Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
ОСВАЈАЧ КАЈМАКЧАЛАНА
Својим надареним способностима, креативним радом и великим делима и заслугама, армијски генерал Крста Смиљанић улази у ред знаменитих Срба двадесетог века и најугледнијих војних стратега и неимара на великом делу ослобођења и уједињења свих југословенских народа. То је и доказао на свим положајима на којима се налазио као војник, са истим успехом и у рату и у миру.
Крста је рођен 30. децембра 1868. године у Љубишу, у породици земљорадника Милосава и Видосаве, у фамилији која је увек важила за једну од најпознатијих и најугледнијих у златиборском крају. После завршене основне школе и шест разреда реалне гимназије у Ужицу, 1. септембра 1888. године ступа у Нижу школу Војне академије, из које после три године са XXI класом излази у чину инжењеријског потпоручника. Близина тадашње српско-турске границе, на домаку старе Рашке, разгарала је његово горштачко родољубље до те мере, да се са великим заносом посветио војној доктрини.
Врло интелигентан, разборит и радан, Крста Смиљанић већ у октобру 1896. године завршава Вишу школу Војне академије, а након припрема за Генералштаб, убрзо бива преведен у генералштабну струку. Ове успехе прати и напредовање у војној хијерархији, за поручника је произведен 1894, капетана II класе 1897, капетака I класе 1899, мајора 1902, потпуковника 1908, пуковника 1913, дивизијског генерала 1918. и армијског генерала 1923. године.
До почетка ослободилачких ратова обављао је бројне функције, од значајнијих су: водник и командир 5. 2. и 4. пионирске чете, ордонанс официр краља Милана Обреновића, ордонанс официр краља Александра Обреновића, командант 3. батаљона I пешадијског пука Књаз Милош Велики, начелник штаба Шумадијске дивизијске области, командант XII пешадијског пука Кнез Лазар, командант I пешадијског пука Књаз Милош Велики. Од октобра 1909. до новембра 1910. године учествује на стажирању у француском 74. пешадијском пуку у Руану, а као изасланик Генералштаба српске војске, 1912. годнне присуствује великим војним маневрима енглеске армије.
Пред Балканске ратове, ценећи његове способности, војвода Путник га узима за једног од својих најближих сарадника и поверава му значајни Саобраћајни сектор у Главном генералштабу, где са примерном одговорношћу ради на припремама мобилизације и концентрације трупа. Кад је избио рат, постављен је за руководиоца концентрацијских транспорта, а убрзо за начелника Саобраћајног одељења Врховне команде. Велике способности Крсте Смиљанића запазио је и председник српске владе, Никола Пашић, који га је по окончању Другог балканског рата, као војног експерта, уврстио у састав наше делегације за преговоре о миру у Букурешту.
После завршене мобилизације српске војске пред Први светски рат, Крста Смиљанић се само двадесетак дана налазио на месту команданта Обреновачког одреда, а већ 7. септембра 1914. године прима команду над Дринском дивизијом другог позива и са њом учествује у свим операцијама на дринском фронту, а 1915. године преводи је преко Црне Горе и Албаније. По доласку на Крф поверена му је команда над Дринском дивизијом, која је приликом реорганизације наше војске формирана од дотадашњих Дринских дивизија првог и другог позива. Налазећи се међу својим Дринцима и најближим земљацима, добро познат и искрено вољен и цењен од свих ратника, Крста је својим брижним и очинским старањем брзо успео да опорави своје ратнике и да у њима у потпуности оживи онај стари борбени дух, којим су се одликовали у свим дотадашњим ратовима.
Опорављена и одморна, Дринска дивизија бродовима је пребачена на Солунски фронт, где је дала сјајан допринос српским победама. Предвођена својим командантом, учествује у најсудбоноснијим и најтежим борбама, али се посебно истиче у чувеној Кајмакчаланској бици. Значај кајмакчаланског комплекса знали су и Немци и Бугари, па су га тако организовали да је представљао неосвојив бедем. За његову одбрану бугарска команда је издала најстрожије наређење, да се положаји по цену највећих жртава не смеју напуштати, морају се бранити до последњег војника.
