На другој страни, контра од купалишта “Код дебеле врбе”, преко широког разлива Ђетиње, уз високу обалу, ужички чех Фикар је изградио свој јаз. На самом почетку, где ће се из једног снажног брзака вода усмерити у јаз, уз високу обалу и једњу мању стену у обалу формирао се вир. Та мала, већ поменута “Стеница”, како су је Ужичани звали, била је почетак зајаже. Педесетак метара ниже господин Фикар је зауставио ток. Подигнути ниво реке умирио је и учинио још дубљим вир под брзаком уз Стеницу. Позида што чува воду у јазу, негде пред самим спајањем са високим зидом, неки степен је нижа. На том месту се формира прелив и слап – бук – како су га звали купачи, а и сви остали. Под буком се опет раширио вир заокупљен шљунком и песком, по чијој се средини дере уска и снажна матица. Она даље враћа воду у корито реке, наново снажне и брзе, пре него ће је шумно резати лукови Ђулаића ћуприје.
На Анђиној фотографији је Фикаров јаз или језерце, а на њему и нешто као скела, небичано правоугаоно пловило, које је највероватније служило да се покупи грање и лишће и остало што би доловило низ Ђетињу. Десно доле Долап. Виде се и пар лукова Ђулаића ћуприје.
А ужички књижевник Лале Милосављевић пише у својим сећањима “Под Ђавољом стеном град”:
“И тако док ослушкујем приче других, насупрот слици старе госпе о лепим Ужичанкама на позиди Фикаревог јаза, оживе у моме сећању, једна ретка женска лепота. Носила ју је заносно и лако расна и стасита госпођа Раша Зотовић. Она би се понекад иза оног високог Фикаревог зида појавила грациозна, импозантна, у баде мантилу, најлепше тамноцрвене боје, какву само ружин цвет уме ретко да створи. Црнокоса и нежно белог негованог лица, ни своје тело није, изгледа излагала сунцу. белина њене беле ноге и снажног облог бедра укаже се у гипком ходу и покупи свако мушко око, па и око дечака. Само се чекао трен кад ће госпа Рашин пратилац, високи доктор Зотовић, придржати супрузи баде мантил, па да – хвала лепоти ове госпе, Ерос овлада на Фикаревом језерцу.”
На другој фотографији купачи на Фикаревом јазу, а Анђина нана Драга дошла да обиђе и види да ли је све у реду. Десно “бук”, како су га звали Ужичани и доле Ђулајића ћуприја, за коју кажу да се за њу зна и пре него се знало за Ужице.
На високом зиду Фикар сачинио је један тесан отвор камо ће отицати снажан млаз воде који пада и покреће лопатице огромног дрвеног точка. Лопатице и осмишљене односе собом увис воду Ђетиње у Фикарев врт, сигурно најплоднији и најуређенији тада Ужицу. Тамо, кроз тај узани пролаз, где је точак тј. “долап”, одлазили су Фикареви пријатељи. Они су нестајали иза високог зида и тамо имали сва уживања – сунчали су се на ситном и чистом песку, у изграђеној кућици имали простор да мењају костим, па хладовиту настрешицу, под којом су уживали у хлађеним напитцима. Лепо је, много лепо је било тада бити Фикаров пријатељ.
У исечку новина из тих срећних времена, остало је записано о Милославу Фикару: “У близини “Стенице”, Фикар је направио камени зид, којим је скренуо Ђетињу према свом имању, ту се створило базен уз кога је висок зид са отвором којим је под падом отицала вода, уз зид са друге стране је је био велики дрвени точак, сличан воденичком, на њему су посуде које су се пуне водом, река својом снагом и водом наводњава најбољу башту у Ужицу пуну поврћа и воћа. Ту је све било доведено до перфекције. Фикар башту уређује са женом и три ћерке. Сви су устајали у три сата и радили у башти, док су их Ужичани посматрали са симпатијом како раде и од тога имају користи. Младим поврћем су снадбевали бројне ужичке кафане, а и сам Милослав Фикар је ту држао своју кафану познату баш по салатама од тог истог поврћа, коју спремали он и жена и по хладном пићу. Ужичани лети, највише ту уживају.”
