За наше будуће приповедање важан је амбијент Рима, од када се млади Октавијан Август изборио за политичко и морално наследство Цезара. Делом и када је у њему владао цар Веспазијан и његов син Тит. Рим је био поприлично запуштен, када је преузео власт млади Октавијан. Римљани су били везани за старе храмове, који су већим делом изграђени од камена и обложени глином, за тај бучни форум препун разног света у свако доба дана. Већина је живела у уским мрачним улицама, где су жене могле да оговарају до миле воље, а људи да посећују најозлоглашније крчме. Сви су желели да живи што ближе центру града због обиља воде, брзог снадбевања и сигурности на брежуљцима. То је довело до тога да се Рим развија без икаквог плана, отишавши исувише у висину са својим кућама (инсулама) – саграђеним добрим делом од дрвене грађе и глине, којима су тако власници станодавци умањили стабилност и светлост.
Један од највећих умова тог доба, Тацит, пореди Рим са градовима који су никли у Египту и на истоку, у погледу зацртаних регулационих плана и архитектонских облика, наводећи да је Рим “стари град, али недостојан власти, коју је већ имао над скоро целим тада познатим светом”. Када је цар Октавијан Август завладао, у Рим почиње да пристиже бели мермер из Лунидане, за украшавање грандиозних, нових грађевина, такође и за лепши изглед већ постојећих зграда. Проширују и регулишу главне улице, обнављају старе аквадукте, граде нове…
Ова грађевинска активност започета од Октавијана Августа наставиће се кроз векове. На несрећу, падом Римског царства, сва та цивилизацијска достигнућа, која су добрим делом преузета од других покорених народа и бар за нијансу увећана, сво то неупоредиво културно благо биће предано суровом незнању задивљених варварских војника, који су га добрим делом уништили. Пуно тога о самом изгледу тадашњег Рима и о начину живота можемо на жалост само да наслућујемо.
Август се нашао у дилеми, да ли да оствари грандиозни план његовог почима Цезара, план који је предвиђао да се ток Тибра скрене и исуши, тако да Марсово поље припоји центру, или да се задовољи рестаурацијом и побољшањем постојећег, не мењајући при томе изглед града. Три разлога су била пресудна да се први римски цар одлучи за другу опцију. Први, огромни трошкови и озбиљне тешкоће у готово потпуној обнови традиционалне градске структуре. Други, упорна везаност за традиције становништва, које је више волело да живи по старом, него да мења прадедовски начин живота. Трећи, сама природа његовог карактера, која је била против великих новина, сувише смелих пројеката и, пре свега, против претераних трошкова. Повучен у скроман начин живота, коме је себе подвргао, допринео је да се одлучи да ради постепено по програму који је заснован на чврстој финасијској бази. Рим је био замишљен као круг: најпре су повучене две концентричне линије око Палатина, прва дуж Сервијевих зидина, а друга дуж трошаринске међе која се углавном поклапала са градским зидинама и делила зону градског насеља од поља око града. Затим су повучени многи полупречници од Форума према градским капијама, дуж главних магистрала, које су два круга секли у многе трапезе. На тај начин је добијено осам рејона (регионес) у оквиру старих зидина, пет изван зидина и један са друге стране Тибра.
Одмах се приметио несразмер између рејона обухваћених зидинама и оних ван њих. Први нису били у стању да се шире – боље рећи, нове грађевине огромних размера све су више ограничавале простор одређен за стамбене зграде. Други су се могли ширити без икаквог ограничења и самим тим постали несразмерно већи. Овај несклад се још више испољио у наредним вековима због величанствених царских грађевина које су никле око Форума, на Палатину, на Марсовом пољу и на Есквилину. Због тога већ средином другог века нове ере четрнаест Августових рејона сматрани су више као адмистративна подела него као урбанистичко уређење. Вици (квартови), које су сачињавале инсуле, или куће за издавање, и домус, господарске куће појединачног власништва, стављене су под заштиту неког божанства или под управу два или више магистрата, којима је помагало четрдесетосам вицемагистра, изабраних међу становништвом.
