Често су мостови само саобраћајнице, успутне станице, али у романтичној и хуманој димензији. О њима су писане песме, романи, приче, снимљени филмови. Били су разлог за Нобелову награду “На Дрини ћуприја”, филмове “Мост на ријеци Квај”, Голден Гате, Мост у Авигнону, Брунклински мост, Стари Мост у Мостару – све су то мостови са причом.
Један мост, важан у прошлости Ужица, нема своју записану причу. То је некадашњи прастари ужички мост. Зато, све што сам икада чуо и прочитао о овој ужичкој знаменитости, некад најстаријем ужичком мосту, уз фотографије ћу уткати у ужичанствени незаборав.
Претпостављам да у турским историјским списима нема ништа (нема колико сам успео да проверим), о Ђулића мосту. Овај мост они нису направили. Највероватније, ако се упореди његов изглед са другим римским мостовима, изградили су га Римљани, који су вековима били узор многима у грађевинарству. То су мислили и стари историчари који су некада имали много тога више него што ми имамо данас. Време на Балкану је потресно, пуно уништења и није чудо што није ништа остало сем понеког усменог приповедања. И та приповедања су у време урбанизације Ужица, почетком шездесетих година 20. века, нестала. Зато ћу сада, када се све више сећам приповедања старих у мом раном детињству, прибележити причу. Памтим како прича извире из уста испод огромних седих бркова, жутих од дуванског дима који ми је тада сметао. Нисам имао ни 8 година. Наравно, убацићу и моје садашње знање о најстаријем, данас непостојећем, ужичком мосту.
Ђулићи су насељено место у Босни у општини Зворник у делу Каракај (припада ентитету Република Српска). Ту у Каракају постоји камнолом, а у његовој близини живели су Ђулићи, који су били познати по мајсторима каменоресцима. Када су Турци пристигли пред ужички град, затекли су полусрушену напуштену некадашњу Алтомановића тврђаву. То им није засметало. Више им је сметао бујицама полусрушени, прастари римски мост. Доста је времена прошло док у ужичком Граду нису Турци утвдили власт. На самом крају 16. века позвали су познатог каменоресца Ђулића, који је живео испод каменолома Каракај. Захваљујући остацима римских путева, који су стизали до околних каменолома, Ђулић је за мање од годину дана обновио стари мост. Додуше, није било римских ознака, a добио је и ниску камену ограду и ново име “Ђулића ћуприја”.
Мост је био чврст. Ђулић је копирао начин римске градње. Ужичани су га одувек сматрали вечним, неуништивим. Ужички хронолог Миладин Радовић каже: “Бог зна кад је грађан”. А како и не би – док су гледали како је све око њих пролазно, само је он остајао увек исти. Стајао је ту два миленијума. Па зар то није вечност? То је мост око кога је настао и развијао се град – генерације Ужичана, Срба муслиманске и православне вере, расли су с мостом, дивили се том градитељском чуду, које је Ђулић поправио у корисну јаву. И једни и други, и православци и муслимани, кажу стари документи и историчари, обожавали су свој град. Главне светиње су им биле река Ђетиња и два моста над њом. Ђулајића, којим се ишло директно према цитадели, касније у другој половини 17. века Касапчића мост, којим се директно улазило у варош, која је расла испод утврђења.
Историчар Стеван Игњић је свој животни век провео у Ужици, написао бројне корисне књиге из ужичке историје. Он пише: – “Све до другог светског рата у Ужицу су постојали стари турски мостови, спајали су обале Ђетиње, били сведоци историјских имена и догађаја, одолевали зубу времена, некеко поносни и достојанствени на своју монументалност…”
Прва фотографија Ђулајића ћуприје је снимљена пред крај осме десеније 20. века. Дуго је била једна од првих ужичких разгледница. О њој је ужички колекционар Милош Познановић написао:
“Ова разгледница је путовала 1905. године. Издала ју је књижара Лазара Тришића из Ужица пре 1900. године. Приказана је и на изложби 1901. српске фотографије ( картонке) у Београду са још 10 фотографија. Ову фотографију Ђулајића ћуприје, која је престављала Ужице, направио је Ужичанин Димитрије Тешић (син Ристе Тешића). У каталогу који је објављен после ове изложбе објављени су излагачи, а Димитрије Тешић је изабран у Председништво српских фотографа.”
Другу фотографију Ђулајића ћуприје за незаборав је снимио ужички фото хроничар Илија Лазић 1932. године И то је једна од ретких, али и најбоља фотографија ове ужичке знаменитости. Ђулаића ћуприја у периоду између два светска рата била је ту испод некадашњег “Фикаревог имања”, спајала је јазове на делу града, где ће на преласку из 19. у 20. век бити изграђена “Ткачница”. Данас можемо рећи да је Ђулајића ћуприја била ту где је пешачки мост испод устава на плажи.
Трећу фотографију, панораму Ужица са прастарим мостом, такође је снимио Лазић пред Други светски рат.
Рушење свих старих ужичких мостова 1944, нису били догађаји о којем су нашироко писали светски медији, још увек је трајао рат, а вест о рушењу и смрти и није била нека вест. При крају рата, у току најжешћих сукоба са савезницима, Немачка армија се повлачила из Грчке. Ужицем су само пролазили делом Кејске улице (данас Омладинска), преко Александровог моста, Златиборским путем. Савезници су их ту у Ужицу, не обазирући се на становништво и само Ужице, бомбардовали и митраљирали. Кад је прешао и последњи војник, у бесу због непотребног бомбардовања, немачки војници су минирали и срушили у Ђетињу све њене мостове. Ужичани су остали без мостова са великим бројем суграђана страдалим током тог бомбардовања. Страдали су ужички стари мостови, па тако и “Ђулајића ћуприја”.
Први ужички самоуки хронолог (сам научио да пише) Миладин Радовић помиње још један камени мост негде у Коштици у свом “Самоуком рукопису”, изграђен у време кад и Касапчића, који је срушен по одласку Ужичана муслимана: “У Ужицу су биле три добре камене ћуприје. Две су и сад, а треће, која је била у Коштици, нема. Њу су баталили Срби по изласку Турака. Ако бог да да ту буде дуго Срба у Ужицу, баталиће они и ове две. Баш их је Бог створио за батаљивање старина”. Изгледа да је стари хронолог био у праву, још мало је остало од старога Ужица.