Негде на почетку седамдесетих, мој отац професор Влајко Ковачевић је био службено у Београду неколико дана. Вратио се пун утисака, причао је како је био код једног рођеног Ужичанина, иначе сина великог пријатеља деде Витомира; да је у његовом стану на кућном кинопројектору видео филм о Ужицу из његових младалачких дана. Значи филм о Ужицу пре Другог светсог рата! Посебно је био одушевљен јер се и сам бавио аматерски филмским снимањем, али и уметничком фотографијом. Тада није само погледао филм, већ га је и аанализирао: “Пре Другог светског рата Никола је снимо аматерски филм о Ужицу са аматерском камером, где је дао помало носталгичну причу о Старом Ужицу које нестаје и људима који су живели у њему. Сигуран сам да је то први документарни филм из Ужица.”
Сећајући се те његове приче, откако сам отворио ТВ5 Ужице 1994. године, покушавао сам да сазнам како да дођем до њега, пребацим га на видео траку и тако тај запис сачувам за будућност. Оца нисам могао да питам коме да се обратим, јер је у међувремену преминуо, а кога год сам питао од старих Ужичана, није о томе ништа могао да ми каже.
Године 2004, негде почетком априла, читајући књигу Дејана Маленковића “Ужички амаркорд”, стигао дам до поглавља “Милтон Манаки” (Први филм снимљен у Ужицу). Сазнао сам да је аутор овога првога филма о Ужицу био млади Никола Рајић, који је постао југословенски познат филмски редитељ. Али, на жалост сам сазнао и то да је шест-седам година пошто је мој Влајко видео овај филм, његова једина копија уништена. Годинама се у Ужицу причала та прича да је филм достигао највећу тачку осветљења, чак је и Дејан Маленковић поверовао. Није! На сву срећу, последња вест данас 25. јуна 2018. је да је млади сардник Ужичанственог, Алексадар Тошић, спасао филм и да иде да уговори његову дигитализацију у Кинотеку. За сада нам остаје за ову ужичанствену причу о Ужицу и Ужичанима, део текста господина Маленковића, који описује садржај првог ужичког документарца Николе Рајића:
– “Творац овог аматерског филма био је тада млади београдски архитекта, иначе Ужичанин, Никола Рајић, који данас у свету седме уметности, како у нас, тако и у иностранству, представља познато редитељско име. Нажалост, због немогућности конзервације овог филма, трака је достигла највећи степен осветљавања, па је тако уништен сав снимљен материјал. Међутим, свима, посебно ужичким синеастима, било је све до 1979. године (када је филм осветљен) омогућено да ову Рајићеву филмску забелешку виде кад год зажеле).
Ролна са овом топлом, људском причом налазила се у стану познатог филмског редитеља, такође Ужичанина, Бранка П. Ћеловића те је, уз мали кино-пројектор, та сторија о старом Ужицу увек могла да се види и при том анализира сваки њен снимљен кадар. Захваљујући тој чињеници, онима који су до поменуте године имали задовољство да виде ово Рајићево остварење, садржај самога филма остао је, у живом сећању.
Особито је био интересантан почетак те дивне приче о старом Ужицу, јер се Рајићева камера налазила на врху Малога Забучја, одакле врло успешно, “у једном швенку”, снимљена панорама читаве Вароши, укључујући тешко обухватне градске рејоне Теразија и Царине. Затим су се налазили кадрови са доњег дела Рајића ливаде на Забучју на којим се јасно видела једна лепа, витка девојка у панталонама, како силази низ стрми обронак пашњака, обрастао разноврсним ливадским цвећем и како корача према двојици младића који су стајали на ивици шуме. Та лепа девојка била је данас позната београдски архтекта Олга Дивац, а младићи који су је чекали били су редитељев брат Мита и рођак Негован Рајић. (Мита је данас инжињер у Београду, а Негован, такође машински инжињер у Канади. Напом. Дејана Маленковића)
У завидном, филмском континуитету “око камере” се полако спуштало низ падине брда Забучја, дошавши до прве електричне централе на реци Ђетињи, па се пело до самог железничког моста, који је прекочивши ову реку, водио у тунел испод само Алтомановићевог града. Одлично су снимљени кадрови пружне трасе, као и велики распон лука ове бетонске ћуприје. Може се рећи да је прави филмски спектакл реализован у тренутку у коме је прво захуктана парна локомотива, а иза ње читава композиција путничког воза, излазила из тунела.
