Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
ТРОСТРУКИ ВИТЕЗ
Тек што су умукли топови и занемело оружје, а изнурени ратници кренули својим домовима оглашавајући крај рата и велику победу Србије и њених савезника, једне мајске вечери на железничкој станици Врњци дошло је до срдачног сусрета двојице ратних хероја. Гостољубиви домаћин, Драгутин Јовановић Луне, легендарни комитски војвода, на очиглед бројних мештана и гостију пришао је возу и помогао да на врњачку земљу крочи човек без десне ноге и десне руке. Бањом се брзо пронела вест да је међу њима херој са Црне реке, витез са дванаест највиших српских и страних одликовања и претешки ратни инвалид, Павле Каримановић.
Упознајмо овог изузетног човека и ратника. Павле Каримановић је рођен 25. новембра 1878. године у Ужицу, у дому угоститеља Сретена и Анђе. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у родном граду, а у времену од 1898-1900. године артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу. У расколу српских официра на самом почетку двадесетог века поступио је по савести и убеђењу, постао је члан тајне организације Црна рука и активно учествовао у познатом Мајском преврату, убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић. Из школе је изашао као наредник и отишао на службу у Шабац, али убрзо добија премештај у Ужице, у IV пешадијски пук Стеван Немања.
У Првом балканском рату, као поручник водник у Тимочком артиљеријском пуку, са својом батеријом стиже пред Једрене, где је због херојског држања и одличног командовања произведен у чин капетана. Са истом јединицом и у истом чину, борио се и у рату са Бугарима 1913. године.
У Првом светском рату командовао је разним артиљеријским јединицама. Дужност ађутанта брдског артиљеријског пука обављао је до јануара 1915. године, командир 6. батерије брдског артиљеријског пука првог позива био је до марта 1916, а од тада па до 23. новембра исте године командује 1. батеријом брдског дивизиона Вардарске дивизије.
Током свих ратова, посебно приликом повлачења наше војске преко Албаније, Каримановић је сваког задивио јунаштвом, издржљивошћу и хуманим односом према ратницима. Пуковник Никола Јоргановић у књизи „Тетовски одред“ пише:
“Командир 6. брдске дебанжове батерије, капетан Павле Каримановић, који се са своја три топа налазио код десне колоне, правио је чуда на овом правцу. Његово јуначко држање и управљање ватром против свих делова који су покушавали да се пробију, изазвало је дивљење и подигло морал до врхунца. Својим топовима час је гађао долазеће делове из Скопља, час опет оне из Тетова који одступају и беже. Његови другови из борбе никада неће заборавити ону беспримерну присебност и храброст, а историја неће прећи ћутке преко таквих изванредних појединаца”.
По заповести врховног команданта регента Александра, генерал Петар Бојовић изнео је у десет тачака јуначко држање Каримановића, у времену од 8-14. августа и од 1. септембра до 23. новембра 1916. године на положајима Црне реке, Шуматовачког виса, Скочивира, Крушограда и Суходола. На крају извештаја пише: “Износећи овако јединствен пример рада и херојско држање артиљеријског капетана прве класе Павла Каримановића, ја га похваљујем и истичем као узорит пример целој војсци. По налогу Врховне команде ја сам капетана Каримановића предложио да се одмах унапреди у чин активног артаљеријског мајора и одликује Карађорђевом звездом са мачевима IV степена“.
Увек испред своје јединице, више водећи рачуна о ратницима него о себи, три пута је био рањен у току рата. У борбама на Перуници, септембра 1914. године, рањен је у десну руку, у децембру 1915. године на десној обали Дрима метак га погађа у десну ногу, али је обе ране преболео без последица. У борби код села Суходола на Црној реци, 23. новембра 1916. годнне, током гоњења непријатељских снага, био је покошен рафалом и одмах пренет у болницу. Ране су биле фаталне. Ампутаране су му десна нога и десна рука и ту је био крај сјајне војничке каријере троструког златаборског витеза.
