Sećanjanje na zanatsko Užice

203
Krojač Milan Gardić u svojoj radnji na
Krojač Milan Gardić u svojoj radnji na "Megdanu"

Od devedesetih godina ali i ranije Užice se veoma promenilo, umesto zanatskih radnji otvarani su butici, kafići, piljarnice, cvećare… Više se nije proizvodilo, umesto toga svi su nešto prodavali. Išlo se u Tursku, Mađarsku i Rumuniju, a nekad u Trst, Rim ili Pariz i na tamošnjim buvljacima i rasprodajama kupuju raznu odeću i drugu robu koju posle preprodaju u Užicu i od toga žive. Ali većina je posle 5,6 meseci zatvarala te dućane shvativši da se bez velikog rada ne može živeti.

Već polovinom devedesetih godina 20. Veka nije bilo Užicu malih zanatskih radnji gde su šegrti učili zanate, postajali kalfe pa i sami otvarali radnje i dućane. Vratimo se u tridesete godine… U Užici je početkom 1930. Godine bilo 27 vrsta zanata a pred rat čak 47. Sa preko 370 zanatlija. U ovu brojku nisam sabrao kafedžije kojih je bilo preko stotinu. Najviše je bilo opančara i obućara, preko 80, pa onda pekari, nih 43. Bilo je 12 krojača, 8 abadžija, 11 stolara, 14 bravara, 20 kovača i potkivača, 9 mesara, sarača, 6 berbera, 4 sajdžije, voskari, kožari, terazije, kazandžije, mutavdžije, bojadžije, moleri, kamenoresci, bozadžije, papudžije i mnogi drugi zanati.

Svetska ekonomska kriza 1929. Godine osetila se i u užičkom kraju. Narod je osiromašio pa neke zanatlije zbog osipanja mušterija zatvaraju radnje. Jeftiniji fabrički proizvodi potiskuju manifakturnu proizvodnju. To se naročito odrazilo na obućarske, opančarske, krojačke, bravarske i neke druge profesije. Dok se u isto vreme javljaju novi zanati uslovljeni potrebama stanovništva, kao fotograf, staklorezac, dimničar, vulkanizer, štampar, kgnjigovezac, poslastičar itd.

Obućarska radnja Nedovića zvanog Ljige

Za Užičane zanatlije su obezbeđivale potrebne proizvode i usluge u svim uslovima pa i onim ratnim. Preko 40 pekara u gradu u svako vreme nudili su vruć somun i druga peciva dok se na panju pušilo vruće jagnjeće i praseće pečenje. Pretop se dobijao badava ako mušterija želi da u njega natopi lepinju ili hleb. Udarcima po satari prolaznici su obaveštavani da je pečenje vruće, tek izvađeno iz furune. Zaponjci, beli bubrezi i kalindžo su se mogli kupiti za sitniš. Govorilo se da kada se proda koža, meso ostane džabe pa je valjda zato bilo sve mnogo jeftinije.

U izlozima mesarskih radnji visili su teleći i svinjski butovi, jaganjci i jagnjeća džigerica uvijena u maramicu, škembići, lonci sa čvarcima i kante masti, a unutra za tezgom izbor po želji. Ako se pazari više šegrt će to odneti kuće kupca.

Berberska radnja Ivka Novakovića

Berberi izbrijani i namirisani u belim uštirkanim mantilima dočekivali su mušterije na vratima, dok se iznad njih klati mesingani tanjir, znak njihove profesije. Unutra sveže olajisan patos i dnevne novine na držačima od trske. Na zidovima preparirani fazani, prepelice i druga divljač, a ispred ogledala i tegle sa pijavicama. U izlozima pored perika i pletenica bile su saksije sa muškatlama, rezetlama, jabučicama i drugim sobnim cvećem.

Kazandžije su ispred radnji iskivali lampeke za pečenje rakije, tabarke, tepsije za topljenje masti, a džezve za kafu i druge predmete od bakra i mesinga. Novi i izglancani caklili su se na suncu kao da su zlatni. U bravarskim radnjama braće Pecović, Milenka Subotića, braće Zorzića i Nikolića proizvodili su se šporeti, oluci, plehovi, sva limarija i bravarija, po željama kupaca osovine i okov za kola a i neke prostije mašine, krunjači za kukuruz, delovi za vršalice i druge poljoprivredne alatke.
Ispred bojadžijskih radnji Koste Vraneševića i Joviše Vasovića visili su kančeli vune svih boja od onih iz duginog spektra do krmezle, rezedo, oker, lila, dunkl i drugih po želji mušterije. Vunu su predhodno „uredili“ u nekoj od brojnih vunovlačara.

Na mestu današnjeg trga i stare zelene pijace bile su načičkane radnje kako bi seljaci kad prodaju svoje proizvode mogli kupiti ono što sami ne mogu da proizvedu.

Pujdova kovačka radnja.

Tu su u kovačkoj radnji kod Pujda i Cala mogli poklepati sekiru i ćuskiju, popraviti motiku ili budak, naručiti klanfe ili dugačke šrafove i klinove za krovnu konstrukciju a po potrebi potkovati konje ili volove, zategnuti okov na kolima ili prekovati šinu na točku.

