На падинама Малога Забучја осушило се много садница четинара, које посадише ужички средњошколци шездесетих година истеклога века. Тренутно Ужичани коментаришу зашто то велико дрвеће врсте туја које се осуши од последица суше и паразита инсеката, већ три године нико да посече и посади младе саднице издржљивих четинара из ужичког краја. Као писац и новинар дуго сам времена провео и проводим истражујући и пишући занимљиве приче из градске историје. И ово приповедање је подстакнуто животом заслужног Ужичанина, похефтано занимљивим фотографијама да допринос санације и пошумљавања Забучја, лепшем Ужицу и живота у њему. Вратимо се у деветнаести век.
Муслиманско становништво је током 1862/63. исељено из шест српских вароши, међу којима је било и Ужице. Турско утврђење одлуком међународне комисије које данас зовемо “Стари град” минирано је и дигнуто у ваздух. Неколико следећих година стари Ужичани су запамтили по изузетно хладним зимама, када су Ужице и његова река Ђетиња били оковани мразом и изоловано од осталог света. Мештани и Срби досељеници из Црне Горе, Босне и Херцеговине избегли пред турским зулумом, за тих неколико година у непосредној околини вароши посекли су све воћњаке, шуме и друго растиње. Брда и планине око Ужица су оголели. Низ вододерине бујице су доносиле у варошку котлину велике количине воде и све и све што је с њом долазило. Ужице је постало ружно стеновито место с великим процентом туберкулозних болесника. Али у Ужицу, иако то Ужичани тада нису знали, живео је млад човек, занатлија, часовничар који ће поново оплеменити Ужице и његове становнике. Био је познат по свом знању и мудрости – звао се Риста Тешић. Риста је рођен у Ужицу 1845. год. Добростојећи родитељи су га послали да учи за часовничара, прво у Немачку, одатле је вођен радозналошћу стигао у Швајцарску. Боравећи у тим земљама млади Ужичанин уочио је велике површине под зеленилом, било да су то били паркови или шумски појасеви око градова. Суочен са лепотом коју су неговали тамошњи људи, Риста се вратио у Ужице. Убрзо је отворио сајџиску радњу и добио посао да брине о сату на звонику ужичке Саборне цркви (сат је ту и данас), по коме су Ужичани “дотеривали” своје часовнике. Због својих вредних особина које су привлачиле пажњу Ужичана, стекао је поштовање групе варошана који су му помагали да оствари своје идеје: Да оплемени околину Ужица и саму варош.
Градња Саборне цркве “Светог Ђорђа”, о чијем је сату на звонику је бринуо млади часовничар, завршена је 1842. год. Дотадашња дрвена црквица “Свети Марко” на Царини била је запуштена и пропадала је. Са својим следбеницима, Риста током неколико година не само да је обновио цркву, већ је доградио веома лепу дрвену звонару за два звона, уредио црквену порту, посадио неколико липа око ње које и дан данас својим мирисом подсећају на предузимљивог ужичког часовничара. Цео простор око цркве је оградио. Његовом заслугом је сачуван овај вредан, први ужички православни верски и историјски споменик. Било је то 1882. Ристо је имао 37. година, основао је Подружницу Српског Пољопривредног друштва за округ ужички. Из Немачке је донео кожно седло, које је потом изложено на првој пољопривредној изложби исте године у Београду. По том седлу, уз Ристина упуства, ужички сарачи су постали прави мајстори седлари… требао му је нови изазов.
Ристо изађе из своје сајџиске радње, по навици баци поглед према звонику Саборне цркве. На њеном сату било је тачно 16 сати, извади свој џепњак на коме су казаљке показивале индетично време. Закључа радњу и тихо звизну. Из дворишта иза радње, прво му се придружи мало чупаво куче црне боје. Ристо чучну и помази га. Тада се појави четрнестогодишњи дечко носећи преко рамена врећу у којој се нешто мрдало… Када су стигли у ту највећу пустару у околини звану “Сточно гробље” пуну змија, где су Ужичани бацали угинуле животиње, Ристо одвеза врећу и спусти је на каменито тле. Није прошло мало времена из ње почеше да се помаљају ружичасте њушкице јежева. Радозналост ужичана најзад је била задовољена. Ристо је откупљивао од сељака из околине јежеве и пуштао их ту где је планирао да уреди Велики парк, да истребе змије.
