Desko Gujar, tajanstveni Užičanin sa Carine

376

„Stanovali smo pedesetih godina kuća do njegove, bio je zanimljiv čovek, imao je betonske đavole na kući i orlove, a u dvorištu je imao patuljke… Svaka vrata su imala otvore pri dnu sa šarkama, da bi mačke mogle da prolaze. Sećam se, imao ih je 12… Pričalo se da je imao moć nad zmijama, govorilo se kad zvizne mnogo zmija se okupi oko njega“. Radovan Vitezović

Desko Gujar sa prijateljima na Starom gradu, Vlajko Kovačević s leva prvi, Gujar četvrti
Desko Gujar sa prijateljima na Starom gradu, Vlajko Kovačević s leva prvi, Gujar četvrti

Prvi put sam čuo za Deska Gujara polovinom šezdesetih od oca Vlajka, kada smo gledali njegove fotografije iz rane mladosti. Na par fotografija na Starom gradu, otac sa prijateljima. Privukao mi je pažnju jedan mladić koji je imao povezanu maramu na glavi, podsećao je na indijskog fakira. Otac je rekao:
„To je Desimir Simić, ume da priziva zmije, pa smo ga zvali Desko Gujar. Bio mi je nerazdvojan prijatelj za vreme okupacije te 1942. godine, kada smo svo leto proveli na Starom gradu i na Đetinji zajedno sa Deskom. Dosta puta sam gledao njegovu prestavu, umeo je nekom vrstom zvižduka da ispušta zvuk koji ispušta zmija, ženka, kada hoće da se pari, kada se stvara zmiski splet. To je privlačilo mužjake koje je Gujar lako hvatao i trpa u vreću. Kasnije, kad mu je bio potreban novac, zmiski otrov je prodavao apotekarima, a uštavljene zmiske kože trgovcima. Dok Gujar nije počeo da hvata zmije, veoma često je nekoga od Užičana ujela šarka ili poskok kojih je bilo ne samo na Starom gradu i na Rajskim, već i u Velikom parku. Gledao sam i kad Desko uhvati zmiju, polako drži, kao da je mazi, a ona se umiri i prepusti njegovim šakama i maženju… Tajna je u tome što je zmijama potrebna toplota, kad je polako uzme onako hladnu prijaju joj njegove tople ruke, pa se umiri, a ovaj to vešto koristi da napravi predstavu. Tako je za Užičane bio uvek okružen velom tajne, a kod nekih je zbog toga izazivao strah… Kasnije, kada se broj zmija drastično smanjio Desko Gujat ih je štitio“

Bio sam prisutan početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su klinci iz moje Omladinske ulice ubili poskoka u Velikom parku. Naišao Desko i prekorio ih rečima: „Niste trebali da ga dirate, kad on vas ne dira“. Izvadio je iz džepa perorez i rasporio ga na delu stomaka prema repu i pokazao tek progutanog, još nesvarenog miša i dodao: „Vidite da je i on od koristi jer uništava štetočine, a treba da znate i da svaka kuća ima svoju zmiju, čuvarkuću, koju je greota ubiti“. I zaista to verovanje u narodu postoji kao i verovanje da na Jeremijevdan, zmije napuštaju spletove i izlaze iz svojih rupa što je prvi znak da je zima prošla.

Uživancija na Starom gradu kada je Desko bio prisutan opasnost od zmija nije postojala
Uživancija na Starom gradu kada je Desko bio prisutan opasnost od zmija nije postojala

Desko Gujar je bio osobenjak i to je bilo dovoljno da mu Užičani pripišu svojstva koji drugi nisu imali. Ipak, on je bio poseban čovek zbog svoje izražene ljubavi prema prirodi, ali sa onima koji su ga poznavali i sa njim se družili bio je veoma pažljiv, nenametljiv, skroman i uvek spreman na neku uslugu. Bio je pomalo po užički inadžija, prikazujući svoju sasvim drugu prirodu od one prave. Taj njegov inat nikada nije bio na štetu drugih, osim što on nije voleo šablone i teško se u njih uklapao. Bio je samac, nije se ženio, živeo je u kući okruženom cvećem i kući koja se do novijeg vremena nalazila ispod Belog groblja.

Zlurude komšije nisu verovale da on može da napravi kuću, kada su se zidovi zbog nedovoljno novca malo slegli, tračarili su međusobno: „Đavola će on tu kuću završiti“. A Desko, slušajući ih, da im stavi do znanja da zna za njihovu pakost, kada gradnju privede kraju, fasadu kuće ukrasi sa dva repata đavola, koji se plaze nevernim tomama i dva orla koja su takođe bila na kući i simbolizovala njegovu slobodnu nesputanu ličnost.

Desko sa figurama koje će ugraditi na fasadu novonapravljene kuće pod Belim Grobljem
Desko sa figurama koje će ugraditi na fasadu novonapravljene kuće pod Belim Grobljem

Desko nije samo bio poznat po gujama, proizvodio je rasad mnogih cvetnih sorti koje su kasnije krasila mnoga užička dvorišta, balkone i prozore gradskih trgova i parkova. Njegovo dvorište je bilo kao mala botanička bašta, a njegovo umeće je posebno pokazao kad je brinuo o cvetnim lejama Parčića. Nakada Mali park nije bio lepši nego kad je o njemu brino Desko Gujar. Ne samo raznolikost vrsta i boja cveća, već i posebno oblikovanje tuja, šimšira, ruža puzavica i drugog rastinja bili su maštovito urađeni posebnom veštinom čoveka koji je prirodu toliko voleo da je se sam u nju utkao. Radio je i u Šumskom gazdinstvi i Gradskom zelenilu, „Bioktošu“, a ipak je najveći deo vremena provodio je u prirodi na mestima gde su bile zasađene nove sadnice na Belom groblju, Borićima, Dovarju, Starom gradu, Malom Zabučju ili Velikom parku. Razređivao je gde je bilo često, a popunjavao praznine tamo gde se neka sednice osušila ili nije primila. U Velikom parku popravljao je staze ako ih je vodena bujica oštetila, sklanjao oborena stabla ili grane posle oluja, postavljao klupe tamo gde ih nije bilo ili menjao one polomljene iz obesti ili dotrajalosti.