Затим је зналачки снимљен пролазак овога воза и његов залазак иза прве окуке, која се налазила на каменој позиди изнад Дебеле Врбе, тачније речено код првог железничког сигнала уређаја на прузи Ужице-Сарајево. Одатле се Рајићев објектив спустио до чесме у близини ужичке Велике плаже (плаже “Јадран”), да би се зауставио на пространом дрвеном платоу овога купалишта. Слободно се може зкључити да су ту, на овом широком простору снимљени најбољи кадрови овога филма. Те секвенце са ужичке плаже одишу правом атмосфером ондашњег времена, а снимљене су вешто скривеном камером, тако да је тим поступком, зналачки, забележен један изворни, животни, докумет. Особиту пажњу привлачио је кадар, који је снимљен испред малог бифеа на тераси за сунчање, овога некад најпопуларнијег ужичког купалишта. Ту, за столом, уз обавезну, у реци охлађеној шљивовици и мезе, овековечени су ликови старих Ужичана, од којих више ни један није међу живима.
Гледалац овога филма могао је да са једне стране стола запази ведрог и расположеног Драгог Аранђеловића, власника ужичког биоскопа “Луксор”, затим његову супругу Филомину као и увек насмејаног судског писара Б. Кршанина, званог “Мазга”. Заједно са њима, са друге стране ове излетничке трпезе, седели су: тадашњи закупац плаже Миленко Ковачевић “Ткач”, трговац Обрен Патровић “Фондер” и његов колега Сретен Милосављевић, звани “Ђилкош“.
Наравно Рајићева мала камера била је без тона, али ове секвенце које су снимљене ту, испред овога купалишног бифеа, као да су говориле језиком и осмехом поменутих људи. Јасно се видело (а скоро и чуло) да громогласни Кршо “Мазга” “изваљује” неки виц на рачун ужичких “вечитих момака” Обрена “Фонера” и Сретена “Ђилкоша”.
Мало даље од њих камера је забележила један пријатељски, егзибициони “бокс меч” између тадашњег дечака Срба Аранђеловића (сина поменутог Драгог Аранђеловића) и његовог најбољег друга, популарног ужичког обешењака, Миодрага Аврамовића “Босанца”. И у овом кадру гледалац је могао да запазаи како мали “Босанац” у свему, па и у својим “боксерским” покретима, вешто имитира свог филмског љубимца, младог америчког глумца Мики Рунија.
Код ограде овога пртостраног платоа за сунчање, поред које су биле поређене дрвене клупе, Рајић је снимио своју браћу Миту и Негована како нешто, веома живо, разговарају са младим Ужичанкама, тадашњим ученицама гимназије – Мимом Јеремић и Радмилом Аранђеловић и Маријом Ђоковић. Имао се утисак да млади Рајићев рођак, односно брат од стрица, Негован, прича овим омладинкама неку занимљиву досетку, јер су се оне код сваке његове изговорене речи, необуздано смејале.
После ове шетње ужичком Великом плажом Рајић је свој објектив преместио нешто ниже од овога купалишата, снимивши панораму Дебеле врбе и Женскога вира. И то је био крај. Но, и то је било довољно да нам са својим најскромнијим техничким средствима овај одушевљени синеаст, какавје у тим годинама био Никола Рајић, “живим сликама” исприча само један део ове помало носталгичне приче о једном заувек ишчезлом граду и дивним људима који су живели у њему.” Записао је за поколења Дејан Маленковић.
На сву срећу први ужички документарац није пропао, али је Никола Рајић заборављен, иако је режирао два позната филма, а радио је на ТВ Београд. Умро је 2004 године. Доста времена ми је требало да нешто напишем о њему. Нека овај чланак буде повод за незаборав овог знаменитог Ужичанина. Никола је игром случаја рођен у Београду 1915. године. Потомак је старе и угледне ужичке фамилије Рајића, остао је везан за Ужице. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду. У кинематографији је од 1947, као сценограф и редитељ краткометражних и играних филмова. Радио је сценографију за филмове “Дани” и “Три” Александра Петровића, “Штићеник” Владана Сљепчевића и др. У играној продукцији режирао је филм “Пут” у обнибусу, “Време љубави” 1966. исте године и “Има љубави нема Љубави”, где се, као дечачић од три године, први пут на филму појавио Срђан Тодоровић. На телевизији је радио специјализоване програме за које је добијао награде.
Никола Рајић (8 Новембар, 1915 – 13 Март, 2001, Београд , Србија) је режисер, писац и сценограф.
Филмови: Има љубави нема љубави, Време љубави, Стиценик, Дани, Дим, Лето је криво за све
Документарни филмови: :
1979 Герсла
1976 У бањи једног дана
1973 Јунак мог детињства
1973 Једанаеста најтеза година
1971 Аудиција за кратки курс глуме
1968 Има љубави, нема љубави
1966 Време љубави
1964 Кораци балета
1958 Ристо Стијовиц
1955 Табор на Тари
1953 Фестивал на Космету
1949 Радјање насе кинематографије
1948 Ми деца народа
1947 Зива из Идрије
