“У кафану мог кума Глиша долазили су млади спортисти. Бринуо је о фудбалерима “Слободе”, запажао недостатке и тренерима указивао на нове приступе игри. Посматрао је тренинге, а затим момке гостио, снажио им вољу и јачао крв храном за победнике” – Петар Тешић
Када се пређе Касапчића мост и крене улицом према “Мегдану”, најважнији објекат тога дела града била је наравно кафана. Имало је низ кафана на том месту, које су биле познате у ужичкој чаршији. Једна кафана је била та ужичка знаменитост “Ђерова кафана”, “Труман”, “Код Глиша”, кафана “Шумадија”. У њој и у Шуљагиној лепињи са становала кафанска душа ужичких пекара и кафана где се добро јело…
Доајен ужичког новинарства Петар Тешић често до гробља на Доварју прошета поред споменика тих знаменитих Ужичана, да се подсети успомена на пријатеље са којима се некада дружио. Тако настаде књига “Моји пријатељи, споменици, људи” у њој постоји два пасуса:
(…)”Једино је он приметио када се моја и рука девојке о којој сам писао песме спојиле испод стола и говорио ми да ће та занесеност трајати колико и живот. Био сам млад, реч “заувек” се у тим годинама олако изговара. Глишо је веровао да ћу бар следећих педесет година брати црвене руже у врту на Метевишту ако је случајно сретнем…” (…)
“Кад зађем међу споменике на Доварју и погледам у слику Глишову, све што ми се данас догађа сагледавам његовим очима и, логиком непристрасног посматрача, покушавам да ходам усправно. У руци ми црвена ружа, за сусрет са сећањем на руке спојене испод стола у Глишовој кафани.”
Ко је могао други да буде венчани кум боему какав је био млади Петар, до Глишо Кокара…
Послератна политичка екипа на челу са Бајом Видићем је, да би се Титу увукла, додала Ужицу његов надимак. Дали су и име и кафани на “Мегдану” – “Шумадија” у време када је укидана приватна својина. Али Ужичани навикнути да кафану зову именом или надимком оног који ју је водио. Тепали су јој све до њеног рушења “Код Трумана”…
Свој највећи напредак ова најзначајнија кафана на “Мегдану” је доживела када је управник био Глишо Кокара. Знао је сваког госта у душу, знао је ко воли љуто, коме соли никада доста, кога је оставила жена, а ко би да се жени. Држао је све под конац као да води апотеку, а не кафану. Ужичани су ту лечили своје носталгије, тражили рецепте Глишове бабе. У њеној кухињи су се крчкали паприкаши и гулаши, а из ње су се ширили они познати мириси старога Ужица… Ретко је ко могао да одоли Глишовој кухињи, били то златиборски сељаци, градски свет, занатлије, трубачи и фрулаши, рокери и радио аматери… Клот пасуљ и купус средом и петком, запечене телеће коленице кад би неко пожелео да омасти брк. Глишо је мењао рецептуру, прилагођавао је госту…
Доаејен ужичког новинарства Петар Тешић у свом приповедању “Глишово огњиште” пише: “Полузатворених очију смо мирисали, затим кушали густе телеће чорбе, пазећи да нам у дегустацији не промакне укус иједне травке коју су куварице у њу спустиле. Људи су се враћали са путовања по Европи и причали о димљеним лососима и кавијарима. Гости Глиша Кокаре су презриво одбијали италијанске пице и објашњавали да би комплет лепиња зачињена кајмаком са муртенице затворила све пицерије. У рецепту за роштиљ, чорбе, пасуљ и гулаш не уписује се количина љубави неопходна да би гост утолио и глад душе. Глишо би летимичним погледом препознавао каква мука мори онога што тешким кораком и скупљених веђа прелази пут од врата до стола у ћошку и преписивао му, као исцелитељ, ракију од које се неће напити и пребранац пикантан онолико колико му душа иште. Ако би конобар и заборавио да истресе пепељару, заборавио да принесе неку ћасу или пречуо наруџбину, нико се није љутио. У јелима која су се сатима крчкала у Глишовој кухињи навредије је било оно што је бесплатно – Љубав…”
Глигорије Глишо Кокора, кафански је део те душе поратног Ужица, која је била утеловљена у кафани “Шумадија” одакле се њен гурмански мирис ширио Ужицем. Дубоко загазила у 21 век, све до његове друге деценије. У време између два Велика рата, звала се “Ђерова кафана”, власништво Раца Ђерасимовића, познатог акционара “Ткачке радионице”. С овом кафаном су радиле и друге познате ужичке кафеџије, као што су Владе Брковић, Раденко Станимировић “Труман”, који је био шеф кафане када је укидан приватни сектор, па је у то време носила незваничан назив “Труман”, како смо је и касније деценијама већина ужичана звала. Ипак традиција добре кафане је из времена Глиша Кокаре. Глишов син Божо, поучен очевим ненаметљивим смислом за посао, отишао је у Европу и на граници традиционалног и технолошки најнапреднијег остварио свој српски сан у Аустрији и Русији.