Према цензусу који су извршили цензори Веспазијан и Тит 74. године Рим је имао 265 квартова (вици), чији број расте под Констатином на 423 са 46.602 стамбених зграда (инсулае), 1790 господских кућа (домус), 290 магацина хране (хорре) и 856 купатила. Август је поставио у саваком другом рејону по једну кохорту, спремних да притекну у помоћ у оба правца; повећао број јавних чесми, фонтана, пекара и радњи са животним намирницама, побољшао службу снадбевања храном и градску полицију, поверивши је војницима (урбанициони), увео ноћне извиђачке патроле (себациариа) назване по буктињама које су носиле, учвршшени су насипи Тибра. Зграде које су биле близу обале су срушене да би били обновљени путеви по којима су волови вукли конопцима теретне лађе све до пристаништа. Август да би решио саобраћајни хаос је реновирао и испоправљао све градске улице, исто је урадио и на периферији. Успут су попављени разни мостови, подигнути славолуци, обновио безброј храмова, купатила, чесми…
Августово дело је дошло највише до изражаја на Марсовом пољу, где је он са Агрипом, који је чак уложио своје велико богаство у револуционарни план, који је имао за циљ да овај реон учини једним од најлепших на свету… Август је задржао за себе простор са леве стране пута Фламинија, од данашњег трга Колона до северне границе града. Ту је саградио чувени олтар мира, који је мали као грађевина, али узвишен по замисли и стилу, затим свој маузолеј, који је окружио вртовима по угледу на главне гробове дуж улица конзула. Ту је био и један поплочан простор са обелиском, који је служио као сунчани сат (данас на тргу Монтечторио). Најважија Агрипина грађевина је био Пантеон, храм свих богова. Саградио је и оближје терме, прве подигнуте према хигијенским принципима, окружене парковима, оживљене језерцетом, од кога је водио отворен канал све до Тибра. Док је Агрипа градио Марсово поље, трудећи се да простране зоне буду у јавној употреби, Мецена је санирао Есквилин, зону великим делом загађену, јер је вековима служила као гробље сиромашног света. Мецена је изравњао највеће узвишице земљишта, насипајући том земљом рупе и нивелишући целу зону, коју је украсио предивним парковима.
Истовремено су никле, на приватну инсцијативу, и друге раскошне виле на елитним римским брежуљцима, посебно на Палатину. Ту је и сам Август купио кућу од говорника Хортензија, такозвану Ливијину кућу, обновио је и изабрао за своју резиденцију.
Ипак, и поред великих радова који су спроведени од Августа са доглавницима, начин жвота обиних грађана Рима се није много променио. Улице су биле ужлебљене и стешњене кућама од три-четири спрата и пружале се правцем који им је одредила природа, са каналима само на главним местима; станови, занатске радње и штале биле су измешане без икаквог реда. Једино је центар, Форум, привлачио становништво које се скупљало у буци и вреви, на све верске и политичке свечаности. Долазак становника са периферије до Форума, на поменуте свечаности, уз-низ седам брежуљака није баш био брз, ни једноставан. Исти проблем су имали сиромашнији становници и трговци из центра када крену у набавку животних намирница.
Највећа заслуга Августова је вазана за грађевинарство је у томе што је ударио темеље употреби мермера, тој новој уметности, и самим тим утро пут својим следбеницима да за кратко време издигну Рим до најлепшег града у свету. Захваљујући раскоши тих колосалних грађевина, као што су Хадријанов храм, Пантенон, амфитеатар Флавија, Домицијанова плата на Палатину, Трајанове Каракулане, Диоклацијанове терме ће остати да кроз векове сведоче о градитељској генијалности римских стручњака и моћи једног царства, које је достигнуту културу ширило по тада познатом свету, од британских острва до Кине и Индије. Свега тога не би било да није било те невероватно организоване римске војске.
Војници огромне римске империје углавном нису личили на ратнике какви су били преторијанци, центуриони и трибуни, који се налазе на рељефима сводова и стубова, које ми обично имамо прилике да видимо у савременим филмовима и ТВ серијама. Они су претежно били пастири и сељаци из Лација, Самнија, Марсике, принуђени да годинама и деценијама проводе време у усиљеним маршевима и страшним биткама, далеко од својих домова. Мрки и здепасти, развијених рамена, мишићви као и сви тежаци, ниског раста својственог јужњацима, стрпљиви и упорни, заборављали су на тугу, подсећања на породицу и далеке њиве, проводећи дане у непрестаном раду, у сталној ангажованости, било да се радило о подизању логора, изградњи утврђења, о постављању моста, о поправци пута или сејању неке површине семењем које су често носили од куће.
Ти пастири и сељаци били су под оружјем веома дисциплиновани. То су били претежно војници које је под стег позвала дужност, или понекад посао који су сами одабрали и прихватили вођени заједничким интересом, својим и државним. Док је римска војска у своје редове регрутовала војнике из тог сегмента грађанства, чак и као плаћенике, империја је могла да се похвали чврстином и снагом. Кад су легије почеле да своје редове попуњавају војницима из провинције и варварима, који нису претерано били заинтересовани за судбину Рима, његов сјај је почео да бледи.
До времена првог цара Октавијана Августа, Рим није имао стајаћу војску, тако да није морао да има ни активне официре. Врховна војна команда је била у Риму повезана са највишим политичким функцијама, конзулском, а у случајевима потребе, са службом која је била конзулу непосредно потчињена, тј. с преторском. Пошто су били изабрани почетком године, конзули су одмах мобилисали известан броја “класа” и, без икаквог ограничења преузимали команду над легијама које су том приликом образоване. Ако је потреба изискивалала јаче војне јединице од четири легије, команда над њима је поверавана преторима, па ако и то није било довољно, на чело су постављани конзули и претори из предходне године, добивши назив про-конзула или про-претора.
