У персоналном досијеу Милосава Ковчића стоји записано: “У 4. чети 1. батљона, III прекобројног пука Дринске дивизије првог позива за храбро држање у борби на положају Гукоши 1914. године одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима”.
Где су Гукоши? Шта се тамо збило? Описујући догађаје из колубарске операције, војвода Живојин Мишић пише:
“У зору 7. децембра 1914. године Дринска дивизија првог позива избила је на десну обалу Љига, коју је непријатељ нагло напуштао и у гомилама бежао према Мионици. Око Гукошког моста и свуда на друму око Гукоша ка селу Топлици, трупе Дринске дивизије наилазиле су на трагове расула”.
Мишић даље наставља.”Стоје изврнути аутомобили, поломљени фијакери и кола, поубијани коњи, напуштене читаве колоне топова, кара и разних комора, разбацане пушке, муниција и алат. Само на овом правцу у току дана заробљено је 2.500 војника и заплењене велике количине ратног материјала”.
Ту, код Љига, су Гукоши. Ту је златиборски јунак Милосав Ковчић, показао изузетну храброст, несебично жртвовање и урођену виспреност, ту је задивио и другове и старешине док је са водом заробљавао непријатељске војнике, ту је исковао орден који се ретко додељивао.
На Солунском фронту, на положајима Ријетке букве, Милосав се прихватио необичног и изузетно ризичног задатка. Ево шта се дешавало. Бугари упорно покушавају да поврате изгубљене положаје, које су десетак дана раније морали напустити. Као омађијани кидишу у таласима. Наши прихватају изазов и борба се распламсава највећим бесом. Са свих страна допиру довикивања, дозивања, издавања наредби и јауци рањених. На пушкама бугарских војника засијаше бајонети, и сада се мора голим грудима и срцем против челика. Српски редови су поколебани, на левом крилу ратници напуштају положаје. Многи посрћу, придижу се и поново падају. Паде и заставник. Сва пажња посвећена је непријатељу, ратници не виде заставу која остаде на бојишту, међу десетак мртвих и рањених.
Примети је Милосав Ковчић и одједиом застаде. На моменат се запита, зар ово свето платно сме остати на бојишту, зар ову светињу пред којом смо се заклињали краљу и отаџбини смемо препустити Бугарима да је скрнаве? Шта ћемо сутра рећи команданту, како ћемо погледати у очи Крсти Смиљанићу? Он би сигурно са презиром рекао: зар ме ви, моји Ужичани обрукасте! Милосав Ковчић, тај сиромашни златиборски сељак, још као дете је научен да отаџбину мора бранити, ако затреба за њу и живот дати. А и ова застава је део његове отаџбине. Као да је сам себи говорио, Милосаве не дозволи да на тебе и твоје другове падне брука и срамота.
Браћо, штитите ме, остаде застава – довикну и крену у сусрет Бугарима. Док јури ка циљу знад главе лете ројеви челика према непријатељу. Кад зграби заставу и крену назад у руци осети јак бол. Рана га не брине, преболео је досад две далеко теже, преболеће и ову трећу. Врати се међу другове са заставом, а она сва испрскана крвљу рањених и погинулих. Сутрадан ће она бити поново високо уздугнута изнад њихових глава. Те вечери, док су му многи прилазили и честитали, чуо се коментар.
– Слушајте браћо, Милосав нам је спасао образ и част. Ма, велим ја вама лако ћемо ми повратити оне положаје. Ето нас опет горе за три дана, али да изгубисмо заставу куд би нам брука и срамота.
Кад су аустроугарске снаге у првој фази Колубарске битке биле у налету и потиснуле јединице III прекобројног пука, Милосав је пао погођен митраљеским рафалом у леву руку и врат. Другови нису успели да га изнесу са бојишта. Уместо болничара, рањеник је изнад главе приметио двојицу аустријских војника. Гледајући како му из врата у млазу тече крв један од њих извади револвер са намером да га убије, сматрајућн да ране неће преболети, али га други војник ухвати за руку и Милосаву спаси живот. Пренет је у болницу, а пронашле су га и ослободиле јединице Дринске дивизије, док су контраофанзивом гониле непријатеља према Дрини. Одликован је:
Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима
Споменицом за рат са Турском 1912.
Споменицом за рат са Бугарском 1913.
Албанском споменицом
Руским орденом Светог Ђорђа IV степена
Милосав Ковчић је рођен 16. августа 1881. године у Рожанству. Одрастао је у дому својих сиромашних родитеља, оца Нешка и мајке Спасеније. Шест месеци кадра одслужио је 1904. године у 4. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука. У рат је отишао као редов 4. чете, 1. батаљона III прекобројног пука, а демобилисан је у чину резервног пешадијског поднаредника.
Оженио се Даринком Ристановић са којом је имао синове Луку и Мирка и кћер Косару. У његовом персоналном листу стоји податак да од имовине има 50 ари окућнице, 50 ари шуме, 1 хектар зиратне земље, 1 хектар ливаде и пашњака и да плаћа 14 динара пореза.
Као носилац Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима “прима лично на каси команде Ужичког војног округа у ратама од по 100 динара, по решењу команданта Шумадијске дивизијске области Ђ. бр. 656 од 9. фебруара 1932. године”.
Умро је и сахрањен у Рожанству 1951. године.