У то време кад су у Глишову “Шумадију” долазили млади спортисти постизани су одлични резултати. Глишо је највише волео фудбал па је логично да је издвајао фудбалере Слободе. Једном је дао за жену своју ћерку Веру, данас познатом фудбалском стручњаку на све четри стране света Радомиру Антићу. Ипак није Глишо бирао Антића, Вера је бирала а Глишо једва дочекао. Ужичанке се обично удају за момке у којима препознају очеве добре особине. Посматрао је Глишо тренинге, после уморним младићима спемао окрепљење, снажио вољу и јачао крв храном за победнике. Глишов кум новинар Петар Тешић записа:
“Танке кришке полумасног сира и ребарца црнога лука, гарниране уз џигерицу и беле вешалице био је Глишов окепљујући рецепт за фудбалере. Одлазили су у велике клубове и готово никад нису заборавили његове софре. Веровао је у њихова шутирања и није их гледао као робу на којој ће се обогатити. Менаџер плате, Глишо Кокора, фудбалски занесењак, из целог света добијао је новогодишње честитке од “Слободиних” пулена који су се прославили на другим меридијанима.”
На фотографији је кафана у Великом парку код Ружића источника, која је била је важан део ужичке кафансе душе, где су родитељи водили дечицу на предивне ћевапе и малину са содом или изворском водом. Фото Илије Лазића 1958. год.
Да не би било забуне нарочито за млађе читаоце, напоменућу да су посетиоци послератних ужичких кафана, вероватно ношени романтичним заносом, заобилазили све нове кафане, или адаптиране старе, чезнући за штимунгом старих ужичких кафана. Чак су и неким старим кафанама, које су још увек радиле, давали названична имена. Кафана на некадашњем “Зеленом пијацу” са истим именом била је позната као кафана “Шангај” или како су је још звали због јавне чесме у близини “Талпара” (Талпара на турском дашчара. Мора да је у турском време овај извор био наткривен дашчаром), Кафана на Ракијском пијацу – кафана “Конго”, Бифе названа “Порт саид”, а кафана “Пролеће” у Крчагову имала је име “Џакарта”. Поводи за неке надимке кафана су били историјски. “Конго” кафана је добила име и сачувала га до данашњих дана у време познате “конгоанске кризе”, крајем шездезетих прошлога века, кафана “Порт Саид” на фудбалском стадиону названа је у време рата Енглеске и Француске против Египта око Суеца. Поменута кафана “Пролеће”, која се налазила преко пута улаза у фабрику “Први партизан”, имала је честе госте из Индонезије, који су били пословни партнери ове фабрике. То је било негде 1956/57. и зато је добила овај назив. Тако је кафана “Шумадија” имала име “Труман” или “Код Глиша”, имена су добили по шефовима ових кафана Раденку Станимировићу, званом “Труман” и Глигорију Кокори…
На ужичком “Мегдану” где је била скорије уништена, затим срушена кафана “Шумадија” (“Труман”), пре 72. године била је такође кафана “Ђерова кафана”, власништво Раца Ђерасимовића познатог акционара ткачке радионице. Угоститељско предузеће “Слога”. Формирано је после сурове национализације августа 1954. године са 10 угоститељских радњи, од којих је 9 имало пословање преко целе године, а кафана у Великом парку само у летњој сезони. Од ових радњи три су имале ресторанску делатност, три су биле бифеи, а остале су имале кафанску делатност. Сама хотелска делатност обављала се у “Паласу”, хотелу “Д” категорије који је имао 16 соба и 37 лежајева. Ово предузеће је било највеће, а поред њега пословало је више угоститељских радњи које су биле самосталне. Хотел “Златибор” имао је 25 соба са 45 лежаја и пословао је са статусом самосталне угоститељске јединице све до 1956. године, када је формирано угоститељско предузеће “Златибор”. Од 1954. године, као самосталне радња послује угоститељска радња “Шумадија”, којој се у јуну 1958. припојио и колектив угоститељске радње “Слобода”. Поред ових предузећа и радњи, 1955. године основано је, решењем Народног одбора општине, Угоститељско предузеће “Липа” које је у свом саставу имало ресторане “Париз” и “Пролеће”, бифе “Стадион” и кафану “Топ”. До удруживања у предузеће “Слогу” свих угоститељских јединица дошло је 20. септембра 1962. када су се хотел “Златибор” и други угоститељски капацитети интегрисали са Угоститељским предузећем “Слога”.