Можда чуди чињеница што се команда над војском поверавала грађанима, који су изабрани за највише политичке дужности државе, без икаквих гаранција да се разумеју у војне ствари и да имају у њима искуство?! Али, ако знамо да је ратна вештина у старом веку била далеко једноставнија и “технички” простија од савремене војне вештине, тадашњим командантима није била потребна посебно нека претерано велика стручна спрема која се тражи од модерних војсковођа. С друге стране, конзулима и преторима је при извођењу ратних операција помагао “генералштаб”, састављен од најискуснијих виших официра.
Виши официри у легијама били су војни трибуни (tribuni militum). Њих је бирао народ сваке године на трибалној скупштини. По потреби могао их је одредити конзул. Најчешће су бирани међу младим људима из племићких породица, који су се у војној служби већ доказали у више похода, као коњаници или служили као пратња команданата у “преторијанској кохорти”. Те кохорте су састављане од одабраних трупа за личну одбрану врховног команданта. Тако су ти младићи постајали виши официри, а да нису предходно прошли кроз ниже чинове. У преторијанској кохорти налазили су се и командантови лични пријатељи, посматрачи, историчари, па чак и песници.
Трибуни су се наизменично мењали на челу легије. Они су именовали центурионе и њима издавали наређења или делили задатке. Имали су право на коња и при маршу и у битци.
Међутим, касније, језгро командантовог штаба чинили су легати, што би значило “посланици”. Њих је бирао Сенат међу грађанима вичним војним и политичким пословима, чија је дужност да прате врховног команданта и да га замењују – као његови ађутанти – у свим пословима које није могао лично да реши. Легати су стварно постали током времена у правом смислу команданти легија за време битке, што значи да су трибуни у многоме изгубили ранији значај.
Нижи официри су “центуриони”. Како их је у свакој легији било 60, имали команду над шездесет цетурија у легији. Бирани су између обичних војника. Бирали су их трибуни, а именовао врховни командант. Међу центурионима је било разлике у чиновима. Као и код данашњих официра, постојали су потпоручници, поручници, капетани. Центуриони највишег чина имали су право на коња, али само за време марша, али не и у битци.
Цетуриони су командовали “подофицирима” (принципалис). Ту су и “заставници” (аqгуитифери) који су носили сребрног орла, ознаку легије, и сигнифери који су носили ознаке појединих манипула. Бирани су од војника који су се истицали својим држањем.
Војници, а и они који су уз њих обављали било какву јавну дужност, нарочито од Августовог доба па надаље, су сигурно могли да очекују да буду послани далеко од Рима и Италије, у неки мало познат крај тадашњег света, у опасност и непријатности свих врста. Војска се готово искључиво служила ван Италије, у провинцијама огромног царства, често у варварским и негостољубивим крајевима. Чињеница да чиновници, дипломате, војници и читаве војске треба да стигну и у најудаљеније крајеве, приморала је оне који су управљали римском империјом да граде грандиозну мрежу путева (виае). Ако изузмемо основне саобраћајнице коју су изградили Персијанци у неком деловима свога пространог царства, не постоји такав пример у старом свету.
Најважнији у римској империји били су путеви, првенствено због војних операција. Легије су градиле и надзирала путеве. Први римски велики пут изграђен је у четвртом веку пре Христа. Овај пут, изграђен је на инцијативу цензора Апија Клаудија Слепог, спајао је Рим са Капуом, касније је продужен преко Бенвента и Таранта, до Бриндизија, крајње тачке Италије. Други путеви изграђени су наредних векова и повезивали су, у пошетку, места у близини Рима, а касније по целом апенинском полуострву. Вија Соларијатим, стари сунчани друм водио је у луку Остију и повезивао Рим са воденим путевима. Затим ничу путеви у освојеним провинцијама. Путеви, чија највећа ширина износи око пет метара, били су посути шљунком или калдрмисани великим облутцима или блоковима базалта обрађеног у правилне полигоне. Тако је Римско царство, развијајући путну мрежу, допринело општем цивилизацијском успону у више сегмената. Првенствено успостављајући прво трговачке односе са народима и земљама мање или више удаљеним; касније делујући политички и војно ван своје сопствене земље; такође пропагирајући верско или политичко учење; што посредно повезује и обогаћује научна сазнања и истражујући тада непознате или слабо познате земље и најзад због разоноде или савременим речником – туризма.
Наравно да је да старим народима веома ретко падало на памет да путују “из туризма”. Што се тиче путовања у циљу научних истраживања, познато је више путовања која су направили грчки научници и морепловци, али веома је мали број таквих који су направили Римљани. Римљани су путовали најчешће због трговине или политичких и војних послова. Ова путовања су силом прилика постала све дужа и чешћа са експанзијом римске републике, која је на разне начине – економски, политички и војно – везивала за себе све земље Средоземља. И не само то, градња великих сувоземних саобраћајница доводила је често и у најудаљеније провинције где год је било потребно, до огромних јавних радова, до пробијања планина, до засецања литица и до подизања огромних мостова са многоструким луковима. Том огромном звездастом межом путева, која је по жељи императора Августа, имала за идеално седиште у Рим (Сви путеви воде у Рим), као обележје златни миљоказ, кретали су се војници и трговци, робе и идеје. Ширила се римска култура, ма колико она била атуохтона или не, добра или лоша, а затим хришћанство и на крају варвари, који су окончали једну од најзначајнијих фаза светске историје.