Трећа фотографија је са стакленог негатива, што значи да је снимио сам Фикар. На њој су Фикарев зид, Вир и пешчани спруд око њега, девојке су Фикарове старије ћерке Милена и Драгослава, дечак је највероватније син Милослав. Има ли шта лепше него кад човек место, које је природа већ начинила чаробним, оплемени и учини корисним?
Код Фикара је увек била неописива гужав. Испод фикаревог јаза и зида према Ђетињи био је дубок вир, такође звани “Фикаров вир”, где су се Ужичани купали. Ту су се ужички дечаци и млађи пред девојкама показивали, скачући са тог Фикаревог зида, који је делио његово имање са јужне стране. Тада се највише истицао у пливању и скакању Драгош Вајевић и његов пријатељ Свеле. Мајке су својим тек задевојченим кћерима правиле костиме од “сељачке вуне”, коју су бојиле, а оне су се купале у кошуљама. Тад је на Фикареву плажу долазио је и познати ужички лекар Оскар, који је имао десетроро деце. Он би поред вира стајао са дугачком мотком и које дете би врхом додирнуо и узвикнуо “хоп”, оно би морало да изађе из воде.
Сећање: “Ово под буком било је скакање за публику и за најлепшу девојку. Тако су скакали и они храбрији од мене са високог Фикаровог зида, ту у вир под буком. Скакали су ласту. У њиховом кратком лету до воде, многа би срца заиграла, не зна се да ли изазвана лепотом скока, лепотом младих мушких тела, или брижношћу да ли ће довољно плитко да се читави појаве из воде. За такве подвиге имали су нарочито дара Бране Локовац, Бућа, Бобан Јевтић… Фабричани – како смо називали Ужичане ту уз Ткачницу и реку, они нарочито. Међу њима су се истицала браћа Кинези – Кикези по надимку. То су изводили са таквом лакоћом и сигурношћу да их је било милина гледати, преплануле и пуне живота. Исто су били спретни и вешти без обзира на узраст. А сви су пливали, изгледа, одмах после рођења.”
У комшилуку према Старом граду, баш уз Фикарову башту, живела је породица Лаловића, досељеника из Херцеговине. Они су држали кокошке које су често правиле штету у Фикаровој башти. Овај их је често упозоравао, али вајде није било, па се досетио, да зрна кукуруза повеже концем и на крају испише “Чувај комшија своје, кокошке”. Једнога дана готово све кокоши, пошто су појеле кукуруз, вукле су ове транспаренте по Лаловића авлији.
Од вира испред Фикаровог зида, између два крака Ђетиње, била је већа шљунковита површина, пуна растиња. Уз Јазове је било и дрвећа, квалитетних воћњака.
Где је данас Хотел “Турист” и плато испред њега, није само био “Фикаров вир”. Један део су Ужичани звали “Кинеска четврт”, по обућару Стеву Кинезу. Њих је седам синова, од којих је један Бошко постао касније познати европски оториноларинголог. Углавном сви “Кинези” су научили од оца обућарски занат и сви када не иду у школу радили су и тако помагали оцу да их прехрани. Ту близу плаже није било куће без свиње, кокошке, патке и гуске. Предвече настане таква граја од јата, док се враћају са реке и од вике деце, која су их раздвајала да би их нахранила и затворила.
Али све што је лепо има крај, што потврђује четврта фотографија снимљена на самом крају педесетих. Направљена је брана за будућу модерну плажу и више, Фикарова лепота места за уживанцију на Ђетињи губи сваки смисао. Извршена је национализација и узето је много, да се направи читав Феријални дом све до реке. Тако је једно од најлепших места на Ђетињи полако тонуло, као и Фикаров јаз, зид. Остала су само сећања међу кућама, где је било то место уживања и даље, да сачувамо, ми чувари сећања сајта незаборава -Ужичанствено.
