„Ја сам репер
мој друг ми је брат
ми смо дизел
златне кајле качимо о врат.“
Група „Бабе“
Деведесете године памтићемо по празним рафовима, санкцијама, избегличким колонама, новчаницама са десет нула, ратовима, санкцијама, избегличким колонама, цигаретама које се продају на комад, бензину у пластичним флашама, и посебно по „Дизелашима“.
Ништа није оставило трага у Србији и наш менталитет као “Дизелаши”, подкултура која се појавила 1992/93 у Србији, а убрзо и у Ужицу. Иако се сматра подкултуром, дизелаши деведесетих нису представљали никакав вид бунта или различитости. Штавише, сматрани су за мејнстрим, насупрот рокерима илити “падавичарима”, који су слушали углавном рок, имали посебна места за излажење и борили се да макар у својим круговима очувају колико-толико исправне вредности. Дизелаши нису имали никакве везе са дизел моторима, били су српски изданак британске „Chav“ културе, мада тога нису били ни свесни. Симболисали су морални слом који се догодио тих деведесетих, због социјалних и политичких догађања, када је културна, па и интулактуална елита, препустила своје место у друштву естради. Тада су мафијаши, ратни профитери и политичари били део тадашњег режима што је имало тешке последице по народ, његову културу и много тога још.
У таквој Србији много људи се обогатило незаконито и тежило да се покажу као чланови вишег сталежа кроз специфичан модни стил. Због санкција које су тада уведене у Србији ништа није могло да се купи што није овде произведено. Светски познати марке као “Марлборо”, “Најке”, “Рибок” или тада најпопуларније прихваћени бренд “Дизел”, по коме је та подкултура добила име, на балканском простору постали су статусни симбол.
Како су изгледали тада просечни “Дизелаши”, који су виђани и на ужичким улицама 1994. године? Кратко подшишан или избријане главе, мишићаво тело, златна кајла, уска мајица или дуксерица увучена у Дизел фармерке, „шалваре“, тј доњи део Диадора, Капа или Лото тренерке, патике Најк Еир Макс…
Али ко је био узор свим дизелашима на овом простору, родоначелник њиховог стила? Звао се Александар Кнежевић Кнеле, рођен 1971. године, од оца Душана и Мајке Владанке. У основној школи био је одличан ђак, ватрени навијач Црвене звезде. Касније је уско повезан са вођом и припадницима Вождовачке криминалне групе. Учествовао је у великом броју пуцњава по Београду. Године 1991. придружио Српској гарди и отишао на ратиште у Борово село, крај Вуковара. Заједно са Гишком и Матићем Белим био је учесник чувених демонстрација које су се одиграле 9. марта. 1991. године у Београду. После демонстрација 9. марта, постаје званични телохранитељ Вука Драшковића. У познатом апартману 331 хотела “Хајат” у Новом Београду, у октобру 1992. године, Кнеле је убијен . Лежао је на стомаку, а на огледалу је била крвљу исписана порука: „Број” 1… Како је био страх и трепет београдских улица, Звездини навијачи хулигани, почели су да се угледају на њега. Тако је почело ширење препознатљивог тренда увлачења горњег дела тренерке у фармерке. Тако су показивали скупе марке панталона и каиша, али и практичан начин ношења пиштоља. Остало је забележено сећање:
„Мали Рамке се сети и увуче тренерку у фармерке и избаци каиш. Значи, то се добро сећам к’о да је јуче било! И Кнеле га гледа и каже: “Браво”! И он увуче исто. Ја кад сам их видео, умро сам од смеха. Ја сам се прво бунио, кажем: “Како бре можеш тако, па то никад нико није видео у животу”! После сам чуо да су неки јакне и капуте увлачили у фармерке, као да их престигну! Касније обријана глава, дебели златни ланци око врата и Еир макс патике били су неизоставни елементи дизелаша. Своје богатство смо демонстрирали ношењем упадљивог накита, сатова, углавном златне боје, као и поседовањем мобилног телефона, који је у то време био реткост. Укратко, дизелашким стилом владало је правило 4П: пајеро – пејџер – пиштољ – плавуша.”
У то време оружје је било присутно свуда због ратова који су се догађали око Србије и доступно свима, па тако је допринело и опредељењу младих за бављењем криминалом. Они који нису били умешани у црно тржиште и криминал су изгледом опонашали “жестоке момке”, како су Кнелове копије називали тадашњи медији.
У Ужицу су дизелаши те 1994. гледали америчке филмове, копирали Кнелетове београдске копије, играли се сузавцем, скакавцима и понекад и пиштољима. Још увек су пливали у ситном криминалу, обијали трафике, скидали слабијима патике, јакне и фармерке. Делили се по квартовима и сви углавном изгледали исто: кратка коса, дуксеви, дизел фармерке и добре патике. Излазили су у поноћ, крећући се у групама у потрази за местом где ће бити фрка. Још се видело да су више деца него формирани младићи. Пуни су обести и енергије са којом нису знали шта ће. Ту више није било важно каквог су порекла, потицали су из растурених породица, слушали су агресивни техно, волели покер апарате и „мушке игре“. Идоли су им били глумци акционих филмова са пуно крви, и имали су чудан резон – ако ти случајно нестане цигарета током ноћи – обијеш трафику.