Масама у градовима римски цареви су манипулисали и контролисали их уз помоћ позоришта и циркуса. За то су биле потребне не мале количине новца. Рим је за време Октавијана Августа би величине Лондона у 19. веку. Популација је била огромна. Порез је био основни приход града. Империја је била витална, новац од пореза је користила за саму државу и за финансирање војске на границама. Издржавање самог града је било најскупље. За војску је буџет био драстично мањи. Порез који су поданици плаћали омогућавао је луксузни живот богатих Римљана.
Флавије Веспазијан из Рјете је, за време свог првог службовања у самом Риму, увидео да је за одржавање мира и просперитета Риму потребнија империја, него империји Рим. Његов следећи задатак ће му још више појаснити ствари. Постаје квестор на Криту и Сирени, у Северној Африци и добија прилику да сазна како Рим прикупља новац. Квестуре, а било их је 20, делио је сенат, 10 је дељено према статусу 10 лутријом. Веспазијан је квестуру добио на лутрији. Његов посао је био на дну лествице. Пошто је сваке године било одређивано 20 квестора, 10 најпопуларнијих је остајало у Риму. Нису ишли у провинције. Тих 10 су били цареви миљеници, или су радили за конзуле у Риму. Осталих 10 су ишли у провинције као помоћ, најважнији задатак им је скупљање пореза. Веспанзијан је имао 26 година кад је стигао у Сирену. Место квестора је почетак каријере потенцијалног сенатора, а њему помаже у стицању искуства и у управљању провинцијама. Веспанзијан је ипак имао среће, јер је добио службу у уређеној провинцији Сирени, а не у дивљој Тракији, где је службовао пре. Упознао је нови свет. Дошао је у урбану средину засновану на организованој земљорадњи и трговини. Као син порезника, одмах је схватио економски потенцијал уређене средине у којој влада мир. Схватио је потенцијални допринос таквих области, не само за економију, већ и за политику империје. Те области су биле развијена друштва, постојале су вековима. Ту је затекао огромну културну баштину, грађевине, остатаке пређашњих култура Грка, Минојаца, Египћана и Картагињана. То су била цивилизована друштва. Сирену су прво колонизовали Грци, 600 година пре Христа, због тога су имали дивне градове у грчком стилу. Они су били цивилизовани када су Римљани били примитивни. Сада је Рим владао над свима. Римљани су оставили гвоздено доба за собом, освојивши свет. Империја је апсорбовала све пређашње цивилизације. Сирењани нису били римски грађани по рођењу. Та привилегија се могла заслужити војном и јавном службом. Римско држављанство је пружало статус и привилегије. Сви који нису били римски поданици тежили су да то постану. Та појава је била више изражена на западу, него на истоку, код Грка. Било је обавеза, али је било и привилегија. Када сте имали римско држављанство, очекивало се да следите одређено понашање, морал, војне обавезе, али сте стицали и политичке идеје и индетитет. Постати Римљанин значило је ући у најбољи тим – елиту, за то је пресудан био новац.
Латинска реч којом се означава новац, пецунија настала је у доба када је доминирала трампа, а стока, пецус, служила као јединица вредности. За разлику од грчких градова, Рим је касно усвојио новчани систем, претпоставља да је уведен у ИИИ веку пре нове ере. Последњих година републике, кован је сребрни, бакарани, понекад и златни новац у храму Јуноне Монете. Најважнији сребрни новац био је денарус, на коме су били урезани ликови Белоне и Дискура, често и друге слике које су представљале породичну историју чиновника који су ковали новац (тресвири монеталус) или других магистрата. За време читавог периода од 100 година пре нове ере па до краја републике, новац који су римски команданти ковали ван Рима играо је значајну улогу.
Август је увео нови тип новца златног, сребрног и бакарног. Био је први цар који је увео злато за основицу: сребрни денариус вредео је двадесетпети део златног ауреус-а, тј. шеснаест бакарних ассес. Било је и месинганих и бронзаних новчића. Златни и сребрни новац имали су у то време своју адекватну вредност, касније под принципатом вредност им опада и у погледу величине и у погледу чистоће метала. Новац од оба ова метала ковали су царски робови или ослобођеници, док су тресвири монеталес наставили са ковањем бакарног новца по наређењу Сената и цара. Поред тога велике количине бакарног новца коване су у провинцијама, што се продужило нарочито у источним областима, до трећег века нове ере. По градовима је кован и сребрн новац.
Преко два века овакав монетарни систем омогућавао је трговину у царству. У њему се огледала сарадња сената и цара на управном подручју, на тај начин је постављен универзални систем који је служио потребама пространог царства.
Веспазијан се вратио у Рим у својој 26 години са потпуним увидом у то како империја економски функционише, и то из прве руке. Ипак, то није било све, мало тога је знао о политици и интригама. Римске аристократе, које су хтеле да уђу у политику, осигурале би успех на изборима до своје 25. године. Таквих је било 20 сваке године. Следећих 5 година било је од 123 до 16 места, значи четвртина или више их не би успела. На избор су утицале лутрије, али и имперторови пријатељи, миљеници, љубавнице… У случају да ваш заштитник падне у немилост, пропада и ваша каријера.