За исказане заслуге према отаџбини и свом народу на грудима хероја са Црне реке нашла су се бројна одликовања:
Карађорђева звезда са мачевима IV реда (ФАО 11.534)
Карађорђева звезда са мачевима IV реда (ФАО 11.534)
Карађорђева звезда са мачевима III реда (ФАО 135.891)
Златна медаља за храброст Милош Обилић.
Сребрна медаља за храброст Милош Обилић.
Орден југословенске круне IV реда.
Орден југословенске круне III реда.
Орден Светог Саве III реда.
Бугарски Крст за храброст IV реда.
Француски орден Легије части V реда.
Француски Ратни крст са палмом.
Пољски орден Виртути Милитари V реда.
Дошавши у Врњачку Бању, Павле Каримановић је преузео дужност команданта места и управника Опоравилишта за ратне војне инвалиде. Организација у Дому је била спроведена веома успешно, тако да су се његови корисници, који су долазили из свих делова државе, осећали као код својих кућа. При основној школи основан је Фонд сиромашних ученика, чији је превасходан циљ био да пружи целокупну опскрбу за педесет најсиромашнијих девојчица и дечака. Павле је изабран за председника ове хуманитарне организације и на тој дужности је остао све до одласка из Бање. У овим пословима драгоцену волонтерску помоћ пружала му је супруга Вукосава, рођена Ђокић.
Мада тежак инвалид, Павле је сваки дан силазио низ 34 степеника и одлазио на посао, разне састанке, пословне разговоре или седељке уз музику и без ичије помоћи се истим путем враћао кући. Незаборавне су његове седељке у веселом друштву на тераси виле Мир, незаборавна је и његова најомиљенија песма Калеш бре Анђо, која је са пуно сете летела кроз топлу летњу ноћ према обалама немирног Вардара, тамо где је некада млад, леп и наочит капетан на белом коњу изазивао дивљење македонских девојака и понос својих ратника.
Павле Каримановић је био уважавана и вољена особа не само у Врњачкој Бањи, многи познатн и угледни људи тога времена били су му пријатељи, међу њима и краљ Александар Карађорђевић. Када му је ратни друг и пријатељ боравио на лечењу у Врњцима златиборски јунак је, 15. марта 1920. године, од маршала Двора Ж. Тривунца добио позивницу следеће садржине: “По налогу Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника част ми је позвати арт. мајора Господина Павла Каримановића на доручак који ће бити данас у 12,30 часова”.
Павле је био срећан и поносан када му је краљ Александар узвратио посету на дан крсне славе. Политика од 8. маја о томе је писала: “Јуче на Ђурђевдан, Краљ је отишао на славу г. Павлу Каримановнћу пуковнику инвалиду, јунаку са солунског фронта, који је сада командант места у Врњцима и управник дома Црвеног крста, одређеног за стан инвалидима којима је потребно лечење врњачком водом. У рату г. Каримановић је тешко рањен и остао је без десне руке и десне ноге. Краљ му је честитао славу и задржао се дуже време у разговору са њим, а затим и са децом која су се ту нашла”.
Никога Врњачка Бања није тако масовно испратила, ни за чијим одласком није толико жалила као за омиљеним суграђанином Павлом Каримановићем, Када је 1935. године, после пензионисања, одлазио у Београд на ногама је била цела Бања. Свако је желео да драгим пријатељима пружи руку, да их загрли, да изрази речи захвалности. Павле је доживео да у Други светски рат испрати сина Сретена и да му на растанку каже: “Растајемо се сад и не зна се када ћемо се поново видети. Нећу много да говорим. Само знај, не смеш обрукати ни себе ни мене. Чувај образ, то је најдрагоценије. Тешка времена увек доносе велика колебања и искушења”. Срећа га овом приликом није изневерила, дочекао је Сретенов повратак из заробљеништва.
Умро је 1954. године у Београду и сахрањен на Новом гробљу.
