Остало је записано (Српско наслеђе, Историјске свеске, број 9, септембар 1998) да се тек зиме 1854–1855 “отпочело са приређивањем балова” и да су они постали уобичајен вид окупљања у зимском периоду, иако о тим почецима има мало података. Године 1838. пуковник Хоџес, први енглески конзул у Београду, приредио је први бал коме је присуствовао и кнез Милош са званицама. Праве балове, и по сјају и по раскоши налик европским краљевским кућама, приређивала је краљица Наталија, која је поставила основе понашања и живота на двору. Настојала је да, током свог боравка у Београду, као домаћица, унесе новине из света који је имала прилику да упозна живећи у француском монденском летовалишту у Бијарицу. Тај модел је подразумевао приређивање балова и разних свечаности. Одмах по повратку краљице Наталије у Београд 1895. и почетком 1896. организована су два велика и два мала бала. Новогодишњи, “велики”, бал био је посебно свечан. Почињао је у 10 сати увече и трајао је до дубоко у ноћ. Свака дама добијала је на улазу књижицу са уписаним редоследом игара у коју је уписивала партнера за сваку игру. Строго се водило рачуна да даме не остају дуго без каваљера, а уколико би се то и догодило увек су били у резерви партнери који су прискакали у помоћ.
Распоред игара строго је поштован и према избору може се закључити да су свечаности ове врсте биле прожете националним духом коме је дата европска форма. Обично су почињале колом (коло краља Милана, краљице Наталије, краљице Драге итд.), следиле су полка, мазурка, валцер, потом опет коло, обично “Србијанка”, затим котиљон. Према једној од сачуваних девојачких књижица са дворског бала, одржаног 1887, на програму је било 11 игара, са паузом после осме. Хаљине су биле дугачке, са шлепом, на највећој цени су биле тоалете шивене у салону “Ко Франсине”, у Бечу, или оне од “Монастерлије”, из Пеште. Сама Краљица Наталија више је полагала на моду париских салона. Мушкарци су носили фрак, официри парадне униформе са ешарпама и перјаницама, ордење се носило са лентом, а одликоване жене ордење су качиле преко балске хаљине. Најотменијом бојом сматрала се нијанса “лила”, такозвана “хелиантроп”…
Нећу претерати ако кажем да ни старо Ужице није заостајало иза Београда, још пре Балканскога, а нарочито између Првог и Другог св. рата. Најпопуларнији ужички бал био је Светосавски Ужичке гимназије, који се одржавао 27. јануара, на дан истоименог школског празника. На том балу нису играли ученици. Ту се забављала ондашња ужичка елита. Бал се одржавао у свечаној сали гимназије на трећем спрату. У тој прелепој сали са углаченим паркетом од ораховог дрвета, украшеним зидовима на којима су блистали гипсани орнамети и три раскошна, кристална лустера, није заостајала за београским, па и европским дворанама ове намене. Пре отварања бала обично је извођен свечани уметнички програм ученика гимназије, а сам бал је запошињао у 21.30 часова и трајао до 3 часа. За послужење гостију увек је био организован добро снадбевен бифе у коме је служило неколико најбољих варошких конобара. Бал је по правилу отварао директор гимназије, тако што је повео свечано “Краљево коло”, које није имало речи, већ се одмереним елегантним кораком играло уз музику. Понекад је уместо директора бал отварао, водећи коло, најмлађи професор гимназије, односно суплент. Према тадашњој моди, али и по протоколу, даме су биле обучене у дуге, раскошне, балске хаљине. Ни одећа мушкарца није била без протокола – обавезног фрака, смокинга или тамног одела са белом кошуљом и свиленом краватом. А официри су том приликом били одевени у црна официрска одела, украшена златним кругом еполета и златним дугмадима.
“Коло српских сестара” организовао је Костим-бал. Чланице би обукле народне ношње, из свих крајева Југославије. Свака ужичка дама која је желела да учествује плаћала је колу 50 ондашњих динара за изнајмљивање ношње, посебно жене чиновника које су у Ужице долазиле са разних страна Краљевине Југославије, према потреби службе и премештајима својих мужева. Мушкарци су на овим баловима носили свечана тамна одела, а неки и народну ношњу. Ови балови су обишно одржавани у фебруару у хотелу “Златибор” или “Париз”. На балу је бирана мис, када се гледало на целокупан склад личности кандидаткиње. Приход је ишао ужичком Дому сирочади, који је био при Црвеном крсту.
Друго ужичко женско добротворно друштво “Књегиња Љубица” организовало је “Маскен-бал”. Била је то шарена група маскираних мушкараца и жена у разне тада актуелне костиме. Бирани су “краљица” и “краљ” бала и то тачно у поноћ, када су изабрани морали да одиграју почасни валцер. Тако су га играли Нерон и анђео са крилима… Маскен бал је се увек одржавао у кафанској Сали хотела “Париз” а приход је такође ишао у хуманитарне сврхе.
Женско добротворно друштво “Кнегиња Зорка” била је организатор чувеног “Циц бала”, који је име добио по најефтинијем текстилном материјалу – цицу. Свака дама на овом балу је морала да буде обучена у прву балску хаљину до чланака сашивену од наједноставнијег цица. И на овом балу се бирала мис и то према избуру најлепше хаљине, али и лепоте учеснице. Ораганицована је и шаљива пошта али само за мушкарце, која се одржавала продајом разних разгледница, које су куповале жене, на којима су писале поруке присутној господи и да их продају “шаљивој пошти”. Кад се заврши избор за “мис”, господин који је добио највише разгледница би одиграо почасни плес са мис и био главни баџа… “Циц бал” је увек одржаван у хотелу Златибор, а приход је ишао у корист добротворне ђачке кухиње у којој су сиромашни ученици Гимназије и Учитељске или они са стране добијали два оброка дневно.
У годинама пред Други св. рат у хотелу Златибор је одржаван “Студентски новогодишњи бал”, револуционаран јер се одржавао уочи првог јануара за “државну Нову годину”, како су је тада звали у старом Ужицу. Остали дочеци су су се организовали уочи 14. јануара на “нашу Нову годину”. Сем студената државну Нову годину нико није фермао. Ужички студенти су желели да се Ужице изједначи са осталим развијеним светом. Успели су, јер је посета овом балу била више него очекивана. Зашто су тај студентски дочек нове године звали бал а не забава, до сада није разјашњено. Није била потребна ни дуга балска хаљина, а ни фрак и није било неких балских правила…