Веспазијан је први пут одбијен, унапређење је добио у другом кругу. Напредовање је постало све теже. Између два круга император Тиберије је умро. Када је стигао до следећег круга можда се и покајао. Добио је посао у управи града. Једна од његових дужности је била одржавање хигијене у граду и то за време Калигуле. Император је наводно приметио, вероватно на наговор неког од својих миљеника, да су улице блатњаве. Окривио је Васпезијана. Наредио је војницима да напуне Виспезијанову тогу блатом. Привући пажњу императора није увек добро, поготову ако је овај луд. Калигула је сматрао да је Веспазијан одговоран…
Рим је био живописан град, нарочито у време Калигуле. Сви су уплашено чекали његов нареди корак. Веспазијан је брзо учио неписана правила моћи. Што се више попнеш на лествици, то је положај опаснији. За време своје службе у Риму се оженио и добио сина Тита. Није ни слутио од колике ће му помоћи син бити једнога дана. У међувремену је добио велику помоћ заштитника. На први поглед, изгледало је да Римом влада император. Своју моћ је преносио на аристократе, своје поданике. Аристократе су полако постајали ривали императору и морао је да их се пази. Зато су императори створили алтернативни начин управљања. Ослобађали би робове и давали им административне послове. То су биле пословође императора и империје, које су умањивале моћ Сената, удвојивши извршну власт. Са данашње тачке гледишта је необично да ослобођени робови деле власт са сенаторима и аристократама. Веспазијанов заштитник је био роб Нарцис. Он је био роб Клаудија, императоровог стрица. Његов утицај је омогућио Веспазијану посао из снова. Веспазијан је добио команду над легијом у Германији. А онда су ствари постале још боље, Император је је убијен. Клаудије је постао нови цар, а поред њега је био Веспазијанов заштитник. Веспазијан ће постати део императорових планова. Клаудију, кога су неки звали “муцава будала”, очајнички је требала војна победа и слава. Са релативно малим походом на Британију, Клаудије је могао учврстити положај. Клаудидје командује из Калеа, на тло Британије није ни крочио. Операције је водио Веспазијан, а Клаудије се тријумфално вратио у Рим. То је била војна авантура диктирана политичком потребом.
Највећа забулуда о Риму је да су њиме владали садисти и лудаци. То је искривљено схватање. То је ипак била највећа империја коју је свет видео. Рим је владао 600 година. За тако нешто су били потребни посебни људи. Веспазијан можда није био познат. Али је био оличење правих врлина римских императора.
Вероватно је и сам Веспазијан био изненађен могућношћу да постане император. Императори се рађају, а не стварају. Како је тај обичан човек заслужио тај положај? Одговор лежи у његовом службовању по читавој империји. Веспазијан никада није сањао да ће постати император, а камоли да ће спасти империју. Он није изгледао као херој. Био је низак и пуначак, проређене коврџаве косе. Очи су му лукаво цаклиле. Нос му је био крив, усне дебеле, а вилица четвртаста. То лице које су италијани каснијих епоха звали “Панчинело”. У Енглеског га зову Панч. Веспанзијан није био наочитог изгледа. Ничим није одскакао у друштву. Није био ни маштовит ни иновантан. Међутим, био је реалистичан и имао је здрав разум. Човек чврстог карактера као стена, одлучан, поуздан, прави Римљанин. Зато је он једини могао спасити Рим.
Долазак Римљана у Британију имао је и добре и лоше стране, као и свуда. Лоша је била да је отпор сломљен, оружје конфисковано, уведени римски зкони, а најстрашније од свега, Рим је увео порезе. Било је и добрих страна. Мир, путеви, градови чиста вода, канализација. Трговина и грађевинарство су процветали, увели су јавна купатила, театар и забаву. Тацит то најбоље описује: “Примитивни народи ће бити цивилизовани помоћу комфора. Градиће се храмови, тргови и куће. Синови поглавица изучаваће уметност и носиће тоге”. Иронично је закључио: ”Мало по мало, Британце ће завести луксуз. На крају ће своје ропство назвати културом.”
Веспазијан је једноставно питао британске поглавице: “Да ли бисте се придружили клубу? Чинови имају привилегије”. Ако поглавица одбије, онда једноставно освоји његову тврђаву. Веспазијан је тријумфовао. Вратио се у Рим, али је двор опасно место за победника. Откриће да је римски мач двосекло сечиво. Војни походи нарочито успешни, нису прилика за напредовање. Великој војсци је требало времена да освоји Британију, било је пуно прилика за битку. Веспазијан је учествовао у 30 битака и тако стекао славу. Постати славан у римској војсци био је проблем, јер га је император могао доживети као ривала. Са његове тачке гледишта пружате некоме прилику, ако је успешан, оставите га годинама у удаљеној области. У Веспазијановом случају то је значило 15 година у Британији. Није могао да помогне ни заштитник Нарцис. Клаудије је био ожењен Агрипином, Калигулином сестром. Она је имала своје планове. Нарцис је пао у немилост, Веспазијан такође. Веспазијанов тријумф није значио ништа за његову каријеру. Докле год је у Агрипининој немилости, неће постићи ништа.
