Dok smo bili pod Turcima Zlatibor je bio hajdučko utočište, jer su ga guste borove šume činile skoro neprohodnim. Po hajducima je bila čuvena planina Murtenica, gde je preko dana vidljivost bila slaba. Ovde su dolazili hajduci iz drugih krajeva, dolazili su na Zlatibor i osnivali svoje družine. Odgovarala im je retka naseljenost, pogotovu kada su organizovane potere, a i mnoge zlatiborske porodice su im ukazivale gostoljubivost.
Zasigurno najistaknutiji zlatiborski hajduk bio je Kostreš Harambaša u 18. veku. Najviše se zadržavao u Mokroj Gori i planini Šargan. Sa Turcima je imao česte sukobe, posebno sa kremanskim agom Maloparom, zbog koga se i odmetnuo u hajduke.
Na Zlatiboru u 19. veku najpoznatiji hajduci bili su Mijat Tomić i harambaša Kalender. Milan Đ. Milićević piše:.”Za ovog harambašu se pričalo da je imao 300 hajduka, da je ubio 10 paša i bio harambaša 70 godina. U svojoj starosti je molio da drugoga izaberu za harmbašu, ali društvo ne htede, nego su ga nosili na nosilima i on im zapovedao.” Početkom 20. veka, nestalo je onih hajduka koji su bili nacionalni ponos ovoga kraja. Još neko vremeje ostalo nekih koji su sebe nazivali hajduci, ali su bili obični drumski razbojnici.
Slavica Jovanović: Radila sam nešto o Dobroselici i tom delu Zlatibora i našla zapise za te hajduke iz 20.veka – o lakoći odmetanja, parafraziram, ako se neko naljuti na familiju ili ako prosi devojku, a njeni ne daju, on pravo u hajduke. U jednom trenutku se toga toliko namnožilo, da je sreski načelnik pretio da će celo selo raseliti. Zapravo su ta sela oko Uvca, pored granice, bila zgodna za hajdučiju. Novovaroški kraj i Raška oblast od Turaka su se oslobodili tek 1912, a pogranično područje, gde je granica išla, kroz šume, vrleti, reke, bilo je najbolje za hajduke s obe strane.
