Posle Nikoljdana u Srbiji se najviše slavi Đurđevdan. To je slava mojih predaka, koji potiču iz Dobroselice sa Zlatibora. Moja baba Mara je govorila da ako je na Đurđevdan vedro – “da će biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – “da će leto biti sušno”.
Durđevdan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23.aprila 303. godine. Sveti Georgije je jedan od devet velikomučenika i stradalnika za hrišćansku veru. On je istorijska ličnost, živeo je u vreme cara Dioklecijana 284-305, velikog progonitelja pristalica, tada nepriznate, hrišćanske vere. Rodio se u Kapadokiji u kući dobrostojećih roditelja hrišćana. U dvadesetoj godini postao je tribun cara Dioklecijana. Kada je car počeo da progoni hršćane, Đorđe je istupio i hrabro mu se suprotstavio, braneći hrišćansku veru. Bacili su ga na strašne muke, Đorđe se molio Bogu koji je uslišio o njegove molitve, isceljivao ga je na veliko divljenje naroda, koji je onda prelazio u hrišćansku veru. Tako se uzdigao u red svetaca velikomučenika.
Na ikonama se predstavlja na konju, kada s kopljem probada aždaju. Ikona je nastala po jednom predanju koje kaže, – bila je ogromna aždaja koja je izlazila iz jezera i proždirala ljude, a imala je i otrovan zadah od koga su ljudi umirali. Počeli su da žrtvuju decu da umilostive aždaju. Na kraju je došao red na ćerku jedinicu tamošnjeg vladara. Spremili su je i okitili, ali dok je ona stajala uplakana naišao je Sveti Đorđe, jašući na konju i sa kopljem u ruci. Tada izlazi aždaja iz jezera, a Đorđe pojuri ka njoj i zabode joj koplje u čeljust usmrtivši je… Svi su potom primili hrišćansvo i slavili Svetoga Đorđa… U stvari aždaja simbolično predstavlja staru religiju kao mnogobožačku silu koja je “proždirala” nevine hrišćane. Sveti Đorđe je pobedio aždaju i zadao smrtni udarac mnoboštvu. Hrišćanka je postala čak i žena cara Dioklecijana, Aleksandra. Car ih je oboje osudio na smrt odsecanjem glave. Carica je izdahnula pre pogubljenja. Đorđeva svetost je potvrđena čudima koja su se dešavala na njegovom grobu, zbog kojih su hrišćani počeli da mu se mole.
Đurđevdanski praznik u Užicu podrazumevao je običaje kao što su pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci. Po jednom običaju, uveče uoči Đurđevdana ili na sam Đurđevdan pre zore uberu se zelene grančice, pa se njima okiti cela kuća da bi cela godina i dom berićetni i plodni. Tada je celo Užice bilo okićeno zelenilom, što je davalo doprinos svečanoj atmosferi. Pre Drugog sv. rata Užičani su na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak”, najčešće u Adu, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće, obavezno jagnje na ražnju. Oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama, tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu obično okićenim fijakerima, raznim čezama i taksijima. Orkestar Četvrtog puka “Stevan Nemanja” paradno odeven je čekao kao za slikanje uređen. Stilizovane šapke, bluze sa trorogim patinima na džepovima, sjaj dugmadi, gajtani, pletenice, epolete sa zlatastim resama, praznične bele uniforme krasili su vojne muzičare. Bleh muzika i na tom svečanom skupu, kermesu, povodom đurđevdanskog uranka nudila je promenadni koncert marša i ritmove valcera.
A u Užicu tu odmah uz trotoara Maloga parka i Gimnazije poređani automobili na taksi stanici – najčešće “fordovi” i “ševroleti”, oni koji se danas samo mogu videti u muzejima. To su automobili užičkih šofera i automehaničara koji su za praznik taksisti, spremni da svima koji žele da se provozaju daju svoje usluge, paradno ili radi izleta u okolini, sporski odeveni očekuju svoje sugrađane. Svi su tu – Pipelja za volanom, tu su i Čučko, Naum, Jole, Beli, Radovan, Muto, Šlanjov momak…
I za đurđevdanski uranak porodice bi najčešće išle na kraći izlet do Jovanove vode na Jelovoj gori, ili bliže do neke lepe kafanice, do neke česme sa dobrom vodom, ali na kraju bi svi završili na kermesu povodom đurđevdanskog uranka, dole pored Đetinje kroz veliki park u Adi. Taksisti i fijakeri bi vozili do brane u Velikom parku, do “Grota”. U kafanici pored brane bi popili kafu sa ratlukom, deca malinu sa vodom iz ružića istočnika, a zatim bi peške krenuli kroz kafanu, niz reku, ispod stene i došli do prostora pored Đetinje poznat pod imenom Ada. Bio je to zaravnjen prostor sa dosta dudovog drveća. Desno gledajući niz reku, ispod padina Zabučja i njegovog najvišeg vrha Orlovca, nalazila se ta i takva Ada. Na sredini Ade bila je jedna od najstarijih užičkih kafana, kafana Bogdana Zlatića, a blizu nje Vidića česma sa izvarednom vodom. Pred kafanom na proleće bi uvek podizana nastrešica pokrivena leskovim granjem, sa prostim astalima i klupama usađenim u zemlju. Tu se nedeljom i praznikom “s panja” služilo jagnjeće i praseće pečenje i točilo hladno pivo. Okolo je bilo kao i u celoj Adi dosta dudovog drveća, a oko kafane i niska ograda. Lepota ovoga prostora govori da je vlasnik objekta Bogdan Zlatić, koji je živeo u Beogradu, pola godine provodio u Adi.