И у новије време на том месту Мегдана била је помињана кафана “Шумадија”, све док није учињен још један у низу урбанистичких злочина у Ужицу, изазван оним “Све по закону”, “Купиш ‘Слогу’, распродаш кафане и бог те веселио”… Колико је приватизација друштвених фирми у Србији била уносан посао за поједине купце већинског пакета акција, односно колико је имовина фирми продавана за багателу, најбоље сведочи пример ужичког угоститељског предузећа “Слога”. Рачунајући хотеле “Палас” и “Златибор” и све познате и признате ужичке кафане, где спада и ресторан “Шумадија”. “Слога” је приватизована 2007. за за 104,5 милиона динара, односо тадашњих 1,4 милиона евра. Већински власник, Ужичанин Милан Челиковић, продао је до 2013, за непуних шест година неколико објеката или њихових делова са којима је не само покрио уложено већ и одлично зарадио. Остао је у плусу, каже математика, бар 300.000 евра. Лепа ћар, не само за српске прилике. Збирајајући продату имовину “Слоге” проистиче да је њен власник инкасирао преко 1,7 милиона евра. И то није све. Продати локали мање су од 15 одсто укупне имовине предузећа, а Челиковић ничим није прекршио уговорена приватизациона правила. Шта, замерити већинском власнику “Слоге” на пословном потезу, распродаји чувених састајлишта ужичких боема? Ништа! Човек се “снашао”, зарадио, само радио што му је закон дозволио. Само је Ресторан “Шумадија” продат 380.000 евра.
Важила је “Шумадија” за кафану у којој се скупљала радничка класа и боемски свет, јер је имала најјефтинији јеловник. Обично се јела кувана коленица и пасуљ, најпре онај густи с мирођијом. Кључала је “Шумадија” од гостију, а џепови њених конобара, лафова, шуштали од бакшиша… После 2010. кафана “Шумадија” је претворена у маркет звани “Коктел” и убрзо срушена… Пар година касније, 08.07.2014, у новинама “Блицу” појавио се наслов: “Ужице: Кривичне пријаве против бивших челника Дирекције за изградњу… Седморо бивших челника ужичке Дирекције за изградњу и урбаниста осумњичено је да су фирми “Унитрејд стил” незаконито омогућили да бесправно подигне шестоспратну зграду у Дечанској улици, у најстрожем центру Ужица.” Приписано им је и рушење кафане “Шумадија”. У свом свакодневном протесту против уништавања Ужица окачио сам на свој фејзбук профил тај чланак.
Новинарка РТС-а ужичкога дописништва, Славица Јовановић, фејс пријатељица је искометарисала: “Да,уместо ‘Трумана’ никла је једна безлична, конфекцијска зграда. Цео простор около висе не личи на себе, стерилне досадне, исте зграде, као склопљене бетонске коцке. Нема ту више ниста узичко, осим лепиња код Шуљаге, односно сада Лазића. Ову, због које су написане пријаве, граде већ неколико година, а пешаци и аутомобили некако покусавају да заобидју кратере,које су направили по улици, ако уопсте могу да продју од камиона и градјевинских машина, док једним оком гледају да са зграде не полети комад цигле…”