Кад је 54-те године после Христа Клаудије умро, Нерон је постао цар и његова мајка је добила нову моћ. То је био Рим у коме су промене биле честе и крваве. Пет година касније Нерон убија мајку. Веспазијан је поново почео да се успиње. Добио је вредан посао проконзула, гувернера Африке. То је највиши сенатски положај. Као гувернер огромне и богате провинције, представљао је цара, имао је моћ над животом и смрти, али, још важније, имао је право да скупља порез. Не само за Рим већ и за себе. Извукао је главну премију. Сви су желели да владају Африком и Азијом. Бити проконзул у Азији је било престижније место. Плаћали су их око милион сестерција годишње, огромна свота. Положај је трајао само годину дана. Јасно је да је гувернер пре повратка у Рим прво пунио своје џепове, то су биле богате провинције. Годишња трговина са Римом вредела је 500 милиона сестерција.
Плиније је дао одличан опис огромних трговачких бродова. Они су пловили од Александрије на север ка Риму. То је била грозничава активност. Товари су продавани, послови склапани по читав дан. Лепкас Магна у данашњој Либији био је град под Веспазијаном. Трг је данас утихнуо, улице опустеле а пре 2000 година ту је владала велика активност, на обали Северне Африке. У то време земљиште је било плодно. Извозиле су се маслине и жито. Увозили су корпе за хлеб из Рима. Рим је у то време био ближи Тунису него Милану, због ниске цене транспорта морем. Африка је била више од житнице. На обали изнад града налазимо купалиште ловаца. Ловачки еснаф је уживао у привилегијама трговине са Римом. Луксузна купатила сведоче о томе колико су их Римљани ценили. Они су обављали користан посао. Снадбевали су егзотичним животињама арене у Италији. Африка је Риму давала хлеб и животиње за циркуске игре.
Веспезијан је контролисао линију снадбевања Рима. Поред тога, увидео је још нешто јако битно. На западним границама Африке није требало пуно војске. Рим ту није владао силом, већ помоћу убеђивања. Римска империја је имала популацију 50-60 милиона људи. Њима је владала мала елита аристократа. Значи 150 аристократа је владало провинцијама од по 350.000 – 400.000 становника. То је један администратор на 400.000 поданика. Римљани су зависили од локалних колоборациониста. Администратор се ослањао на богате људе. Систем владавине је био сарадња између провинцијалаца, који су желели да буду Римљани, и Римљана, који су имали контролу. Оно што је Веспазијан знао пре доласка у Картагину, је да мора пажљиво да ради. Мора сарађивати са утицајним локалним моћницима. То је отварало могућност за корупцију, али је битно нагласити да је он био некорумпиран и веома савестан конзул. Веспазијан је имао репутацију поштеног администратора. Далеко од тога да је био сиромашан, али водећи се врлинама, изгледа да је себи нанео и штете. Његово поштење доказује и чињеница да је запао у финансиске тешкоће по окончању мандата. На крају је позајмљивао новац од свога брата. То је једна од познатих чињеница: био је поштен и имао је скрупула. Интересовао се за стање финансија у империји и провинцијама. Веспанзијан је окончавши службу гувернера после годину дана уместо новца стекао пријатеље. То је за то време била промашена инвестиција. Уместо новца задобио је поштовање.
На повратку у Рим није му било лако. Морао је да зарађује превозећи робу караванима. То је било традиционално занимање у том делу Италије коме је припадала Рјета. Регион је био познат по мулама, посла је било у изобиљу, али је било понижавајуће да се сенатор бави тиме. Од њега није очекивално да ради нешто слично. Веспазијан се уздигао високо али се и вратио на почетак. Тада је добија надимак “мулар”. Вероватно да би живео дуго и добро да је остао са својим мулама.
Изненада, позвао га је Нерон, који је волео друштво прекаљених војника. Позвао га је на путовање у Грчку. Узимајући у обзир да је Нерон био психопата, обично га нису одбијали. Грчка је пријала његовом уметничком темпераменту, извео је серију музичких рецитала. Певао је по читав дан и ноћ, нико се није усуђивао да напусти театар. Неки лукави Грци су успели да побегну претварајући се да су “одушевљени” песмама. Веспазијан је присусустовао тим сценама. Нерон је узео лиру и запевао по стоти пут и у том тренутку приметио да је Веспазијан уздахнуо. Мали гаф који ће променити Веспазијанов живот. Да није био национални јунак коштало би га можда и живота. Отеран је са двора, вратио се у Италију и сакрио на село у Ријету. Недеље скривања су могле бити и последње за Веспазијана, и његов политички живот.