Скоро две деценије по голетима Великог и Малог Забучја, Ристо је с пријатељима, својим ученицима и ђацима ужичких школа, засадио мноштво стабала, осамдесет врста дрвећа и подигао Велики парк, пошумио стрмине и обале Ђетиње заштитио шибљем, изградио је купалишта, воденицу у парку, камену брану и језерце, где је изнајмљивао чамце. Тако је финансирао радове за лепше Ужице.
Ово потврђује ужички хроничар Миладин Радовић[1], пекар и кафеџија. У “Саморуком рукопису” открива оснивање Великог Парка на заласку 19. века, и истиче заслуге Ристе Тешића, сајџије: – “Онај парк према железничкој станици, он (Риста Тешић) је подигао. А знате како је било пре. Усред пола дана ту нико није пролазио. Ту су сваки дан долетале каменице озго из брда, нешто саме, а нештро козе отискивале… Но Ристо од купатила начини воденице и од целокупног прихода начини Парк, пошуми сва брда и потоке. На месту где Ђетиња, испод врба и јова, у мендрастом току сужава корито и убрзава матицу, прикупља и погради путове, начини воденице и купатила и рибњаке у Парку… Много је Риста добра учинио својој општини, све је то радио без пара и динара пуних двадесет година.”
И тако, на месту где Ђетиња, испод врба и јова, у меандрастом току сужава корито и убрзава матицу, прикупља снагу да се пробије каменитим усеком испод Доварја, званом “Грот” налази се Велики парк. Још негде половином прве деценије 20. века Ужичанин Милутин Ускоковић, значајни српски књижевник, запазио је: “Ово шеталиште се налази ван вароши, с друге стране Ђетиње на једној падини дивљачког Забучја. Њега посећују ђаци и чиновници. И остали намерници, љубитељи природе, радо долазе у Велики парк, и тада и дан данас, крећу се вијугавим пешачким стазама овог шумовитог предела, пењу у врхове Забучја, одакле се отварају дивни видици на варош. Сви посетиоци великог парка уживају у лепоти пејзажа, где се жеље лакше обистињују.”
У непосредној околини Саборне цркве Риста је уредио још два паркића: испред старе зграде Окружног начелства и простор између реалке и Саборне цркве. Од некад уређеног парковног простора до половине прве деценије 21. века постојало је неколико дрвета, које је својом руком засадио Ристо. Због непознавања историје града надлежних, дрвета су нажалост посечена, али паркићи су ту и дан данас. Због великих вода и наноса која су се сјуривали у варош на путу ка Ђетињи сва три потока са северне старане Ужица: Коштички, Буарски и Глуваћки били су радом Ристе Тешића укроћени, пошумио је стране, а обале заштитио шибљем.
Једанест година пошто је рођен Риста Тешић у Ужицу, у малом селу Смиљану у Војној крајини, граничном подручју Аустроугарске империје, данашњој Хрватској, рођен је 1856. године Никола Тесла. У време када је електрична енергија била доступна само елити и видљива само оним довољно срећним који могу да виде блесак муње на тамном олујном небу. Изгледало је као да електрицитет протиче кроз Теслин генијални ум као да је направљен од бакарне жице. Проналаском мотора на наизменичну струју, открио је начин да допреми електричну енергију до сваког кутка Земљине кугле и заратио с Томасом Единсоном. Да би Никола Тесла на светској изложби у Чикагу је задивио свет.
