Karimanović S. Pavle

983

Zahvaljujući Udruženju građana Amanet i projektu Kraljevine Srbija i Crna Gora u ratovima 1912-1918, kao i gospodinu Đeniću, istoričaru iz Čajetine, prenosimo o ove priče našim slavnim precima.

“Zlatibor u Velikom ratu“ Milisav R. Đenić, 2006:

TROSTRUKI VITEZ

Tek što su umukli topovi i zanemelo oružje, a iznureni ratnici krenuli svojim domovima oglašavajući kraj rata i veliku pobedu Srbije i njenih saveznika, jedne majske večeri na železničkoj stanici Vrnjci došlo je do srdačnog susreta dvojice ratnih heroja. Gostoljubivi domaćin, Dragutin Jovanović Lune, legendarni komitski vojvoda, na očigled brojnih meštana i gostiju prišao je vozu i pomogao da na vrnjačku zemlju kroči čovek bez desne noge i desne ruke. Banjom se brzo pronela vest da je među njima heroj sa Crne reke, vitez sa dvanaest najviših srpskih i stranih odlikovanja i preteški ratni invalid, Pavle Karimanović.

Karimanović S. Pavle
Karimanović S. Pavle

Upoznajmo ovog izuzetnog čoveka i ratnika. Pavle Karimanović je rođen 25. novembra 1878. godine u Užicu, u domu ugostitelja Sretena i Anđe. Osnovnu školu i pet razreda gimnazije završio je u rodnom gradu, a u vremenu od 1898-1900. godine artiljerijsku podoficirsku školu u Kragujevcu. U raskolu srpskih oficira na samom početku dvadesetog veka postupio je po savesti i ubeđenju, postao je član tajne organizacije Crna ruka i aktivno učestvovao u poznatom Majskom prevratu, ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović. Iz škole je izašao kao narednik i otišao na službu u Šabac, ali ubrzo dobija premeštaj u Užice, u IV pešadijski puk Stevan Nemanja.

U Prvom balkanskom ratu, kao poručnik vodnik u Timočkom artiljerijskom puku, sa svojom baterijom stiže pred Jedrene, gde je zbog herojskog držanja i odličnog komandovanja proizveden u čin kapetana. Sa istom jedinicom i u istom činu, borio se i u ratu sa Bugarima 1913. godine.

U Prvom svetskom ratu komandovao je raznim artiljerijskim jedinicama. Dužnost ađutanta brdskog artiljerijskog puka obavljao je do januara 1915. godine, komandir 6. baterije brdskog artiljerijskog puka prvog poziva bio je do marta 1916, a od tada pa do 23. novembra iste godine komanduje 1. baterijom brdskog diviziona Vardarske divizije.

Tokom svih ratova, posebno prilikom povlačenja naše vojske preko Albanije, Karimanović je svakog zadivio junaštvom, izdržljivošću i humanim odnosom prema ratnicima. Pukovnik Nikola Jorganović u knjizi „Tetovski odred“ piše:

“Komandir 6. brdske debanžove baterije, kapetan Pavle Karimanović, koji se sa svoja tri topa nalazio kod desne kolone, pravio je čuda na ovom pravcu. Njegovo junačko držanje i upravljanje vatrom protiv svih delova koji su pokušavali da se probiju, izazvalo je divljenje i podiglo moral do vrhunca. Svojim topovima čas je gađao dolazeće delove iz Skoplja, čas opet one iz Tetova koji odstupaju i beže. Njegovi drugovi iz borbe nikada neće zaboraviti onu besprimernu prisebnost i hrabrost, a istorija neće preći ćutke preko takvih izvanrednih pojedinaca”.

Po zapovesti vrhovnog komandanta regenta Aleksandra, general Petar Bojović izneo je u deset tačaka junačko držanje Karimanovića, u vremenu od 8-14. avgusta i od 1. septembra do 23. novembra 1916. godine na položajima Crne reke, Šumatovačkog visa, Skočivira, Krušograda i Suhodola. Na kraju izveštaja piše: “Iznoseći ovako jedinstven primer rada i herojsko držanje artiljerijskog kapetana prve klase Pavla Karimanovića, ja ga pohvaljujem i ističem kao uzorit primer celoj vojsci. Po nalogu Vrhovne komande ja sam kapetana Karimanovića predložio da se odmah unapredi u čin aktivnog artaljerijskog majora i odlikuje Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena“.