Истакнути српски и француски стратези сматрали су да је освајање читавог кајмакчаланског масива неизводљиво и да би сваки покушај ка том циљу представљао изузетно ризичну операцију. Част да изврши немогућ задатак припала је најбољима, Дринској дивнзији и њеном команданту Крсти Смиљанићу. Прошавши успешно кроз праве људске кланице на Кајмакчалану, Сивој стени, Кочобеји, Флоки, Старковом зубу, Црној чуки. Груништу и Соколу, овим херојима припала је слава, пуковима Дринске дивизије признање и похвала Врховне команде и престолонаследника Александра, а команданту и већем броју његових витезова највећа ратна одликовања.
Добијена одликовања само су мали дуг великом војсковођи и човеку за све што је у својој успешној каријери учинио за своју отаџбину и српски народ. Дуг је списак домаћих признања, исто толико је и страних.
Орден Карађорђеве звезде са мачевима II реда (1929.)
Орден Карађорђеве звезде са мачевима III реда (1915.)
Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (1913.)
Орден Таковског крста V реда (1900.)
Орден Белог орла V реда (1910.)
Орден Белог орла II реда (1923.)
Орден Белог орла II реда (1920.)
Орден Белог орла I реда (1928.)
Медаља за војничке врлине (1897.)
Златна медаља за ревносну службу (1913.)
Орден Светог Саве I реда (1922.)
Орден југословенске круне I реда (1931.)
Орден југословенске круне II реда (1930.)
Крст милосрђа (1913.)
Споменица за ослобођење северних крајева Југославије
Црногорски Данилов орден IV реда (1910.)
Црногорски Данилов орден II реда (1913.)
Чехословачки Бели лав I реда (1923.)
Чехословачки Ратни крст (1926.)
Румунска круна I реда (1923.)
Орден Румунске звезде III реда (1913.)
Енглески Орден Светог Михаила и Ђорђа II реда (1920.)
Енглески Орден Купатила III реда (1918.)
Италијански Орден Светог Мауриција и Лазара III реда (1918.)
Белгијски Орден Леополда II реда (1923.)
Пољски Орден Полонија реститута II реда (1923.)
Персијски Орден Лав и сунце III реда (1913.)
Грчки Орден Светог Спаса II реда (1913.)
Француски Ратни крст (1918.)
Француски Орден Легије части III реда (1916.)
Тек што је оружје утихнуло, престолонаследник Александар је, 8. децембра 1918. године, генералу Крсти Смиљанићу поверио значајну дужност шефа Војне мисије у Љубљани, одајући тиме признање његовим великим заслугама. Од 1. фебруара 1919. године налази се на дужности команданта Дравске дивизијске области, од 8. децембра 1921. године командант је Треће армијске области, а у периоду 1922-1929. године на дужности је команданта Друге армијске области. Указом Њ. В. краља Александра 9. октобра 1929. године постављен је за бана Зетске бановине, 10. јануара 1931. године отишао је у пензију и истовремено постављен за члана Врховног законодавног савета. Новим Указом краља Александра, од 10. јануара 1932. године, Крста Смиљанић је постављен за сенатора.
Кроз читав живот красиле су га најлепше људске особине, изузетно поштење, истинска скромност и човекољубље, па не треба да чуди што је последње године живота провео као сиромах. Оженио се Јованком, рођеном Жанетом Алмули из Шапца и у браку нису имали деце. До почетка новог рата живео је у Београду, а онда је дошао у родно село да не гледа своје дојучерашње непријатеље. Немачка команда је желела да чувеног војсковођу има у близини и под контролом, па је патрола дошла у Љубиш да га спроведе у Београд. Понели су се достојанствено и показали да га и као противника цене и поштују. Кад је генерал изашао из куће немачки војници су га дочекали у ставу мирно и упутили војнички поздрав.
Остатак живота освајач Кајмакчалана и победник у многим великим биткама провео је у кућном притвору, у свом стану у Београду. Умро је 15. априла 1944. године. На сахрани се од свог ратног друга дирљивим говором опростио генерал Милован Недић, а маса Београђана је дошла да положи венце и ода последњу пошту бемртном војсковођи.