Kosio je travu po travnjacima koje je pažljivo plevio, a pokošenu travu u naramku strpanog u vojničko ćebe nosio svojim ovcama. Često je vodio na ispašu dva velika ovna „Merino“ sorte, koja su ga slušala kao dva verna psa. Sa njima je trčao kao sa drugarima, a oni su igrajući se sa njim lizali grumen soli koji je vadio iz džepa. Čuvao ih je za potrebe Higijenskog zavoda, gde su od krvi uzetih iz njihovih vena spravljali nekakav serum za vakcine. Tu u zavodu, koji se nalazio preko puta Sokolane, na mestu današnje železničke stanice, radio je Deskov brat kao magacioner, a Desko je održavao dvorište, voćnjak i baštu, sadeći najraznovrsnije cveće, kalemio voćnjake, potkresivao ruže, uređivao staze, pa je to sve izgledalo kao sveže umiveno.

Figure na kući Deska Gujara
Figure na kući Deska Gujara

Da Desimir živi u današnje vreme, kad se mnogo govori i priča o ekologiji, sigurno bi bio nosilac najvećih nagrada i priznanja, koja se dodeljuju za čuvanje i ljubav prema prirodi. Da li je bio vidovnjak i da li je bio obdaren da nemuštim jezikom razgovara sa zmijama i okuplja, pričalo se. Retko je ko znao i u to se uverio kako je on to radio, ali verovanje da je to istina i danas je prisutno kod onih koji su Deska poznavali. Zato ga je do kraja života prekrivao veo tajanstvenosti i nepoznanice. Desko Gujar je zaslužio da kao gradski užički lik, koga su svi znali, uđe u užički nezaborav.

Veliki park dok je o njemu brinuo Desimir Simić - Desko Gujar
Veliki park dok je o njemu brinuo Desimir Simić – Desko Gujar

Veruška Ga Nun: – “Desko je bio vrlo pristupačan i voleo šalu. Uveče skupi ceo komšiluk na klupi iza kuće u Kosančićevoj 30 (preko puta Deskove), pričaju se vicevi, i Desko je često dozivao svoju mačku Leposavu i žalio joj se da ga “tuče” onaj uperivši prst na nekog od odraslih. Mačka je zaista bila dobro obučena i uvek ga je branila, ustremi se na tog nekog i skoči na njega režeći. Svi smo uživali u tim večerima, nažalost toga više nema. Nisam sigurna da se nadimak Gujar odnosi na Deska, a ne na njegovog brata koga su deca u komšiluku zvala Ujka Diša Morska Žaba, jer su ga tako prozvale unuke (ili možda deca?) njegove sestre, koja je leti slala decu u posetu, a živela je u Americi. Sećam se da se devojčica zvala Audrey i nama je bilo simpatično kako smešno izgovara srpske psovke, imala je 4 godine. Ujka Diša je bio taj koji je skupljao zmije i držao ih u teglama (definitivno, videla sam ih kad smo se na tavanu igrali žmurke). I verovatno i žabe. Narod u ulici je bio relativno neobrazovan, a Diša i njegova braća su bili druga sorta, tako da su zbog toga krenule sve te priče. Diša nas je jednom pozvao da gledamo pomračenje meseca na njegovom teleskopu – da li je zvanično bio naučnik ili ga je to jednostavno zanimalo, ne znam, jer niko u komšiluku se nije družio ni sa njim ni sa trećim bratom, koji je živeo na drugom spratu (Diša na prvom u ravnini sa ulicom, Desko u prizemlju, niz spiralne stepenice koje su se spuštale u baštu). Diša je bio vrlo visok i hodao ukrućeno kao robot, ali mislim da je bio interesantan čovek koji se držao po strani, jer je znao da ga narod ne bi razumeo (deca ga se nisu plašila, čak su se lepo igrali sa njim). Kad je umro najstariji brat, sećam se da su na ulicu izneli pedesetak brojeva američkog Lajf časopisa koji je 60-ih izlazio u velikom formatu, duplo većem od običnog časopisa. Ja sam bila fascinirana tim časopisom, imali su divne fotografije i eto i mene sada u SAD ali Life časopis je sad “normalnog” formata i mnogo manje zanimljiv. Pretpostavljam da su svi u kući, ili bar Bogoljub i Dimitrije (Diša) bili protiv socijalističkog režima u Jugoslaviji i da zbog toga nisu hteli da se druže sa komšilukom; plus imali su tu američku vezu i jedino su se deca družila. Mislim da su bili “gospodska” porodica za razliku od nas drugih; deca su uvek išla na ručak tačno u 1, i ako se neko poseče nana (Deskova sestra?) je obavezno alkoholom čistila ranu i stavljala hanzaplast, uključujući i nama iz komšiluka. Bili su divni, obrazovani ljudi koje narod nije razumeo.