Tu je bilo nekoliko grnčara koji su za pazarni dan iznosili na ulicu svoje proizvode bez kojih su seoska domaćinstva nisu mogla zamisliti. Grnčari su došli u Užice negde posle rata iz istočne Srbije iz okoline Pirota i Niša. Proizvodili su ćupove, ćase, testije, saksije i druge predmete od ilovače kao i desetine hiljada lončića za sakupljanje smole iz borova za potrebe hemijske industrije tada osnovanog „Zlatiborskog bora“ i „Kotromana“ iz Mokre Gore.

Upakovani u slamu i natovareni u velika kola koji su vukli ogromni Kazakovi volovi otpremani su u bespuća Zlatibora i Tare gde su ih šumari kačili na borova stabla predhodno zasečena iz kojih kao suze slivala smola u njih. I danas se u borovim šumama mogu videti ti ožiljci kao sećanja na prve korake industrijalizacije zemlje. Podsećalo je to na dobijanje kaučuka u šumama Amazona ili Malajskog arhipelaga.
Posle rata dolaze Goranci iz okoline Dragaša i otvaraju poslastičarnice. Tako pored postojećih poslastičarnica „Nade“, „Opatije“ i „Zore“ niču mnogi kiosci i poslastičarske radnje sa svim vrstama orjetalnih kolača, baklava, tulumba, urmašica, kadifa, salepa, bele i crne alve i drugih poslastica.

Poslednji užički sodadžija StankoStanojević i žena mu Stanislava zatvorili su radnju 1999. godine

Bilo je nekoliko sodažija koji su ispred radnje u kantama sa ledom hladili klaker žuti i crveni u flašicama sa porculanskim zatvaračima. Mogla se tu iznajmiti i sifon boca sa soda vodom od kojih se pravi najbolji špricr.

Voskarske radnja braće Sparić su u izlozima imale sveće raznih veličina, od onih slavskih sa slikama svetaca i ružom na sredini, do onih malih koje se pale za dušu na Zadušnice. Bilo je i liciderskih proizvoda, tamjana, fitilja za kandilo a i crkvenih kalendara.

Izlog sajdžiskih radnje Petrovića privlačio je pažnju, satova raznih oblika i veličina pored toga što su obaveštavali Užičane o tačnom vremenu svojom orginalnošću izazivali su radoznalost, naročito dece. U onoj drugoj na Glavnoj ulici u blizini Pijaca i restorana „Pariz“ čudili  se kako se jedna plastična roda po ceo dan klati dok umače kljun u posudu za vodu pa se ispravi i tako u nedogled.

Sarači i opančari bi izneli na videlo svoje proizvode. Okačeni o futere ulaznih vrata visili su razni kaiši, bičevi, opanci a u izlogu torbe, bisage, tašne, sedla, uzengije, đemovi, papuče ili sandale, novčanici, oni za sitninu, a i oni kelnerski sa puno pregrada, damske tašnice raznih boja, oblika veličina. Danas ih nema, u Užicu poslednji opančar-sarač koji je držao radnju u Užicu bio je Milija Ćitić, čija se radnja nalazi u Dečanskoj ulici. Do njega je jedno vreme bila Draganova berbernica “Kod Kremanca”, preko puta kafane “Šumadija” i kafića “Satelit”. U “Opančarsko-saračkoj radnji” radio je Milija do skorijih dana, bavio se izradom i opanaka za folklorna društva, uglavnom saračke robe, kao što su kaiševi, amovi, ulari, tašne, novčanici.

Pekar Branko Todorović ispred svoje radnje (deda dr. Slobodana Simića Sime aforističara)

Iz izloga fotografskuh radnji foto Lazića, Dulanovića ili „Zvezde“ gledali su nas nasmejana lica gradskih lepotica i zavodnika. Poneka fotografija aktuelnih političara ili prirodnih lepota grada i okoline. Slika sa venčanja ili proslavljenog rođendana uveličane i uramljene. Isti dekor je i u staklorezačkim radnjama uz uramljene reprodukcije slika najčešće Paje Jovanovića i neki biblijski motivi uz mnoštvo blještavih ogledala raznih veličina a i onih malih vojničkih sa slikom nekih lepotica na poleđini.
Nestali su stari majstori a sa njima i stari zanati. Industrisjka roba je postigla one ručne izrade, jer je jeftinija i raznovrsnija, prilagođena zahtevima vremena i potrebama savremenog čoveka. Neki novi zanati su zamenili one stare.Električari, keramičari, valjači, presari, izvlačioci, frezači, dizaličari, kozmetičari, pedikiri, manikiri, cvećari i mnogi drugi zanati su sad intersantniji i perspektivniji ali se mladi retko odlučuju za njih zbog uticaja roditelja i vremena u kome smo živeli. Tako smo došli u situaciju da kada nam je potrebna usluga zanatlije naročito u kući teško dolazimo do njega.

Ipak pored problema koje vreme i „progres“ nose sa sobom naročito digitalno doba naše potrebe za zanatlijama su velike. I dalje zavisimo od pekara, mesara, krojača, obućara, voskara, berbera i frizer, električara, molera i mnogih drugih pa je sreća što ima onih čuvaju i nastavljaju porodične tradicije… Za sada digitalno doba nije načelo onu staru mudrost „Zanat je zlatan“ samo je proredilo.