Sladak život u „Zdravljaku“, „Nadi“, „Zori“, „Opatiji“, „Jadranu“ i dalje…

243

Prvu pravu, pod imenom „Zdravljak“, užičku poslastišarnicu poreski je prijavio moj deda Vitomir Kovačević pekar – poslastičar sa „kifladžijskim zanatom“. Tako se zvao taj zanat, koji je, tokom provedenih 4 godine u Valjevu, završio biće 1908. godine. Prvo je držao pekaru ortački sa bratom na Donjoj užičkoj Čaršiji, a onda 1912. godine je otišao u Balkanske ratove i Prvi svetski rat, iz kojih se vratio 1918. godine. Ponovo je otvorio pekaru i napravio kuću na keju, u isto vreme kad je građen i železnički most u današnjoj Omladinskoj ulici. Poslastičarnicu „Zdravljak“, čije tradicionalno ime je do skora nosila Gudurićeva pekara i poslastičarnica, danas i prodavnica, u Bloku C, otvorio je na Glavnoj ulici, u lokalu koji je bio u blizini današnjeg Uskokovića prolaza, na polovini dvadesetih godina 20. veka.

Vitomir Kovačević je otvorio prvu užičku poslastičarnicu "Zdravljak", snimak iz 1918. godine
Vitomir Kovačević je otvorio prvu užičku poslastičarnicu “Zdravljak”, snimak iz 1918. godine

U Istorijskom Ahivu Užica zapisan je podatak da su u Užicu 1939. godine godine imali poslastičarske radnje Vitomir Kovačević, Dragan Donevski, Šeadin Asanović. Tada su užički poslastičari u proseku najviše pravili i prodavali: baklave, tulumbe, krempite, šampite, sutlijaš, bozu, limunadu, peciva, slavske kolače. U „Zdravljaku“ moga Vitomira postojao je sladoled, a prodavao ga je i po gradu u specijalnim kolicima, na radost dece. Uz zdravljak preko puta Malog parka je postojala je ispostava „Zdravljaka“ – kiosk, u kome su se prodavala „luksuzna peciva“, posebno „puter kifle“ itd. O njemu je brinula moja baba, Marija Kovačević. Taj kiosk je ostao u lepoj uspomeni brojnim generacijama iz užičke gimnazije, koji su tu kupovali užinu.

U poslastičarnici Dušana i Milice Dimitrijević, preko ulice na Glavnoj ulici, kod Palate Tkačke radionice, studenti i dobre mušterije mogli su da dobiju kolače itd na veresiju. Poslastičarnica vlasnika Dragana Donevskog „Zora“ je ispratila u život brojne generacije Užičana. Donevski je došao u Užice pre Drugog svetskog rata iz Makedonije i otvorio radnju na mestu gde se danas nalazi Hotel „Zlatibor“. Neposredno posle rata „Zdravljak“ je deda Vitomir, kao ubeđeni komunista, dao na upravljanje državi, a on je otišao da bude matičar u Opštini. Donevski je otišao u zavičaj, ali se vratio 1953. u Užice i na uglu ulice Strahinjića Bana obnovio radnju. Od tadašnjeg direktora Gimnazije dobio je dozvolu da svoje proizvode prodaje u prostorijama škole. Iz nekadašnje „Zore“ nastale su tri poslastičarnice 2001. godine, mislim da i danas rade: „Zora“, „Zorino unuče“, „Zora 53“, koje su se prilagodile potrebama današnjeg vremena, ali su zadržale i nekadašnju poslastičarsku ponudu.

Krsto Donevski, sin Draganov, sa ekipom koja je znala napamet porudžbine Užičana u "Zori"
Krsto Donevski, sin Draganov, sa ekipom koja je znala napamet porudžbine Užičana u “Zori”

Dosta Užičana se i dana seća Petra Petrovića, koji je takođe došao iz Makedonije i držao poslastičarnicu „Nada“ na Glavnoj ulici od 1944. do 1968, do početka gradnje stambenog bloka „Zlatibor“, baš preko puta „Gradske kuće“.

U sećanju Užičana ostale su poslastičarnice „Jadran“, koja se nalazila sa desne strane, gde je danas „Uskokovićev“ prolaz i „Opatija“, isto na „Lipi“, koje su prestale sa radom kada su rušene kuće gde će se gaditi blok zgrada „Lipa“ sedamdesetih godina 20. veka.

Početkom devedesetih otvorena je „na Teatru“, hol Narodnog pozorišta, kafe poslastičarnica „Una“, koja je krajem iste decenije premeštena u ulicu Strahinjića Bana. Kafe poslastičarnica „Art“ radila je do 90-ih na galeriji bioskopa „Partizan“.

I prodavnice „Sloge “ i „Gudurića“ imali su u sklopu svojih objekata poslastičarnice dobre majstore poslastičare. Užičani danas vode sladak život (izvinjavam se ako nekoga ne pomenem, poslastičarnica –pekara mnogo, a ja samo jedan) u „Zori“, „Danivi“, „Uni“, slično se događa i u kafićima „Skala“, „Zicer“ „Skandal“ i ko bi ga znao gde još.