У Ужицу једини који је пратио рад Николе Тесле у то време је био сајџија Ристо. Осим тога, изумео је радио и чак покушао да успостави контакт са животом изван земље. Његов загонетнини начин живота био је повод причама чак је изазивао страх… Истина је да “светац заштитник” модерног електрицитета повео је “рат”, да би осветлио свет. Убрзо, током светске изложбе у Чикагу Едисон је изгубио рат, његов систем преноса једносмерне струје убрзо ће постати застарео. Тесла је на Нијагариним водопадима саградио прву централу по свом наизменичном систему. Године 1983. Џорџ Вестинхаус, Теслин најближи сарадник, склопио је уговор за осветљење Светске изложбе у Чикагу… Двадесет милиона људи је посетило “бели град”, од којих је већина видела Теслу на његовом изложбеном штанду како задивљује публику осветљавајући своје сијалице без употребе жица. Након изложбе, Теслина слава због успеха изложбе засенила је сјај његових проналазака.
Далеко у Ужицу Риста Тешић је просто гутао вести и брошуре на француском и немачком језику о достигнућима српског генија. Те вести пренесе најпрогресивнијим ужичком “Ас газди” Малиши Атанацковићу, који одлучи са својим пуленима “да тај тако поуздан и чист енергетски принцип како реће поштовани Риста, стигне до подноја рушевина Алтоманића тврђаве и донекле укроти планинску лепотицу реку Ђетињу”. У октобру 1899 кроз ужичку варош је прострујала вест да је железницом у Крагујевац, стигла опрема из Беча и Будимпеште за ужичку прву електричну централу. Идеја да се Ужицу изгради електрична централа, оста записано, потекла је од предузимљивог Малише Атанацковића, пионира индустријализације Ужица. Риста Тешић је то веома задовољан прочитао у “Ужичком гласнику”, његова тежња је постајала сварност. Да би превезли тешку опрему управа Ткачке радионице је позвала најбоље опремљене превознике, зване “рабаџије”, да реше настали проблем.
У Србији су до шездесетих година деветнаестог века запрежна кола служила углавном као теретно превозно средство. Разлог је био тај што није било довољно добрих, чак ни калдрмисаних путева ван насеља. Процењује се да је до 1860. године било свега око 700-800 км калдрмисаних путева, углавном у насељима и ближој околини. Кнез Михајло је одмах по доласку на власт предузео мере да се путна мрежа побољша и омогући се транспорт, па и транзит странаца кроз Србију. У следеће две деценије дужина калдрмисаних путева у Србији се попела на око 3.500 километара. Прва поштанска кола, уведена у саобраћај 1. маја 1866. године, била се са два точка, двоколице, без гибњева. Годину дана касније уводе се и кола са четири точка. Кола са гибњевима – федерлије – употребљавају се, најпре у војсци, за превоз рањеника, а одмах после и за поштански саобраћај. Српска војска је копирала кола за рањенике која су руски добровољци употребљавали у току српско-турских ратова 1876-1878.
У то време Ужице још није стигла железница, путеви никакви, путовало се поштанским колима, фијакерима у којима је могло да стане највише шесторо на два седишта и једна особа на сицу поред кочијаша. Пртљаг, гепек, везивао се позади на федере, обично везан као бала. Фијакер је био савремене конструкције са кошем који се могао проширити и скупити, точкова окованих гвозденом шином… За превоз тако тешких гломазних предмета није било решења, био је то нов посао не само за управу већ и за инжињере и предузимаче, јер се послови овакве врсте нису до тада радили, то је био почетак. О проблемима пред којима се Управа друштва нашла да би превезла опрему у Ужице, писала је престоничка штампа: – “Дођоше рабаџије, посматрају, договарају се, остварују компаније за превоз – и напослетку не учинише ништа… (…) јер им у памети јелачке окуке и стрми Потајник” (“Трговински гласник”, 10.В. 1901, бр. 117. додатак). Сетили су се, мудрог Ристе Тешића. Конструисао је дрвена кола с волујском вучом којом су преко планине Јелице превезене турбине и генератор за рад прве ужичке хидроцентрале. Изградња Електричне централе Ткачке радионице у освит 20. века, наговестила је почетак индустриске револуције у Ужицу и раскид са занатском производњом. Пословни ужички свет је желео да искористи снагу Ђетиње и да “оплоди” свој новац у суочавању са “магичним” дејством индустријског и банкарског капитала.
