С обзиром на свој географски положај и жив промет, Ужице се могло и брже развијати да није било Турака, због којих је индоустриски развој био јако успорен. Овде су, као и у Београду, Смедереву, Кладову и Шапцу, цеви турских топова истурене на тврђавама биле стална претња хришћанском становништву. Осим тога, око трошних турских кућа шириле су се простране баште и плацеви, заузимајући и најповољније локације ограничене варошке територије, док је хришћански живот био принуђен да своје новоградње с муком осваја теререн у уској долини која се протезала према Пожеги. Стога су српске куће имале обележја привремених градњи, мада су у поређењу с турким одскакале уредношћу и чистоћом.
Већ 1860. приметио сам Ужицу велику разлику између самосвесног држања хришћанског становништва и потиштености представника турских власти. Муслиманска охолост, која дуго дуго после султановог писма из 1829. није могла да поднесе звуке црквених звона, била је сломљена. Имајући на уму одлично постављени Гарашанинов захтев Цариграду у вези са српско-турским спором око градова и упоређујући напредан хришћански део вароши на северу Ужица са његовим прљавим турским четвртима, наслућивао сам катастрофу 1862. године. Кад се у Ужицу сазнало за бомбардовање Београда, Срби су покушали да заузму тврђаву. У ноћној борби Турци су били сатерани у утвђење и овде је скоро избледео сјај Полумесеца; већ те јесени он је почео да оступа пред дуго потискиваном европском културом.
У августу 1862. у Ужицу је, да би подржао хришћанске становништво, упућен капетан Таша Николић, касније заслужан генерал и министар војни (За Ташу Николића везана је и једна занимљивост. Први телефонски разговор код нас вођен је у Београду 15. марта 1883. године, свега седам година после увођења телефона у свету. Први разговор „премостио“ је свега 300 метара. Веза је успостављена између Геодетског одељења Министарства војног и војне инжењерске касарне на Палилули, која је тада била предграђе Београда. Први разговор обавили су војни министар Теша Николић и инжењерски капетан Коста Радисављевић). Таша Николић је један део своје пешадије поставио на Татинцу. Ово испољавање моћи показало је Турцима, уверљивије од закључка Цариградске конференције, да је за њих у Ужицу куцнуо последњи час. Пошто су већ раније попалили џамије, своје и многе српске куће све до високе старе вароши, они су се, после неуспешног бомбардовања српске вароши, од кога је страдала само ограда на лепом каменом мосту, шестог септембра преко Бајне Баште повукли у Босну. Срби су пожурили да разоре тврђаву, одвучене су огромне количине грађевинског материјала, и да није оне моје скице Ужица из маја 1860. тешко би се дало замислити како је изгледала најзанимљивија турска варош у Србији.
На рушeвинама турских делова вароши, од којих је остало само неколико бољих кућа у Циганској мали, постепено су настале правилне улице са чврстим државним и приватним зградама. Цело насеље се дели на Варош, Главну чаршију, Доњу чаршију – улица према Пожеги, Горњу чаршију – улица према Бајној Башти, Доварју – улица према Новој Вароши, Циганску малу – на обема обалама Ђетиње близу разорене тврђаве, затим Липу и Теразије. У 1113 кућа живи 6125 Срба и 50 припадника других нација. Године 1872. град је тешко оштећен пожаром, али су тиме створени услови за даљу регулацију и улепшавање. Када сам 1888, опет дошао тамо, у новом једва сам препознао старо Ужице. По калдрми, добро уређеној 1882. године, моја кола су стигла на Велику пијацу пред Јањића кафану, ова пијаца чини форум града.
Ту је црква Св. Ђорђа, освећена 1842 – један дуги брод, украшен полукружним луковима и лизенама, округлом олтарском апсидом и високим торњем у сремском стилу, затим 1862. изграђено је окружно начелство – дуга једноспратна зграда, па недалеко од ње омалена општина и скроман грчки вицеконзулат, који је био једино страно преставништво у месту и имао је много својих поданика у другим градовима у Србије, али у Ужицу ниједног!
Ту је саграђена нова монументална гимназија, а треба да се подигне и споменик мајору Михаилу Илићу, који је јуначки пао на Јавору (Херој Јаворског рата са Турцима 1876-1877. Ужицу једна значајна улица носи име овог Јагодинца. Командовао је 2. ужичком бригадом и у њој остао све до погибије. Победу српске војске на Јавору и храброг команданта Илиића војници су опевали уз гусле: „Илићу други Обилићу/ да је тамо још мајора, /тако још мајора било,/ ми би тада дошли на Косово.“)
У хришћанској варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освеђена још 1889, па је 1888. oбновљена, а 1889, за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову. У Ужицу је oправио један прота; од три свештеника двојица су душебрижници за околна села; цењени прота Гаврило Поповић, који је умро 1881, завештао је градској школи своје две куће.
