Према стратегији команданта Дринске дивизије, пуковника Крсте Смиљанића, за освајање моћних утврђења на кајмакчаланским висовима, ваљевски V пешадијски пук добио је задатак да наступа левим сектором фронта и главне ударе усмери према Кочобеји и Флоки. На другој страни бугарска команда је својим јединицама издала наређења да се ланац масива Флока – Кочобеј – Кајмакчалан – Сива стена морају бранити до последњег војника.
Ратници V пешадијског пука избијају на кајмакчалански плато, на положаје надморске висине преко 2.200 метара. Изнурени, неиспавани и преморени у претходним борбама улажу задње атоме снаге да стигну до Кочобеја. И време се заверило против њих, читавог дана ледена киша натапа униформе, а студен се увлачи у кости. Сваки војник дрхти као прут од хладноће. Пада команда да се крене у јуриш. Преко изузетно тешког планинског успона, ваљевски ратници су 18. септембра 1916. године у силном јуришу прешли жичана утврђења и упали у бугарске ровове. Међу првима је наступао резервни пешадијски каплар Богдан Љубојевић, чије су бомбе сејале смрт по бугарским рововима.
За исказано јунаштво, стално излагање смртним опасностима и велики допринос победама на Кочобеји и Флоки, Златиборац Богдан Љубојевић је одликован значајним и вредним француским орденом. У акту команданта Дринске дивизије број 20.892 од 23. марта 1917. године пише: “Врховни Командант Њ. КР. Височанство Престолонаследник, добио је од Француске Врховне Команде известан број одличја и на основу предлога претпостављених старешина, одликовао је: Ратним крстом са златном звездом каплара из резерве 4 чете, 3. батаљона V пешадијског пука Богдана И. Љубојевића за учињена дела. Дана 18. септембра при нападу и јуришу на положају Кочобеј показао се веома храбар и одважан и учествовао је при заузимању једне брдске брзометие батерије непријатељске на положају Кочобеј. На Флоки вршио је ноћу по киши и магли блиска извиђања непријатељских ровова и том приликом бацио у ров неколико бомби. Ово је учинио својевољно и то ова извиђања више пута вршио у најтежим приликама“.
Богдан Љубојевић је рођен 1889. године у селу Сјеништима, општине драгличке. Отац Илија, земљорадник и ковач и мајка Лепосава, имали су велик земљишни посед. Скраћени војни рок од шест месеци одслужио је 1910. године у 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука. Са супругом Милицом Чорбић добио је сина Миломира, који је убрзо умро.
У рат је отишао као борац 4. чете, 3. батаљона V пешадијског пука, храбро се борио за част ове јединице и понос свога народа. У Сјеништа се вратио са Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Албанском споменицом и француским Ратним крстом са златном звездом.
Оба родитеља умиру му 1913. године, остао је и без јединога детета. Оделио се од брата и живео са супругом Милицом. Седам година непрекидног ратовања у суровим условима глади, напорних борби и маршева, спавања под ведрим небом или у мокрим рововима морало је оставити последице на здравље. Често побољевање прекинула је прерана смрт, 1929. године.