Uvek ispred svoje jedinice, više vodeći računa o ratnicima nego o sebi, tri puta je bio ranjen u toku rata. U borbama na Perunici, septembra 1914. godine, ranjen je u desnu ruku, u decembru 1915. godine na desnoj obali Drima metak ga pogađa u desnu nogu, ali je obe rane preboleo bez posledica. U borbi kod sela Suhodola na Crnoj reci, 23. novembra 1916. godnne, tokom gonjenja neprijateljskih snaga, bio je pokošen rafalom i odmah prenet u bolnicu. Rane su bile fatalne. Amputarane su mu desna noga i desna ruka i tu je bio kraj sjajne vojničke karijere trostrukog zlataborskog viteza.

Za iskazane zasluge prema otadžbini i svom narodu na grudima heroja sa Crne reke našla su se brojna odlikovanja:

Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda (FAO 11.534)
Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda (FAO 11.534)
Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda (FAO 135.891)
Zlatna medalja za hrabrost Miloš Obilić.
Srebrna medalja za hrabrost Miloš Obilić.
Orden jugoslovenske krune IV reda.
Orden jugoslovenske krune III reda.
Orden Svetog Save III reda.
Bugarski Krst za hrabrost IV reda.
Francuski orden Legije časti V reda.
Francuski Ratni krst sa palmom.
Poljski orden Virtuti Militari V reda.

Došavši u Vrnjačku Banju, Pavle Karimanović je preuzeo dužnost komandanta mesta i upravnika Oporavilišta za ratne vojne invalide. Organizacija u Domu je bila sprovedena veoma uspešno, tako da su se njegovi korisnici, koji su dolazili iz svih delova države, osećali kao kod svojih kuća. Pri osnovnoj školi osnovan je Fond siromašnih učenika, čiji je prevashodan cilj bio da pruži celokupnu opskrbu za pedeset najsiromašnijih devojčica i dečaka. Pavle je izabran za predsednika ove humanitarne organizacije i na toj dužnosti je ostao sve do odlaska iz Banje. U ovim poslovima dragocenu volontersku pomoć pružala mu je supruga Vukosava, rođena Đokić.

Mada težak invalid, Pavle je svaki dan silazio niz 34 stepenika i odlazio na posao, razne sastanke, poslovne razgovore ili sedeljke uz muziku i bez ičije pomoći se istim putem vraćao kući. Nezaboravne su njegove sedeljke u veselom društvu na terasi vile Mir, nezaboravna je i njegova najomiljenija pesma Kaleš bre Anđo, koja je sa puno sete letela kroz toplu letnju noć prema obalama nemirnog Vardara, tamo gde je nekada mlad, lep i naočit kapetan na belom konju izazivao divljenje makedonskih devojaka i ponos svojih ratnika.

Pavle Karimanović je bio uvažavana i voljena osoba ne samo u Vrnjačkoj Banji, mnogi poznatn i ugledni ljudi toga vremena bili su mu prijatelji, među njima i kralj Aleksandar Karađorđević. Kada mu je ratni drug i prijatelj boravio na lečenju u Vrnjcima zlatiborski junak je, 15. marta 1920. godine, od maršala Dvora Ž. Trivunca dobio pozivnicu sledeće sadržine: “Po nalogu Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika čast mi je pozvati art. majora Gospodina Pavla Karimanovića na doručak koji će biti danas u 12,30 časova”.

Pavle je bio srećan i ponosan kada mu je kralj Aleksandar uzvratio posetu na dan krsne slave. Politika od 8. maja o tome je pisala: “Juče na Đurđevdan, Kralj je otišao na slavu g. Pavlu Karimanovnću pukovniku invalidu, junaku sa solunskog fronta, koji je sada komandant mesta u Vrnjcima i upravnik doma Crvenog krsta, određenog za stan invalidima kojima je potrebno lečenje vrnjačkom vodom. U ratu g. Karimanović je teško ranjen i ostao je bez desne ruke i desne noge. Kralj mu je čestitao slavu i zadržao se duže vreme u razgovoru sa njim, a zatim i sa decom koja su se tu našla”.

Nikoga Vrnjačka Banja nije tako masovno ispratila, ni za čijim odlaskom nije toliko žalila kao za omiljenim sugrađaninom Pavlom Karimanovićem, Kada je 1935. godine, posle penzionisanja, odlazio u Beograd na nogama je bila cela Banja. Svako je želeo da dragim prijateljima pruži ruku, da ih zagrli, da izrazi reči zahvalnosti. Pavle je doživeo da u Drugi svetski rat isprati sina Sretena i da mu na rastanku kaže: “Rastajemo se sad i ne zna se kada ćemo se ponovo videti. Neću mnogo da govorim. Samo znaj, ne smeš obrukati ni sebe ni mene. Čuvaj obraz, to je najdragocenije. Teška vremena uvek donose velika kolebanja i iskušenja”. Sreća ga ovom prilikom nije izneverila, dočekao je Sretenov povratak iz zarobljeništva.

Umro je 1954. godine u Beogradu i sahranjen na Novom groblju.