На месту некадашње медресе затекао сам новосаграђену основну школу са шест учионица, чији портални стубови потичу из једне турске баште на Међају, која је сада претворена у парк (Ти стубови су донешени са манастира „Увац“ који су Турци порушили и запалили. Касније су враћени кад је грађен данашњи манастир „Увац“. Део једног таквог стуба и данас се налази на чесми Пекарског еснафа на Ракијској пијаци) Седморазредној занатској школи у предграђу „Липе“ дато је врло пространо двориште. У њој се спрема ваљан подмладак за занатство које се знатно ослања на градску штедионицу, са прометом од преко 11,6 милиона динара у 1895. Неки практични радови ученика су ме задивили.
У приземљу кућа, обично према улици, отворен је засвођен простор, који пролазнику омогућава поглед на све чега има и на све што се ради у занатским и трговачким радњама. Изненадиле су ме квалитет тканина, лепи облици грнчарских производа, нарочито кад се има у виду једноставан алат којим су израђени; нема овде још ни Жакарових разбоја, ни машинских бушилица и стругова. Поред Ђетиње су по еснафима груписане занатске радионице ковача, опанчара, сарача итд. Столарска задруга има и на Великој пијаци продавницу готовог намештаја бечког стила, који је можда мало гломазан, али се одликује ванредним квалитетом од кога је изграђен.
Поред 275 ратара и баштована, у Ужицу има ове 1896. упадљиво много пекара 118, месара и кобасичара 21, кафеџија 132, и подоста ситних трговаца, а не оскудева се ни у представницима других занимања. Војска је заступљена с 11 официра, 122 војника и жандарма. Адвоката је било 6, свештених лица 9, професора и учитеља 45, лекара 2, ветеринар 1, апотекара 2, штампара и литографа 2, пензионера 29 итд.
Суседна Орловића фабрика, која на водени погон производи ћебад, штави кожу итд. послује веома успешно. Развоју текстилне индустрије доприноси израдом лепих предмета и државна занатска школа, основана 1891, коју 1894. посећује 44 ученика. Од 1885. око Ужица напредује гајење дувана. На брдима уз Ђетињу видео сам лепе плантаже, којима висока температура необично погодује; она је 24. августа 1888. достигла 50 °Ц, а вода Ђетиње 21 °Ц. Насупрот томе, воћарство је уништавањем турских башта знатно уназађено. Занимљив контраст развалинама тврђаве чиниле су брижљиво неговане цветне баште са много плавог “зимског јоргована” око кућица у Циганској мали; с великим жаљењем сам чуо да је 20. јуна 1896. у Ужицу беснела страшна олуја, која је највише опустошила баш ову живописну четврт града.
Мали ужички гарнизон је смештен у два павиљона, чије је обнављање 1897. године стајало 31000 динара. Лети војска логорује на десној обали Ђетиње, под 736 м високим Биоктошем, у “Ладнику”, под шаторима или колибама од грања. Брдска артиљерија је y време моје посете имала теоријску обуку. То је привлачило многе златиборске сељаке, који су, силазећи стрмим кривудавим путем са својим натовареним издржљивим коњићима, застајали и посматрали војнике.
Ужички округ је 1883. изградио пут који преко Љубања и Мачката, кроз област Великог Рзава, води за турску Нову Варош; овај пут олакшава извоз кабастих производа златиборске домаће радиности и товљене рогате марве, која се обично напаса изнад војничког логора, на травној Васарици, пре него што крене на свој напоран, дуги пут за Митровицу, где се продаје. Златиборско говече је најбоља домаћа раса, добрим делом захваљујући сочној трави, пуној соли, на дивним, пространим пашњацима (око 400 км2) овог ужичког среза. Сутрадан сам на варошкој пијаци стекао прилично целовиту представу о разноврсној делатности ових интелигентних, малим задовољних брђана, који настањују област од источне стране Златибора до западних падина Шаргана.