На инпозантној свечаности, у присуству краља Александра Обреновића, 3. маја 1889. године, положени су темељи Електричне централе, “једне привредне и културне установе какве не беже до тада у нашој земљи”. У исто време почиње подизање Ткачке радионице на варошком простору Градске мале. За кратко време, до средине 1900. године, завршена је Електрична централа “на погледу ужичког града” у кањону Ђетиње, а убрзо Ужичани су видели “чудо светлости”, “би оно што рекоше да не може бити, сину виђело из реке”. Ужичани погасише лојанице и лучеве и гасне лампе и током вечери осетише мијомирисну свежину ваздуха над вароши. Ускоро су окончани радови на великом фабричком здању Ткачнице. Ужичани крочише у нови, 20. век с развијеном индустријом. Под руковоством одговорног и савесног Управног и Народног одбора, на челу с Малишом Атанацковићемем, уз мање пословне немире и тешкоће, фабрика је расла и напредовала…
Током пролећа 1903. 59.-тогодишњи ужички сајџија шетао је стазама Великог парка, посматрао романтични “изглед” вароши, сећао се сурог Ужица из своје младости која је таква постале после одласка Турака о којој је путописац Каниц раније писао и издвајао је као наромантичнију варош Србије. Сећао се детињства када су часни ужички домаћини сматрали да су осветљене улице непристојне, опасне и да је то осветљење фењерима ноћобдијама скупо за општинску касу и непотребно по кућама и затвореним просторима, у којима се одвија породични живот и занатска производња или трговински послови. Тада се осветљавало уз помоћ лојаних свећа и луча. У дрвеним кућама какве су до 1862. углавном биле, без зубља луча живот је био незамислив. Данас Ужице сија помисли задовољан стари Тешић, још само да стигне железница да се повежемо с “Јевропом”. Стигла је 1912. баш пред Балкански рат… Риста Тешић је умро 1904. У то време је била огромна почаст када ужичка Општина сноси трошкове нечије сахране. Општина је о свом трошку сахранила Илију Неранџића, заслужног за развој писмености, читалишта, уопште ужичког школаства. Други који је сахрањен са почастима је Риста Тешић, вероватно први српски еколог.
Код старе ужичке централе скоријих дана у присуству Ужичанина, академика Љубомира Симовића, Ужичани поставише споменик Великом Тесли. Много раније Ристи Тешићу дадоше једну улицу испод гробља на Доварју, зато што је ту кућичичак где се родио… Време пролази, успомена на првог српског еколога стрпљиво чека генерацију која ће разумети његово дело и подарити ту у Великом парку споменик предузимљивом мудром ужичком сајџији. Да не би њега не би било ни ужичке централе по Теслином принципу. На том споменику могао би с правом да стоји стих песника Владана Митровића:
Електрана, код које купих
очи своје, оста каменита.
Она и вода још су скупа
само у реци до корита.
Сад њену светлосну снагу
самотна три електричара
чувају на улазном прагу.
[1] Миладин Т. Радовић, рођен је на Татинцу, Ужице 1852. год. пекар, писац мемоарских списа о старом Ужицу. Механско-пекарски занат учио је код стрица у Ужицу. Од оних који су долазили у пекару научио је читати и писати. Писмености га је учио Љубомир Стојановић. У 59. години почео је да пише о свему што је видео, доживео, чуо, што се збило у његово време у Ужицу и ондашњој Србији. Ужичани су рано запазили његов дар за приповедање и опомињали га да се не превари да умре, а да ништа из свога живота не напише. Тако је настао Самоуки рукопис – мемоарске белешке настале од 1911 до 1915. Сакупљао је и народне умотворине, сарађивао у Кићи од почетка излажења листа па до смрти 1915. У Кићи је објавио стотинак текстова о народном животу. Писао је за листове: Златибор, Одјек, Таково, Занатлиски гласник. Сачувана је његова преписка са Љубомиром Стојановићем, Васом Пелагићем, Пером Тодоровићем. Његов Самоуки рукопис, писан руком на 397 страница, чува се у Народном музеју у Ужицу. Под истом насловом објављен је као књига у Ужицу по први пут 1984. год.
