Једини источник по којој је један део Ужица добио име је „Сланушка чесма“, зато је део центра града „Слануша“. Овај источник или чесма уз „Камено корито“, најстарији je данас постојећи ужички источник, о којима има помена у записима из времена пре доласка Турака. О овој ужичкој знаменитости писао је и Милутин Ускоковић у својој приповетци „Страх“: „Постоји једна чесма, чија је вода слана и масна. Кажу да извире из самих гробова (изнад Пашиновца је Бело гробље, па је то била асоцијација писца). Сланушани је пију. Један пут пинух и ја са ње.“
То је по свом изгледу била скромна чесма, обичан ниски камени стубић, висине мало више од пола метра из кога из металне цеви излази вода. Све до средине седамдесетих, становници Слануше околних кућа доносили су воду са ове чесме. Од априла 1985. неко је ко је градио у ову водену жилу спровео канализацију, па источник није био у финкцији све до 1992. године, када је тадашњи власник кафане поред чесме, Слободан Павловић Бобица, чесму обновио о свом трошку.
Бране Грбић, пореклом Ужичанин из Београда, дао је 450.000 динара да се обнови чесма „Слануша“, а град је додао још 200.000 динара. Изглед чесме је осмислио Никола Петронијевић, али је оставио и стару чесму у свом оргиналном издању, како је изгледала пре него је додата нова сланушка чесма, тако да су ту и нова са градском водом и стара са сланкастом. У ЈП Дирекција за изградњу је урађена пројектна документација У септембру 2009. чема је завршена. Донатор Грбић је преминуо седам дана пре завршетка реконструкције. Ипак, неће бити заборављен на сајту ужичког незаборава „Ужичанствено“.
Мирјана Стојић: „Сећам се кад сам била мала, имала сам пластични балончић и обожавала сам да идем на Сланушу да донесем воде, а станујем двадесетак метара даље у Сланушкој улици.“