Ипак, игром случаја изненада је Нерону више требао генерал него пријатељ. Године 66. после Христа, Јевреји, вечите бунџије Римске империје, подижу устанак против Неронове скандалозне тираније. Успели су да потпуно униште једну римску легију. Забарикадирали су се у своје утврђене градове пркосећи Риму. Рим је морао да одговори на изазов. Природан избор био би генерал завидне репутације, запажен по успесима на истоку, човек звани Корбуло. На несрећу, Нерон је генералу наредио да се убије. Рим је остао без способног команданта. Месец дана касније стигле су вести о јеврејском устанку. То ће бити крвави рат. Римска освета ће и овога пута бити страшна. Војници су обожавали бога освете: Марса Утора, чије име значи “Марс, чија је реч последња”. Римљани су империју створили у области Средоземља. Море су звали Маре Нострум “наше море”. Њихова идеја је била да море окруже својим провинцијама. Јудеја се налазила тачно на месту где се спајају Европа и Африка. Римљани нису могли да допусте да се медитерански круг прекине. Због тога је било важно угушити побуну у региону.
Веспазијан је прво кренуо на град Галилеју, код Јотопате опсада је трајала 40 дана. Ударио је огромним снагама на побуњенике. У жестокој битци истребио је 40.000 становника. Све осим једног, то је био побуњенички генерал Јосиф. Јосиф који касније постаје изузетни историчар Јудеје. Претпоставља се да је, слично Веспазијану, био обичан грађанин, додуше из Јудеје. Он се противио, на самом почетку, устанку против власти Рима, веровао је да је то лудост. Али кад су ствари кренуле својим током постаје вођа покрета, и то веома успешан у борби против Римљана. Кад су Римљани опколили последње браниоце, они се одлучују на самоубиство. Јосиф је извукао најдужу сламку. Преостало их је само двојица. Јосиф је питао: “Зашто се и даље убијамо?” Тај други човек се се ипак убио. Јосиф је преживео и понудио услуге Веспазијану.
Касније је записао хронику о себи, о рату у Јудеји и Виспазијановом походу. Захваљујући Јосифу историја је упознала Веспазијанову мрачну страну! “Он је био човек спреман да у потпуности изврши освету Рима. После битке Веспазијан сазива преки суд. Правио је разлику између становника и оних који су били одговорни. За то време, Римљани су затворили пут ка Тиберији. Нико није могао да изађе, све су затворили у граду. Веспазијан их је сатерао у арену. 1200 старих и болесних је убијено по његовом наређењу. Осталих 30.400 људи је ставио на аукцију. Неке је поклонио Ироду Агргипи. Веспазијан је дозволио Ироду да располаже својим поданицима. Краљ је и њих продао.”
У сваком граду који је освојио, обично би побио људе који су се борили. Остале би продао у робље. Веспазијан је радио све што се очекује од римског команданта. Слао је извиднице, обилазио људе, охрабривао, дизао морал, био је потпуно посвећен и разумео је своје војнике. Он је био врховни командант, али и прави војник. Римљани су прегазили Галилеју протеравши побуњенике. Веспазијан, кога су месеци делили од титуле цара, умало је погинуо.
Веспазијанов снаге су напредовале, а побуњеници су се повукли у брда у град Гамла, названа по камили, сматрана је неосвојивом. Пре 2000 година то је био град са стрмим литицама. Када је Веспазијан стигао, град је био пун побуњеника и избеглица. Морао је да их истера напоље пре него пође на југ у Јерусалим. Побуњеници су мислили да су сигурни. Веспазијан није мислио тако. Искуство из Британије ће му добро послужити. Он је, могло би се рећи био најбољи артиљериски официр у тада познатом свету, и није журио. Поред зида на источној страни изградио је платформе за напад. Са тих положаја могао могао је помоћу артиљерије (катапулта) да покрива нападе “овнова”. Његови клесари су на лицу места исклесали пројектиле од околних стена базалта. Кугле које су исклесали биле су поприлично тешке, седам-осам килограма. Било је ужасно када некога погоде. Под заштитом артиљерије, Веспазијан је напао Гамлу. Напали су из три правца “овновима”. Пробили су зидове и војници су упали у град уз звуке труба. Било је битно да се војници кроз отворе што брже пребаце у град. Легионари су јуришали кроз отворе узбрдо, уским улицама града. У тесним уличицама настала је збрка и кланица. Побуњеници су још држали висове. Јевреји су се повлачили према врху, према узвишењу у центру града. Када су сатерани до центра увидели су да им је остала једина могућност да се окрену и крену у противнапад. У том хаосу су видели последњу сламку за спас. Прва линија се борила, али су остали још увек надирали отпозади. Римљани су једино могли да се повуку преко кровова. Попели су се на кровове кућа направљене од прућа. Претрпани кровови су попустили под њиховом тежином. Римљани су страдали. Први напад на Гамлу је пропао. Војници су били шокирани поразом. Убрзо су приметили да Веспазијан није међу њима. Још увек је био у граду у великој невољи. Војници су га покрили штитовима и извукли на безбедно. 56-годишњи ратник је за длаку избегао смрт. Судбина још није завршила са Веспазијаном. Неколико дана касније, други напад је био успешан. Побуњеници су протерани на стрме стене изнад града. Многи су раније скакали у понор него што су се предавали. Веспазијан је угушио побуну у Галилеји и крено је у Цезарију. Чуо је вест о Нероновој смрти.
