У билтену Треће армије за 24. октобар 1916. године записан је један значајан податак: “Предавање бугарских војника почело је у већим размерама. Благодарећи једном бугарском дезертеру, који је враћен у бугарске линије да позове своје другове, предало се јуче и данас на фронту Треће армије 210 Бугара из 43. и 56. пука”. Командант IV пешадијског пука, пуковник Војислав Павловић, није могао остати равнодушан на овај део извештаја и уложио је протест са образложењем: “Заробљавање је вршено у више махова, а није дело оног враћеног Бугарина. Само каплар 3. чете 2. батаљона Иван Јевремовић заробио је 118 Бугара, поред многих групица од два-три војника “.
А како се то догодило нека исприча јунак ове приче:
“Било је то половином октобра 1916. године. Једног предвечерја кренем са Браном Раковићем у извиђање бугарских положаја на Црној чуки. Из предострожности корачали смо ћутке и у мислима били са својима у Чајетини, које нисмо видели више од две године нити о њима ишта чули. Уска стазица нас доведе до једне стрме литице. Кад избисмо на њену супротну страну, стадосмо као укопани.
Тридесетак метара испред нас, на самом улазу у једну пећину, чета Бугара је примала вечеру са казана испод кога је још горела ватра.
Мисли се смењују муњевитом брзином. Шта даље радити, куда кренути? Бугари су нас већ приметили и устукнути натраг значило је отићи у сигурну смрт. Ако нам подвала не успе доспећемо у заробљеништво, а и то је боље него изгубити главу.
– Бране, идемо напред па шта нам бог да.
– Казаћемо да су опкољени и тражити да се предају.
Тридесетак метара до пећине отегоше се као вечност. Док смо им прилазили, већина је мирно вечерала, спокојна као да се ништа не дешава, али двојица скочише и покушаше да нас ухвате за груди и гушу. Скинусмо пушке и уперисмо у њих.
Где је командант? Хоћемо са њим да разговарамо – упитах повишеним гласом, више да охрабрим себе него да заплашим њих.
Један крупан официр се издвоји и пође ка нама, а ја се окретох на другу страну и наводно нашем команданту, што сам могао јаче, довикнух:
– Мајоре Дамњановићу, немојте пуцати – а онда се обратих бугарском официру.
– Господине, ви сте опкољени јединицама IV пука и налазите се у безизлазном положају. Мој командант ме шаље да вам пренесем његову поруку. Предајте се. Немојте узалуд гинути.
Официр мало поћута и оде да се посаветује са водницима. Видим да неки климају главом, док нас други гледају попреко. Кад ми поново приђе командант ме упита:
– Хоћемо ли бити третирани као ратни заробљеници?
– Хоћете, то вам гарантујем својим животом.
Кад је рекао да судбину чете прeпушта мени на поверење, камен ми спаде са срца, али се сад јавише нови проблеми. Како да спроведемо толике људе? Шта да радимо са оружјем? Кажем им да поваде затвараче и ставе у четири торбе, које понеше четири војника, остали узеше свако своју пушку. Кренусмо, они напред ми иза њих. Идемо, али све размишљам како да приђем нашим положајима. Кад наше страже виде чету наоружаних Бугара, све ће нас побити као зечеве. Месечина нас лепо обасјава. Кад смо пришли на одстојање одакле су нас могли чути, на сваких десетак секунди викао сам:
– Мајоре Дамњановићу, немојте пуцати, Бугари су се предали!
Кад смо коначно стигли у наше заклоне доведосмо заробљенике команданту. Да ли у афекту или због лоше воље, он се осорно обрати присутним војницима.
– Ово би све требало стрељати! Ко ће оволику гамад хранити, немамо хлеба ни за нас?
Настаје мучна ситуација. Бугари који су били вољни да се предају прилазе ми, хватају ме за руке и моле: “Не дај нас братко. Обећао си да нам се ништа неће десити, јер смо се добровољно предали”. Било ми је жао ових преплашених људи. Пред њима и пред својим друговима, који су сазнали шта се све дешавало, осећао сам се као лажов, варалица, човек без морала и карактера. У мени се пробуди неки отпор. Пун горчине и једа стадох пред команданта и рекох:
– Господине мајоре, ја сам овим људима дао реч да ћемо са њима поступати као са ратним заробљеницима. Захтевам да се моја реч поштује, у противном можете их стрељати једино пуцајући кроз мене”.
Командант се насмеши. Пред читавим батаљоном похвалио је своје војнике Ивана Јевремовића и Бранислава Раковића, и предложио за орден Карађорђеве звезде са мачевима.
Иван Јевремовић је рођен 25. јула 1890. године у Бранешцима, засеоку Чајетине. Његови родитељи Обрен и Новка живели су са шест синова на малом и незиратном земљишту. Лепо је имати толику децу, али је мука подгајити их и извести на пут. Иван је после завршене основне школе помагао оцу да обради то мало имања, а кад је постао пунолетан, 5. априла 1912. године, одлази на одслужење војног рока у 3. чету, 1. батаљона VII пешадијског пука, где га је затекао Први балкански рат. Међутим, током свих ратова налазио се у саставу 3. чете, 2. батаљона, IV пешадијског пука првог позива.
Током седмогодишњег ратовања први пут је рањен на Паносу 1914. године у леву страну груди, други пут на Кајмакчалану 1916. године у десну руку и трећи пут на Црној реци 1916. године у леву ногу, али без последица, изузев што му је све до смрти пушчано зрно остало у доњем делу леђа. У његовом војном картону пише “да је одликован за храбро и пожртвовано држање у свим ратовима које је његова јединица водила”. Одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима и Албанском споменицом.
После рата Иван се вратио на очево имање, које су временом напустила сва његова браћа и отишла у градове на изучавање заната. Убрзо се оженио Ангелином Тоскић, која му је родила четири сина: Петра, Борисава, Недељка и Обрена и две кћери: Неранџу и Веру. Желећи да својој деци омогући пристојнији живот, куповао је њиве и ливаде и увећао посед на 9 хектара. Осим тога, једно време је радио у Земљорадничкој задрузи у Чајетини као благајник. У личном картону је записан и следећи податак, “као носилац војничког ордена служи за пример својој околини”. Витез са Црне чуке умро је 1947. године и сахрањен на гробљу у Јевремовићима.