Суботом пре подне на пијаци је прави метеж. Ту сам видео ове кошчате, снажне људе, око чијих ногу ландарају пеленгири, широко скројене чакшире од тамномрког грубог сукна, са истим таквим гуњем, црвеним шалом обавијеним око главе и јанџиком (кожном торбицом) о појасу, у опанцима које сами израђују, како са својим женама, такође у тамној одећи, али с белом марамом на глави, нуде своје нагомилане дрвене производе: бурад, каце, столове, колевке, столице итд. То су бачвари, произвођачи дрвене робе; у златиборским селима Рожанству и Никојевићима има 20 мајстора те врсте; на пијаци су и катранџије, које нуде свој црни катран, добијен из бора и смреке; други, звани лучари, продају борове трупце дужине 1 м и пречника 0,5 м. Они их, везане по два на коњићима, разносе и у остале окружне градове, чак и у Београд, задовољни ако се после вишедневног путовања врате кући с тешко зарађених 30 пара по трупцу. Жене продају омиљен златиборски кајмак, масноћу која замењује наш маслац, у качицама од 5 кг, по цени од 1,50 динара по килограму. Осим два друга планинска пута са Јелове горе, која подмирује потребе Ужица у дрвету, на његовим прилазима се спаја још неколико путева, чију је планску изградњу започела влада да би унапредила саобраћај у овом округу. То је свакако за похвалу, јер брдовити терен заиста ствара велике тешкоће. Поред поменутог пута ка Новој Вароши, гради се један према Чачку, с огранком ка Ивањици и даље све до граничне карантинске станице Василина чесма, трећи преко Кремана за Мокру Гору, четврти према Ваљеву и пети према Бајиној Башти; радови су већ знатно одмакли и на многим местима се већ приводе крају.
Из новије ужичке хронике овде бих поменуо посету краљевског пара у септембру 1901, поводом које је y граду приређена свечана бакљада. Том приликом је краљ Александар у разговору с једним изасланством рекао да са задовољством може констатовати да се спољна политика Србије вратила својој националној традицији и да се сада води у националном духу.
У току своје владавине Турци су веома отежавали сва културна стремљења, па и археолошка истраживања у Србији. У споменицима прошлости Османлије су виделе опасне подсетнике на ранија времена независности народа које су држали под својом влашћу, па им се уништавање тих споменика чинило политички целисходним и нужним. Примитивизам и варварство сравњивали су са земљом царске и краљевске дворове, који су будили успомене на славно доба. То што све цркве и манастири нису доживели исту судбину може се објаснити само страховањем да се хришћанско становништво не доведе до крајњег огорчења. На жалост, страдали су тада и антички споменици, уколико су преживели пустошења које је донела сеоба народа. Од монументалних римских грађевина на тлу данашње Србије остали су незнатни остаци, али је њихово проучавање веома тешко, пошто је само понегде остао неки фрагмент натписа. Већ приликом моје прве посете (1860) изненадила ме је y Ужицу знатна количина античког сребрног новца који су жене, поред аустријског, руског и турског, носиле као украс на врату или глави; али у оно време су турске власти биле и јаке и неповерљиве, па се у погледу проучавања у рејону тврђаве није могло ништа учинити.
Накнадна проучавања која сам предузео 1888. не остављају места никаквој сумњи да су Римљани тамо имали своје насеље. Њихова тврђава је стајала на вису између потока Сињевца и Волујца, на оном истом месту где је на античком квадратном фундаменту подигнуто турско утврђење. Материјал са зидова цивилног насеља отишао је y темеље многих мостова, џамија итд., али при дубљем копању још и данас се свуда могу наћи обрађени камени блокови, заветне плоче, новац, наруквице, сечен камен итд. из овог античког насеља. Камен с натписом у шест редака који је објавио Шафарик нисам могао да нађем, али сам у вароши видео један чисто профилисан комад архитрава, који је кратко време пре тога ископан, у предграђу Липе саркофаг дуг 1,5 и широк 0,9 м, који сада служи као валов испод чесме; у занатској школи, такође на Липама, видео сам заветни камен, нађен на подручју вароши, широк 0,5 м и висок 1 м, на горњој страни украшен воловском главом и венцем плодова, а Partino Caius lulius Rufus, трибун I кохорте Далматинаца, посветио га је „Јупитеру, најбољем и највећем међу боговима“; у једној приватној кући поред разорене тврђаве нашао сам камен с натписом у пет редака.
Приликом градње Бакићеве куће нађен је y вароши још један натпис, који је Титус Аурелианус Провинциалис, y част думвирата итд., посветио боговима заштитницима града “САР.. .” ; можда ће ово скраћено име града моћи да се допуни са неког новог налаза. Да је ова римска комуна била имућна говоре остаци раскошних грађевина, недавни налаз 200 сребрних новчића из доба Царства на потоку Уремовцу, код Касарне (Артиљериска касарна била на платоу где је данас „Квиско“, некад штампарија, Телеком), један масиван златни прстен са лепо резаним каменом и многи други предмети од племенитих метала са истог локалитета.
