U predahu borbi na položaju Brazdasta kosa, grupa ratnika iz užičkog puka sedela je za ručkom i razgovarala o proteklim događajima, o jutrošnjem bugarskom napadu i jednom pismu koje je stiglo iz Srbije. Jedan Zlatiborac sedeo je po strani, niti je otvarao francusku konzervu sa mesom, niti je jeo.
– Što ti, trubaču, ne jedeš – upita neko Milana Mirosavića.
– Kako da jedem kad znam da moji ukućani u Jasenovu jedu hleb od mlevene kočanjke, godinama se jadnici nisu omrsili!
– Jedi, trubaču, i budi srećan ako ih nađeš žive kad se vratiš na Zlatibor.
– Ajde, zemljače, pojedi to pa da nam odsviraš jedan kukunješ, dok Bugari nisu udarili – šalili su se ratnici sa svojim trubačem.
Posle nekoliko dana Bugari izvršiše snažan juriš na položaje 2. užičkog bataljona. Kroz hladnu jesenju noć, sa isukanim bajonetima i otkačenim bombama, naletali su u masama. Naši vojnici su bili na vreme obavešteni i spremno dočekaše napad. Nastade krvavi okršaj prsa u prsa. Na obe strane užasna lomljava. Prskaju kundaci, zveče šlemovi, lome se krvavi bajoneti, a jauci su sve bolniji i glasniji.
Po strani je stajao Milan Mirosavić i posmatrao jezive prizore. Kad su se u toj klanici naši redovi počeli povijati i kad je osetio da njegovi drugovi počinju uzmicati, odluči se na neobičan poduhvat. Pomisli, ako pokušaj uspe u potpunosti će promeniti razvoj događaja, ako podvala bude otkrivena, neće pogoršati ionako dramatičan položaj svoje jedinice. Istog trenutka iz trube Milana Mirosavića, zaklonjenog od bugarskih pogleda, krvavim bojištem odjeknuše zvuci bugarske odstupnice. Silni neprijateljski nalet na momenat stade, ali kada zvuci postadoše još jači, jer se i bugarski trubači pridružiše Milanu, pomislivši da je to opšta naredba svim trubačima, Bugari naglo odstupiše. Ohrabreni Užičani se pribraše, središe redove i krenuše u gonjenje.
Posle završene borbe ni jednoj strani nije bilo jasno zašto su bugarske snage odstupile, dok se nije saznalo da je srpski trubač svirao bugarsku odstupnicu. Tih dana je dovitljivi zlatiborski seljak primio bezbroj čestitki svojih drugova i starešina, njegovo ime se najčešće pominjalo. Dolazili su ratnici iz drugih jedinica da vide čoveka koji je trubom pobedio neprijateljsku četu. Zahtevajući da mu objasni otkud zna bugarsku odstupnicu, Mirosavić je svom komandantu duhovito odgovorio.
– Gospodine majore, od Bregalnice do današnjeg dana čuo sam je bezbroj puta, pa da sam lud dosad bi je naučio.
Verovatno je Milan Mirosavić jedini srpski vojnik koji je u Prvom svetskom ratu trubom stekao najveće ratno odlikovanje, Zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima (FAO 11.123).
Život zlatiborskog viteza Milana Mirosavića je tužna priča, koja igrom sudbine nije mimoišla ni potomke, a doseže i do današnjih dana. Rođen je 1. novembra 1891. godine u Jasenovu, kao deveto dete siromašnih zemljoradnika Milosava i Novke. Mladost je proveo u siromaštvu, u punoj kući gladnih usta, jer na malom peskovitom i krševitom posedu mogli su uspeti samo ovas i raž. Bio je tih, povučen i skroman čovek, nikome se nije zamerio, ni sa kim posvađao, njegove najveće psovke bile su: „sveca ti tvog“ ili „zakon ti tvoj“.
Vojni rok je odslužio u 3. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka i sa istom jedinicom prošao kroz sve ratove. U vreme dobijanja Karađorđeve zvezde imao je čin kaplara, a na ime ovog odlikovanja tek od 1931. godine počeo je primati mesečnu naknadu od 100 dinara.
Po dolasku iz rata Milan se oženio Sretinom Remović. Ponadao se da će doći neka bolja i srećnija vremena kad mu se rodio sin Mlađen i kćeri Bosiljka, Milojka, Dobrina i Milisava. Nade se nisu ispunile. Sa ponosom je 1957. godine ispratio sina u vojsku, ali su mu ga posle petnaestak dana iz Niša vratili u kovčegu, bez nekog valjanog objašnjenja. Umrla mu je i kćer Milojka. Kada mu se srušila oronula očeva brvnara, podigao je malu kolibu. Danas u toj čađavoj izbi žive njegove tri neudate kćeri, tri starice koje na toj zemlji osme klase treba sebi da obezbede egzistenciju. A kako žive najbolje govori sledeći podatak. Žene su u kolibi imale dovedenu struju i koristile je isključivo za tri sijalice, ali kako ni taj račun nisu mogle platiti, dovod električne energije im je ukinut.
Eto, takva je sudbina neobičnog nosioca najvećeg ratnog odlikovanja koje je srpski Dvor dodeljivao svojim najhrabrijim ratnicima. Dve godine posle tragedije svoga sina, u Jasenovu je 18. februara 1959. godine umro Milan Mirosavić.