A u Adi Užičani u najboljoj odeći polako stižu čitave porodice, gospodin otac, dama mati, pa dvoje, troje ili više dece. A na deci su matroska odelca, najčešće, ili ona Tivarova, od finoga tvida sa ukrasima zelenog pliša i finih dugmića na reverima, i nogavicama pantalona. Tu su i bele dokolenice i lakovane cipelice sa kaiščićima i dugmetom. Glavice dečaka očešljane na razdeljak ili šiške.
Devojčice sa uvojcima i mašnama “sve anđeo do anđela” kako bi rekli stari Užičani. Sve ugledne porodice su tu uživaju u prazničnoj šetnji uz muziku valcera i marševa… Sabrali se svi u Velikom parku, pa u šetnji do kafane u Adi. Pozdravljaju se lepim naklonom u prolazu, gospoda uigrano podižu elegantne šešire… Promenada kao nedeljom u Malom parčiću. Kada stignu do kafane čeka ih sve spremljeno, gde doručkuju ispod nastrešice, slušaju muziku, zaigraju valcer, pozdrave aplauzom muzičare i u ritmu krenu po Adi. Pesma, igra i veselje za gospodu trajali su često i do podne, sve dok se ne izliju na sve strane stazama Velikog Parka sve do Aleksandrovog mosta, preko koga prenesu svečanu atmosferu u okićeno Užice.
Za đurdevdanski uranak mladi su se kitili zdravcem, koprivom i selenom i opasivali vrbovim prućem da budu “napredni kao vrba”… Posle prazničnog đurđrvdanskog uranka, koji se završavao oko 9 pre podne, započinjao je kermes u Adi i trajao kao narodno veselje do 21 sat. Sav prihod sa ovih kermesa išao je u korist Gradskog odbora crvenog krsta. “Kermesi za građanstvo” su se od 1920. do 1940. održavali u Adi, koja je bila dekorisana raznim, od prirodnog cveća ispletenim vencima, a sve drveće na ovom omanjem užičkom izletištu u neposrednoj blizini varoši bilo dekorisano uskim trakama raznobojnog papira. Tu su bili poređani ukrašeni kiosci, na čijem su štandovima prodavale raznorazne rukotvorine užičkih domaćica. I na ovom kermesu kola i ostale pokretne igre svirao je pukovski vojni orkestar. U Velikom parku se održavao “dečiji kermes”, gde su takođe, na malim ukrašenim štandovima prodavane dečije igračke, raznobojni luft-baloni i šarene papirne loptice punjene strugotinom na lastišu.
Kako opisati kermese? Nešto što nije bilo ni bal ni zabava, a što je na neki način podsećalo i na neku drugu priredbu ove vrste, prestavljao je taj omiljeni “Kermes”, tj. zabava u slobodnoj prirodi. Već je zaboravljeno da su đurđevdanski kermesi nastali iz tradicije Crvenoga krsta, koji su pre Prvog svetskog rata priređivali u parku između Saborne crkve, gimnazije i vojne komande. Tada je čitav ovaj prostor bio iskićen raznobojnim lampionima, načinjenim od specijalne rastegljive hartije i izdubljenih tikava. Taj kermes je počinjao u predvečerje, a završavao se u 22 časa. I tada su se prodavale ženske rukotvorine u raznobojnim malim ukusnim kioscima naprvljenih od šarenih papira, mnoštvo veštom rukom izrađenih predmeta…
Posle rata i đurđevdanski uranak i kermesi su zaboravljeni ili bolje reći preuzeo ih je praznik rada Prvi maj. Kako je i zbog čega nastao ovaj radnički praznik, da ne pripovedam, znamo. Demonstracije, ubijeni radnici itd. Da samo napomenem, na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: “Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost”. Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj, kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Do današnjeg dana, kako u Srbiji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mučenicima sa trga Hejmarket… Ustvari koliko se sećam posle Drugog rata u zemlji Druga Tita Jugosloveni su ukazivali poštovanje industriskim radnicima kao kakvim nadprirodnim bićima. To je kulminiralo tokom praznika zv. “Prvi maj”… Kako su komunisti odvojili religiju od države, pa tako i državne praznike koji su se klonili blizine crkava, slavljeni su na izletištima u blizini gradova. Tako, čim zora svane 1. maja, “drugarice” bi pripremile korpe s lakom užinom u vidu kuvanih jaja, kiflica, gibanice, a drugovi bi na samom izletištu za svaki slučaj “okrenuli” ražanj s jagnjetom, a nekad i volom, ohladili pivo u obližnjem potoku sve zavisno od broja članova sidikalme podružnice. Dok su učesnici proslave još bili trezni, u ranim prepodnevnim satima, bili bi održani pozdravni govori otprilike: “… sa ovoga ovde mesta poručujemo drugu Titu i drugarici Jovanki…” Nakon toga bi nastupilo kulturno umetničko društvo sa spletovima narodnih igara iz svih delova Jugoslavije, a zatim bi se prešlo na jelo i piće. Na kraju bi mladi momci i devojke počeli da se jure po okolnom žbunju, i to bi bilo to u celoj Titovoj Jugoslaviji…