Резултати археолошких истраживања која сам извршио у ужичком округу дају ми довољно основа за сасвим поуздану тврдњу да је Ужице већ у римско доба било важна раскрсница путева и да су путеви према Ваљеву, Чачку, Мокрој Гори и Дрини још онда ишли истим трасама као данашњи.
15. јуна 1860, 23. и 30. септембра 1888. прелазио сам пут од 17 км кроз врло брдовит предео од Ужица до Пожеге и назад, али никад тако брзо као последњи пут с начелником Драгутином Стаменковићем и окружним инжењером Чермаком, који нас је на својим жустрим коњићима пребацио од једног места до другог за сат и три четврти, док је иначе за ту раздаљину потребно три, а по лошем времену и четири сата вожње. Сунце је растерало лаку јесењу маглу и омогућило нам дивне погледе у богате долине Лужнице и Ђетиње. Пут иде на поприличној висини правцем запад-исток преко Тордићког брда, чији масив сачињавају кристаласти, глинени и кварцни шкриљци са жилицама кварца и танког слојевитог кречњака. Близу града мршаво земљиште даје нешто јечма, пшенице и дувана. Кад смо стигли на зараван, десно од нас је остало једанаест “хајдучких гробова”; гроб разбојника Тодора Ивановића из оближњег Буара ускоро ће навршити туце. Кад сам претходног дана у затворском дворишту видео тог лепог младог човека како спокојно пуши цигарету, учинило ми се да с једнаком лакоћом носи седам убистава на души као и 25 кг тешке окове на ногама. Мада је сваког часа могла из Тоблаха да стигне краљева потврда изречене казне, то је, изгледа, њега мање обеспокојавало него мене помисао да приличан број његових другова и даље крстари округом у коме сам свој рад тек био започео. Још Милош је Ужичанима запретио: „Или истребите своје хајдуке, или ме више нећете видети!“ А сада хајдучија тамо цвета више него пре тридесет година! Пут је даље ишао кроз букову шуму прошарану понеком брезом и клековим грмљем, и код механе Здравчићи (340 м), преко местимично подводног брежуљкастог земљишта на коме код јужних Узића успева одлично грожђе, почео да се спушта у равницу са добрим кукурузом и шљивицима, ка мосту на Скрапежу. Ограда овог моста лежала је изломљена у речици; иначе, он је по стилу сличан ономе у Ужицу, али га надмаша брижљивијом обрадом материјала; погрешно се мисли да је дело Римљана, а настао је, као и ужички, у средњем веку, што показују и оба квадратна пиластра с осмостраним главама. Одатле нам се на видику указала силуета Овчара удаљеног 17 км; још један километар вожње и стигосмо пред нову механу у Пожеги. Пожега, која лежи на левој обали Скрапежа на висини од 322 м, позната је као старо насеље. По народној песми, ту је, на источној Пожешници, имао своје раскошне дворе онај исти бан Милутин који је са царем Душаном 28. јуна 1330 у бици код Велбужда (Ђустендила) победио бугарског цара Михаила Шишмана; поп Миљаз Арсенијевић ме је уверавао да се зидине тих двора још виде код Пријановића.
Пошто се тамо могу наћи и римске кровне плоче, то значи да је Пожега на саставцима Скрапежа, Ђетиње и Мораве одувек имала велик војни значај. У целој тој зони се наилази на старе шанчеве. Земљано утврђење на Рзаву је 1737. отео од Турака пуковник Лентулус са 300 граничара; у току устанка бранили су га наизменично Срби и Турци. Кад су ови последњи 1832. године напустили град, многи ужички Срби и среске власти су се, по Милошевом наређењу, привремено преселили у Пожегу. Године 1839. она је добила своју цркву Цара Константина и царице Јелене, касније и лепу школу, у којој је осам учитеља радило са 200 дечака и девојчица. У немирним годинама 1862. и 1875. Пожега је била чврсто ушанчена и њен магацин барута пун. Као седиште среске власти и суда она се стално развија, а томе доприносе и пешадијски гарнизон са две батерије, смештен у шест павиљона, штедионица и велики сточни вашар у септембру. Пожега је, као и Карлсруе, изграђена у облику лепезе. На кружну “Велику пијацу”, у чијем средишту стоји прозаична кућица с општин-домова има 1460 душа. Као и баденска резиденција, Пожега има врло леп положај и богата је античким предметима, који би, ако се прикупе и среде, могли да чине значајну збирку за локални музеј. На жалост, многе од тих предмета из римске епохе видео сам под ведрим небом, препуштене утицају сваког времена и невремена. Још 1860. видео сам тамо лава од белог мермера, лепе израде, донесеног из северозападног Карана, затим надгробну плочу сличну оној у Карану, на чијој је чеоној страни приказан човек који се, ослоњен на лакат, одмара на клини, а поред њега стоји жена; на левом ужем пољу су два човека, од којих један држи таблу и писаљку, а на десном је коњаник наоружан луком. Момзен је (према Патону) објавио један камен с натписом у два реда, који је y Пожегу доспео са рушевина у суседном селу Висибаби, а Домашевски, поред познатог камена из истог места с натписом у девет редака, према коме је тамо постојао муниципијум са сенатом, још један у девет редака, где се појављује и скраћено име тог муниципијума МАЛ…, и камен с натписом у седам редака, који се налази код сељака Јеремића.
