Прво да кажем зашто се зове ова национална српска капа зове шајкача и од куд она упште у народној ношњи ужичкога краја. Материјал од којег је направљена се популарно зове “шајак”. Састоји од вуненог предива, због чега се шајкача носи у свим годишњим добима, јер одржава константну температуру главе. Ипак, шајкача није добила име по материјалу од кога је направљена, добила је име по српским граничарима у аустроугарској монархији у подручју Шајкаша, на граници са Отоманским царством. Они су носили капе које су обликом врло подсећале на бродове, који су називани шајкама.
Не постоји податак о томе како су Срби из Шајкаша називали своје капе, али су оне убрзо преузете као део војне униформе српске војске 1870. године. Њена стандардна вунена војна варијанта била је без икаквог обележја. Носили су је обични војници. Официри су имали другачију, ојачану, са визиром и кокардом на којој се налазила емајлирана тробојка са краљевим монограмом. И међу њима је било разлика, пошто су војводе на својим капама имале подбрадник и на врху златни ширит. Код обичних је преклоп могао да се спусти преко ушију у случају хладног времена, а све су лети имале могућност да се позади накачи тканина те да тако штити врат од сунца.
Пре шајкаче мушкарци у ужичком крају, до 80-тих година 19. века, носили су на главама црвене фесове са кићанком и шубаре направљене од црног јагњећег крзна са мало увученим врхом, или је била исплетена од црне вуне. После Јаворског рата са Турском 1878, најпре млађи, а затим и старији мушкарци, као обавезан део ношње почињу да носе шајкачу, капу са дуплим странама као у војничке капе, која је израђена од фабричког сукна, најчешће маслинасто – зелене боје.
Од краја 19. века шајкачу је у ужичком крају носила већина сеоског мушког становништва. Масовно се носила и у само ужичкој вароши у кобинацији са европском одећом. Опанци и шајкача су били обавезни. Зими, нарочито у селима, око шајкаче су обавијали плетени вунени шал. Лети би шајкачу у вароши обично заменио сламени шешир.