U Užicu, iza konvoja autobusa koji je prvomajskih osvita razdragane užičke udarnike iz fabričkih krugova vozio na izletišta, uvek je išla hladnjača krcata pečenjem i pićem. Za njom kombi sa muzikantima. Portiri su lažnim smehom, prateći drugove kroz kapiju, krili ljubomoru što izostaju sa fešte. Valjaonica, “Prvi partizan” i “Cveta Dabić” kupovali su po 200 jagnjadi za radnike od “Mesara”. Kad dodaš i ostale firme, prodavali su 1.200 jagnjadi i 500-600 prasadi. Plus, svaka od osam Mesarovih radnji prodavala je po stotinak jagnjića i prasića. Toliku stoku u užičkom kraju bi bilo nemoguće naći i otkupiti, pa su išli u Banat… Poslednjih aprilskih dana pečenje se razvozilo u fabrike. – Šefovi su puštali ljude iz pogona da pomognu mesarima. Neke kasapnice su zatvarali da bi trgovci došli u ispomoć… Titovoužička radnička klasa slavila je Prvi maj, sa njim plate, viškove, bonuse, regrese.
Iz Valjaonice bakra jednom je na Zlatibor pošlo 36 autobusa. Razvijao se kult rada, ljudi su se upoznavali, družili. Na urancima su rođene mnoge ljubavi, naročito po pomenutom okolnom žbunju, senima i zaklonitim mestima. Zlatibor, Tara, Jelova gora, Kadinjača, Bela Zemlja… Sva izletišta su bila okupirana ljudima; među borovima vrteli su se jaganjci; najbolji komad livade čuvao se za kolo; zelenilo se mešalo sa koloritom zastava – državnih, republičkih, fabričkih i partijskih. Svirka se ugovarala mesec dana unapred, na livadama preko su se plela nepregledna kola. Najpopularnija kola bila su “užičanka” i “moravac”. Prvomajski izleti u Užicu imali su svoj poseban izgled. Gde će koji kolektiv na uranak – o tome se pitalo opštinsko Izvršno veće, jer je Zlatibor bio tesan da primi sve.
U međuvremenu se mnogo toga dogodilo, Tradicija prvomajskih svetkovina se ugasila, kao i firma “Mesar” koja je bila važna karika u organizaciji uranaka. Sada razni aktivisti i sindikati otvaraju pitanje širom Srbije – imamo li razloga da praznujemo 1. maj kao praznik rada, kada dobar deo čovečanstva nema posao i kada je u mnogim zemljama borba za radnička prava postala borba za radno mesto i bilo kakav posao. A Dubioiza kolektiv peva:
Prvi maj
Ni danas nije počeo svenarodni ustanak
Idu svi na sindikalni prvomajski uranak
Proleteri kao jedan žure do cilja
Nozdrve golica miris roštilja
U potoku hladi se par gajbi piva
Iz flaša se nateže rakija šljiva
Radničke parole danas nema ko da nosa
I neće se pjevat’ “Bandiera rossa”
Niko ne priziva suzavac, pendrek
Zašto politikom kvariti dernek
Tequila sunrise, mjesto Molotova
U kolo se hvata i kordon drotova
Digla se čitava bivša Juga
Nećemo nikome biti sluga
Neustrašivo derneči drug uz druga
Hrabro se mezi i složno se cuga
Naspi nam po rakiju i nazdravi za kraj
Tehnološki višak danas slavi 1. maj
Ovdje se rastajemo, zbogom, good bye
Mi idemo u stečaj, sretan 1. maj
Danas nije Olimpijada
Danas nije ni gej parada
Garant nije Čimburijada
Danas je praznik, Dan rada
Radnička pjesma gromko se ori
Pjesma što slavi neradni dan
Suncobran, meza, potok žubori
Zašto da kvarimo savršen plan?
Nikog ne zanima ni klasna borba
Krčka u kazanu begova čorba
Kakva revolucija i Pariška komuna
Evo deset ćevapa u pola somuna
Kad ugase roštilje i utihnu pjevaljke
S livade nestanu ćebad i ležaljke
Kući ćeš umoran leći u krevet
Sanjaćeš zaslužen radnički dženet
Prije tih snova sebi obećaj
Samo levati idu u stečaj
Biro je početak, a penzija kraj
Radnička klasa odlazi u raj
