Судећи према приложеној фотографији, чини се да смо на Дивљем западу. Нисмо, на ужичкој смо раскрници на “Мегдану”, топониму који доби име због турских и српских дечака чобана, који ту бише мегданџије. Лево је Кузељова опанчарка компанија, до ње кућа трговца Вукосвљевића, преко улице била је абаџијска радња Стефановићева, коју су отворили после Првог светског рата. Раденко Стефановић – Галац био је један од председника ФК” Слобода”.
Овде је 1938. године. у новосаграђеној згради. магистар фармације Јован Јовановић отворио апотеку. која је радила до 1949. године, када је одузета – национализована. Ту, преко пута Вукосвљевића куће, дуго је била у згради наспрем самоуслуга “Обнова”. По овој раскрсници је цео крај до Ђетиње добио име “Медан”. Преко пута је била кафана чувене браће Шмакића “Цар Душан”, са фијакерским и аутобуским стајалиштем испред.
Спустимо се до Касапчића моста да видимо шта је било у нашој реконструкцији Мегдана старога Ужица. Овај правац од старога моста је био веома прометан, посебно пазарним данима у време вашара. Зато су се у тој улици налазиле многе занатске радње, пекаре и кафане. На Бадњи дан ту се није могло проћи од народа и бадњака. Пред сваком радњом их је било по десетак, по сећању старих цењених Ужичана. Запамтили су и како су на Мегдану биле распоређене занатске радње: код самог моста је била Зумбулува поткивачница, где су се тадашњи дечаци окупљали и гледали како обарају волове да их поткују.
Одозго од раскрснице је био сајџија Петровић, трговинска радња Вукосављевића, оца Славка, аутора касније поеме “Кадињача”, затим берберин Јово Аранђеловић и Бећир Косор, ниже браварска радња Николића и Пецовића, па опанчарка радња Гојка Аџића, Јечменице, Новаковића, сарача Миливоја Јокића. Кад се пређе улица била је радња бојаџије Косте Вранешевића, па пекара Влајка Чарапића “Код Шуљаге”, која и дан данас успешно ради. Њихова лепиња са све је постала заштитни ужички знак. До Шуљаге кројачка радња Ивана Вреве, Николе Лојанице. Преко пута Ђенића кафана, коју су држали Неђо Милинковић, Раде Ђерасимовић, Шопаловић, где је после рата била скорије срушена кафана “Шумадија” (Труман).
Преко пута некадашње кафане “Шумадија”, у кући где је радио последња ужички опанчар – сарач, живела је породица Милинка Мркњића кафеџије. На споменику на Доварју, грешком стоји Мркоњића. Имао је две ћерке на факултету, једну у Учитељској школи, једну у основној и сина Борка у гимназији. Помала једноспратница имала је под земљом четири повећа подрума. У једном је држао ракију, у другом вино, у трећем машински казан од 300 литара и каце са шљивама од по 1000 литара, а у четвртом су биле бачве са грожђем од кога је правио вино. Грожђе је набављао у околини Трстеника и довозио возом. Често га је, из новчаних разлога, терао у Каран, где је пекао ракију Комовицу за себе и околне домаћине. Бачве за грожђе су биле огромне, у њих се морало улазити када су припремане за производњу вина. Грожђе је припремано пресовањем и стављано у специјалне каце, да преври и онда се цедило. Од комине је, додавањем ракије, производио комовицу. Пошто је вино тешко одржавати, често се плеснавило, па је доводио стручњака из Жупе да га “лечи”. Вино је претакано у флаше којих је имао преко 300 или у буриће од 50 литара. Флаше су складиштене положено да би се чеп “заситио” и тако херметички заптивао садржај. Милинко је значајан јер је био редак Ужичанин да се усудио да производи вино, а радио је то веома добро. Сем тога, држао је и продавницу дувана, која се налазила лицем према главној улици, у којој је радила његова жена Брана.
Био је то крупан човек, строг у погледу посла, без личног одобрења није дозвољавао да ико ишта уради, али је имао разумевања за људске слаботи и проблеме. Био је родом из Сјеништа, веома предузимљив, природно бистар, иако је од писања знао само да стави потпис на неки уговор. Кафана “Златно буренце” се налазила на земљишту које је Миленко узео под закуп од Народне банке, јер је бивши власник “пукао” на меницама. Споља је била у стаклу, са вратима у виду хармонике, и имала је правоугаону светлу и чисту салу, средње величине, Суботом и недељом је постављао столове испред кафане, “увек је било пуно ко око”, па су се гости морали мало прошетати корзоом док се не укаже слободно место. У близини, на истом земљишту, према главној улици и Житном пијацу, које је припадало такође банци, имали су радње трговци ортаци Мијушковић – Николић, самостално Софијанић и бравар Живко Пецаревић.
Преко пута “Златног буренцета”, била је поменута фијакерска и аутобуска станица, испред Шмакића кафане, где је некад била текстилна, до некадашњег Турист бироа. Била су два фијакера, један је био Малиђе Јовановића Шлања. Они су сачекивали путнике на железничкој станици и превозили болеснике и лекаре, најчешће пацијенте брачног пара Брачинац, до болнице.
Гости “Златног буренцета” су били отмени, виђени људи: председник општине, просветни радници, адвокати, полицијски писари, официри. Сељаци су ретко свраћали, једино Радомир Поповић Кушљо и Милован Васиљевић Чанчо, са којим је Милико био и пријатељ, када су му довозили дрва. Кафана је са задње стране имала двориште у коме је било места за везивање коња, када су пословни партнери долазили са чезама и кафански гости. Сељаци су једино свраћали суботом, када је долазио општински деловођа Божо, упадљив по томе што није имао једну руку, и који им је ту заказивао састанке, а ови су га опет за услугу чашћавали. Ту је радио келнер Филип Филиповић, кога је Милинко задужио да искључиво служи грађанске госте и то не у келнерској одећи, него је био обучен грађански: сако, панталоне, ципеле, кошуља без кравате.
Даље је био Светозар Софијанић, трговац, Милан Пековић, велетрговац, па стара кућа Митра Поповића, где су Милун Томић и Милосав Крџо имали опанчарску радњу. Ту близу је Богић Богићевић, ратни инвалид из Првог светског рата продавао дуван и таксене марке. Сем њега, у Ужицу су још два ратна инвалида држали сличне киоске – Панто Тришић и Љубо Дробњаковић. Ту на Мегдану је била повелика трговина Неђа Спарића, једног од бољих ужичких трговаца који после рата постаје најпознатији ужички воскар. До њега је радњу имао Вучета Џелебџијић, чија је жена Олга продавала дечије играчке.
Доле где је познати ловац Периша држао кафану „Тетреб“, још постоји кућа чувеног трговца стоком Милутина Кукоњца, који је трговао са Грцима. У дворишту је била штала и сушара за месо. Имао је сувате на Златибору за испашу стоке, обићно је чезама ишао да обиђе сувате. Једна сестра била је удата за познатог ужичког трговца Пера Пржуља. Друга за Милорада Шмакића, који је био делегат у скупштини Дринске бановине.