Типичан преставник ужичких дизелаша на половини деведесетих година био је „Муња“, како су га у друштву звали, имао је 16 година, деликвент од добростојећих родитеља. Волео је да се хвали својим „подвизима“ – имао је неколико одбијених трафика и позајмица аутомобила, као и неколико крвавих туча. Вешто је руковао кратким ланцем који је носио обмотан око ноге уз размишљање да пређе на очеву „утоку“. Школа га није интересовала, желео је у Легију странаца, где се убија „и још ти плате“. „Муњин“ отац на положају, функционер, мајка приватник, која је често путовала. Никада га нису ограничавали ни у чему. „Лове има, али то није то. Што да купим патике кад могу да их скинем неком леваку… Имам цупи боли глава… и шта ми још треба“. „Муња“ се није ничега плашио али је у „Рупи“, која је отворена уместо некадашње дискотеке Омладинског клуба (некадашњих дискотека седамдесетих, осамдесетих и деведесетих у подруму Народног позоришта), увек стајао уза зид. Због неких нерашћишћених рачуна „са онима из Турице“. Питамо у то време истражујући за медиј:
-Муњо јеси ти члан банде?
– Ма која… банда, све су то клинци, гребу се за ситну лову, дигну маторцима лову, сјебу на коцки, а онда џоришу да врате док су ови још на ранчу.“ Што би у преводу било, клинци краду новац родитељима, прокоцкају га, а онда зајме од старијих криминалаца да врате на место одакле су узели. Од тог тренутка су у рукама криминалаца, и по дугу крећу у крађе, за туђи рачун освесте се тек у полицијији… И наш “јунак” Муња је неколико пута привођен:
– „Јеби га, мазну ме. Вуку се ко џукци по мраку и покупе све редом. Ја се ту распиздим, зовем маму, она дође, расплаче се, као лоше друштво – ја добар дечко и извуче ме. Једном сам стигао до суда, па су ме предали на појачани назор маторима. Као нисам васпитно запуштен. А матори мало родндају, увече опет на улицу. Све кажем – нећу га више, кеве ми, и паднем од смеха. Како људи увек наседну на исту жваку… Добијем пар шамара… Знам да отворим свака кола, возим к’о Лауда и брига ме за све. Ако паднем и заглавим на робију гледао сам „Сиви дом“, тамо могу само да профитирам и да купим фазоне. Ко ми шта може?“
Касније су младићи као ужички Муња попримили изглед мафијаша, жељних моћи и репутације, мачо мушкарца, били идеал клинаца у тим усраним деведесетим, када се Србија пустила у неморал и криминал. Са друге стране, девојке дизелашице, познате касније као “спонзоруше”, приказивале су се као сексуални објекти облачећи се провокативно, истичући све женске чари. Јака шминка, ципеле са високим штиклама, касније и тим “пластичним изгледом”. На другој страни јавности и културног екстаблишмента све дизелашко је називано “џиберским” и жестоко осуђивано. Али дизелашка подкултура није била само заражена криминалом већ и турбо – фолком. Била је то мешавина српских народњака и европске денс музике. Тадашње познате личности су својим животима и музиком промовисале луксуз, фирмирану одећу, скупе аутомобиле, наркотике, тако су млади масовно почели томе да теже.
Уствари, шоу бизнис тј. у Србији звани “естрада”, подржана од политичара да би скренула пажњу са ратова у околини, инфлације, сиротиње, убрзо је са својим пласирањем јефтиних садржаја добила једну од водећих улога у друштву. Спрега турбо фолка, пластичне лепотице и криминалаца банализовала је емоције. Изражавала је фасцинацију богаством и оружјем, тим моћима уз употребу посебног сленга, те ганкстерске естетике довеле су до тога да су масе прихватиле то музичко дно које је пласирала Цеца, Мирковићка, Лукас, Китић од тада популарни у београдским дискотекама и даље. Касније уз њих, може се рећи и данас, појавила се у Гранду и Пинку и сл. гомила разних извођача сексуалних објеката, којима је песма била у трећем плану, а и данас су мејнстрим.
“Краљ кокаина” и “Гангстер за љубав” су постали хитови поп музике, а песма “Двеста на сат” је постала химна дизелаша. Све то је Рамбо Амадеус назвао турбо фолк и дефинисао као какофонију свих укуса и мириса, везаних у једну звучну промају, која има задатак да задовољи најшире укусе, најниже страсти.
Ред је да кажем шта је било после са дизелашком поткултуром и њеним развојем. Из Земуна, Вождовца у Сурчина из којих се дизелашка (не)култура размножила по Србији и даље је из разних разлога ослабила. На место криминалаца и ратних профитера дошле су навијачке групе, транзициони профитери и кланови, такозвани неодизелаши, који и даље негују претходну естетику са додавањем раскопчаних шушкаваца, маскирних дуксева са капуљачама, накит је неупадљив, а реплике патика су са ваздушњим ђоном. Дизелаши су ту често у реп песмама Ивана Ивановића Ђуса, Наполеона итд. Данашњи учесници гледаних ријалити програма су последица те мејнстрим (не)културе. А да ли сте и ви Ужичанин, део те последице, процените сами, сада кад сте доста сазнали сазнали о свему томе.