У лето 1888. је, поред шест огромних обрађених камених плоча са неког симса, у пожешко начелство донесен још један надгробни камен, 0,98 м висок и 0,55 м широк, чији је, на жалост, оштећени натпис на мојој копији дат колико је било могуће. Један лежећи лав од тврдог кречњака, дуг 0,80 м, послат је 1871. наишао у Никупу и 1872. у Абоби, помоћу којих је коначно утврђен положај дуго траженог Трајановог града „Nicopohsad Istrum“ и насеља »Burdizu«. Да ли је градско подручје допирало на северозапад до 5 км удаљених Врањана, данас се не зна. У јуну 1860. ископао сам онде један надгробни камен висок 1,25 м, који је лежао прилично дубоко у земљи и на чијим су ужим странама била представљена Атисова браћа, са туникама и фригијским капама, прекрштених ногу и десном руком ослоњена на штап.
Извесно је, међутим, да је гробље села Расне, 2 км Јужније од Висибабе, било у гробљанској зони овог великог римског града, у коме се свакако налазила и каменорезачка радионица. Међу многобројним заветним каменовима на хумци Зеленице има два на којима је Атисов лик, а на једном се још може прочитати име Аурелиус. Исто су тако остаци грађевина и пространо гробље 3 км источнијег села Горобиља, познатог по извору минералне воде, били у најтешњој вези са висибапском метрополом. Још за време ископавања 1860. године наишао сам тамо на дванаест надгробних каменова, међу њима и два са прилично очуваним натписима и Атисовом браћом; на већини су површине са богатим скулптурама јако нагризене временом. Честа појава Атисове браће на некрополама у Врањанима, Горобиљу, Расни, Кремнима, Карану, Јежевици итд., као и у Босни и Ердељу, показује колико су у римској уметности, од Немачке па све до Мезије, Далмације и Дакије, фригијски Диоскури који тугују један за другим били омиљени као симбол дубоке патње и бола. Хак је сличним надгробним фигурама, нађеним око 1860. и у баденском Ротенбургу, препознао Атиса, љубимца оне Кибеле чији је култ из фригијског Песинунта пренесен у Рим још у доба републике. Да је првобитно име гласило Атинс и да је истоветно са Адонис, јеврејским Адонај (господар), доказују римски натписи на којима се јављају облици Атинис (Attims) и Атини. И ликови богова су идентични као и њихова имена; као што фригијски Атис одговара сиријском Адонису, тако, према Хаковом мишљењу, и фригијска Кибела одговара грчкој Афродити. И о једном и о другом пару постоји исти мит: како младић у лову умире од уједа дивљег вепра и како богиња турује за њим. Уз причу о фригијском Атису и о његовој смрти због уједа вепра Паузаније додаје да Галаћани у Песинунту неће ништа од свиње ни да такну, баш као и сиријско феничанска племена, чији се обичај уздржавања од свињског меса сасвим основано објашњава представом о свињи као демонској животињи.
У причама о два брата – бога или xероја – које се јављају у грчкој митологији задржан је првобитни карактер духова светлости као код Диоскура. Однос између браће је различит. Они су често нераздвојни, а ако један пада од руке другога, како бива у многим причама, то се дешава случајно и преживели рyрyје за изгубљеним; но некад су то закрвљена браћа, од којих један другога смишљено прогања и убија. Темељно испитивање терена око Висибабе препуштам београдском „Старинару“ као један од његових најважнијих задатака; само, ископавања би морали да воде искусни стручњаци да не би као она у Виминацијуму и даље остала без резултата за науку…
То је прича коју је о Ужицу и околини у 19. веку, уз своје и цртеже (у овој верзији и цртеже и фотографије из архиве Ужичанствено), испричао научник путописац Феликс Каниц. А да није, много тога би прекрила прашина заборава. И сад, кад је поново почела да пада, мало смо је очистили ми који смо осмислили сајт ужичког незаборава. Надам се да вам се свидело ово моје и Срећково приповдање.
