На месту где је некада била пошта, порушена за време НАТО агресије или где је био празан плац кога су Ужичани прозовали “Мркоњића бара”, ове 2018. је паркинг. Преко улице кућа и данас постоји и у власништву је Гаге Васовића, некадашњег југословенског првака у троскоку, потомка опанчара Васа Васовића, коме су погинули син и жена за време бомбардовања Ужица 1944. године. У време Житног пијаца у тој кући пред рат је становао је Рајко Пантовић, такође опанчар, који се доселио из прибојског села Кратова и радио у опанчарској радњи „Кузељ и компанија“. Рајко је умро од последица окупаторског пребијања 1943. године.
Преко пута куће Васовића су становале учитељице Ката и Соја Бошковић, а нешто ниже столар или како би тада рекли “тишлер”, Милош Љубојевић, који је у предратном времену држао кафану у Великом парку и пекао јагњад на жару, на ражњу који је окретала вода са Ружића источника. Следећа кућа је била Вула Остојића, затим зубар, Наумовић и његова жена Дуца, који су до рата држали биоскоп. Затим је ту била Штулића кућа, па капетана Живковића, затим једна од кућа бојаџије Врањешевића. “Код бојаџије Врањешевића смо ишли да гледамо некакве натприродне појаве. На њиховом прозору, као судбинска предказивања, у шта су тадашњи људи већином веровали”, сећала се жена Рада Ковачевића, Милева Ковачевић, ћерка опанчара Рајка Пантовића. Следећа је била зграда у којој је држала рању Мица содаџијка, па кућа учитеља Ратка Бјелице, па кућа већ поменутих Пера Пржуља на три спрата и трговца Ковачевића – све то у градској четври која је делом припадала и Житном пијацу, између куће Васовића и Артиљеријске касарне.
Преко пута Поглаварства била је кафана Раденка Николића, нешто касније ту су отворили трговину Влатко Стојић и Раденко Леко Николић, који су продавали жито и делимично обрађену дрвену грађу. Имали су стругару на Златибору. Кућа Влатка Стојића била је препознатљива по малом балкону више улаза од кованог гвожђа. Када ју је комунистичка власт срушила, почетком шездесетих, као надокнада Стојићу је дата кућа Миша Трифуновића, политичара и председника југословенске владе у Лондону. До Стојића куће се налазила кућа Раденка Николића, па браће Вукомановић, који су купили Шојтов млин на Ракијском. Затим кућа бабице Зоре Ристић (Зора чушкуша), а до ње је била кућа Жиже Трапа, банкарског чиновника.
Петар Матић и његова Лепа, родитељи народног хероја Наде Матић, становали су преко пута некадашњег Артиљеријске касарне, на делу Житног пијаца. Кућа са двориштем им је била ту где је данас на Тгу позориште и некадашњи Нови дом. Петар је био начелник среза у Бајиној Башти, па судски чиновник у Ужицу.
Ту ниже су имали браварску радионицу Срећко и Буде Кондић, који су изграђивали шпорете, плугове и друге пољоприврене алатке, што није било неко чудо, али су израђивали и ветрењаче, које су могле да пумпају воду, у то време реткост у ужичком крају, па и у целој Србији. Кондићи су правили пијачне тезге од метала и дрвета са настрешицом.
До радње браће Кондић је била једна од тада највећих зграда у Ужицу, Миладина Прљевића, са три спрата, а изгледало је да их има пет, јер подрум је био над земљом, а на врху је био вешерај, јер није имала двориште. У продужетку, на месту на коме се према Доњој чаршији данас налази прва ужичка робна кућа “Прогрес”, некада је са њене северне стране деценијама стајала кућа старог ужичког апотекара, Љубе Суботића, саграђена у другој половини деветнаестог века, у бечком стилу. Кућа је имала приземље и спрат, а украшавала је простор “житне пијаце” својом европском отменошћу и пркосила суседним “приземљушама” “и оним крхким “на бој” варошким ‘иловачарама’ са дрвеним боздруком, грађеним простим дунђерским искуством, наслеђеним још од турског неимарског адета. У приземљу ове лепе куће се налазила пространа Љубина апотека, названа “Свети Никола” по крсној слави породице Суботића.
Иза апотеке, осветљене великим прозорима са погледом на двориште, налазила се повећа просторија у којој је била фармацеутска лабораторија, чија су три зида, насупрот читаве гомиле реорти и епрувета, према сећањима старих и цењених Ужичана, била опасана тамним храстовим полицама на којима је од пода до плафона, “у неком себи својственом миру, почивала Суботићева стручна и породична библиотека“. Лабарторија се, иначе, делила на два дела “хемијски” и “салонски”. У другом делу ове повеће просторије, иза велике тучане пећи, која је стајала скоро на самој средини собе, налазило се, око једног малог стола, неколико полуфотеља, а тамо, до дворишних прозора, као нека неодређена ствар, која по својој усамљености није припадала ни “хемијском” ни “салонском” церклу, самовало је једно удобно канабе. На њему је апотекар Суботић често дремнуо после дужег заморног стајања. Са друге десне стране, највећи простор у лабараторији је заузимао велики, сјајни, црни концертни клавир, који је некако чудно одскако од свега шта се ту налазило. Једино што је са њим чинило некакву логичну целину, у полукружном низу, била су распоређена три дрвена музичка пулта, испред кога су стајале четири обичне дрвене столице. Са леве стране бочног зида, на празном, подужем рафу библиотеке Љубе Суботића, стајале су три мрке виолинске кутије, а испод њих ослоњено на исту полицу, стајало је једно виолончело прекривено лаком, зеленом чојом.
Али и ова прича тражи свој почетак. Она започиње у Бечу на једном променадном концерту, за студента Суботића незаборавном концерту, у то време познатог Шрамел-квартета. Тада Љуба среће међу слушаоцима предивну Јелену, са којом ће посетити још много концерата и на крају, када буде положио за магистра фармације, коју ће запросити. Тако се образована, лепа Јелена нашла на Житном пијацу у забитом Ужицу у старој Суботића кући. Да би пренела део свога доташњег живота у своје ново окружење, оплеменила је кућу бидер мајер стилом, златним есцајгом, мејсен порцуланским гранитурама, персијским теписима и поменутим другим клавиром, који је стигао у Ужице марке “Браумхајт”. Први је стигао у кућу Орловића такође са снајом. Чим се појавила у ужичкој чаршији својом лепотом и добротом освојила је људе у њој и заволела их. Мало касније њене комшије ће је из милоште прозвати – Ленка. И тако, како би своме Љуби заљубљенику у музику и виолине угодила, са првога спрата куће је снела свој рогобатни клавир у салоски део Љубине лабараторије. Нешто касније се на Житном пијацу огласио Ленкин клавир, а многима се чинило да у исто време чују стотине виолина тамбура и фрула.
Две деценије касније, када је у овој дивној породици одрасло двоје Љубине и Ленкине деце, овај дует ће прерасти у породични камерни квартет у саставу виолине и виоле, које свирају две најстарије кћери, клавира за ком је била госпођа Јелена и виолончела на ком је музицирао апотекар Суботић. Ова културна оаза многе пролазнике кроз Ужице ће зачудити, да у по много чему још турском ужицу, уз гајде и гусле, чују савршено извођење Моцартове мале ноћне музике.