Веспазијан, далеко од Рима, окружен својим лојалним војницима, могао је само да посматра како други јуришају на престо. Знао је да је империја у опасности, Нерон није оставио наследнике само мноштво непријатеља… Упражњени трон изазвао је грађански рат. Било је то 68. године после Христа. Веспанзијан је вест о Нероновој смрти чуо јуна 68. Још увек је био у Цезарији римској престоници Јудеје, управо се спремао да покрене нови поход. Вест о Нероновој пропасти је изазвала пометњу. У прво време није знао шта да уради. Обуставио је рат са Јеврејима и чекао да види шта ће се догодити. Императори су се брзо смењивали у борби за превласт.
Галбу је заменио Ото. Њега је заменио Вителије. Судбина се смешила Веспазијану. Био је далеко од Рима док се империја распадала, сва правила су престала да постоје. Под његовом командом је била армија прекаљена у борби, пет легија са севера и југа су му биле лојалне. Синови и пријатељи били су на кључним положајима. Дошао је Веспазијанов тренутак. Није кренуо право на Рим. Борећи се по империји научио је лекцију. Тит је остао да пази на Јевреје. Један део армије је послао ка Риму. Другим делом армије је блокирао снадбевање Рима житом из Африке. Војска на Дунаву је била уз њега. На путу у срце империје, једноставно је одсекао жилу куцавицу. Тим потезом је онемогућио да било ко влада Римом. У Риму није било хлеба и настаје побуна… Вителије је изгубио контролу. Веспазијан је имао потпуну независност на истоку, другачије речено могао је да отцепи тај део империје. То ће се десити, али 300 година касније. Проблем је био кренути са истока и освојити средиште империје. Није био сам, Дунавска армија је то обавила.
Дунавска армија је ушла у Рим 20. децембра 69. године. Брђанин је постао император. У град ће лично ући тек за годину дана. Закон који је донео даће му пуну контролу. У доба његовог детињства за трон се није такмичило. Околности су се промениле, он је победио и он ће писати правила. Дао је себи право да влада свим аспектима живота, јавног и приватног, али и божанског. Спојио је моћ Августа, Тиберија и Клаудија. сада је могао да се посвети државничким пословима.
Није заборавио устанак Јевреја. По окончању грађанског рата, његов син Тит ће заузети Јерусалим. Победа је била потпуна. преостало је неколико изолованих побуњеника. У Набатеји данашњем Јордану, налазимо ужасан призор. Из недавно опљчканих гробова испале су древне кости. По нађеном платну археолози су (2006 г.) закључили да су то остаци избеглица од пре 2000 година. Јевреји нису хтели да се предају радије су се бацили са зидина тврђаве Масада. То је био крај пута.
Веспазијан је стигао у Рим у октобру 70. године, његова победничка парада је осликана на Титовом славолуку, који и данас после 2000 година стоји у Риму. То је споменик покоравања Јевреја. Богати плен из јеврејских храмова постао је капитал за обнову Рима. Пожари и грађански рат су опустошили град. Јеврејско богаство ће напунити касе Рима. Веспазијан се вратио. Требало је урадити много ствари. Ратови и побуне су поткопали стубове империје. Владјућа класа је била деморалисана, а војска је дивљала. Инфраструктура града била је руинирана. Веспазијан је годинама градио империју и знао је шта треба урадити. Поправио је аквадукте о свом трошку. Побринуо се да грађани то сазнају. Поново је изградио храмове. Многе градове у провинцијама је прогласио римским, а становницима је дао држављанство. Империја коју је волео сада је била његова и он је пригрлио све. Највеће Веспазијаново наслеђе је откриће да се империја мора заснивати на положају Рима као метрополе у односу на провинције. Због тога је оставио космополитску империју, којом управља мрежа елитних породица и група распоређених по провинцијама. То је обезбедило економску и политичку приврженост империји.
Веспазијан није заборавио лекцију коју је научио као млад службеник. Да би остао на положају, морао је задовољити масе Рима. У центру града на месту Неронове златне палате, подигао је амфитеатар, изграђен пленом из Јерусалима и био је највећи на свету. То је његов поклон народу. Назвао га је “лавијевски амфитеатар”, у свету данас познат као Колосеум. Доласком мира и стабилизовањем државе Васпезијан је империји пружио другу шансу. Најбоље ће тек доћи, Римском царству је преостало још 150 година. Век пред њим, други век, биће најсређеније раздобље. Веспазијан је спасио Рим, вративши га на прави пут. Извукао је пурпурну тогу из блата и омогућио класичној цивилизацији да се опорави. То су били златни дани у 12 векова дугој историји Рима. Веспазијан је био император 10 година. Верно је служио Рим 50 година. Није се надао да ће постати император. После 65 година убистава и пучева, биће први император који умире природном смрћу. На самрти је сумирао своју каријеру. “Завидите ми, мислим да се претварам у бога”.
