Зазвони моболни и прену ме из мог мудровања и ужичанственог куцкања на лаптопу, уз јутарњу кафицу, Наведе ме да проспем кафу на тек испеглани стољњак, мачка ме прекорно погледа… Кад један пијани али познати глас рече:
– “Ковачино шта радиш? Еве нас у кафани славимо, Гуде се развео”…
– Шта ту има да се слави? Питам…
– “Доста је туговао опијао се од туге, баш га малтретирала”…
– Можда га не би малтретирала да није толико туговао у кафанама?
–”Зезаш, изађи једном из те твоје учмалости, дођи до кафане…”
– Сутра, ових дана, само ви славите…
Знам, сутра се неће ни сећати да ме звао… Неки пију од радости, неки од туге, а неки од јутра. Пију да је забораве уз Томину песму или добар Митин и Љупчетов блуз, али никада не забораве да пију. Затим говоре о стварима које их остављају без речи. Само им се може помоћи тако да им се уопште не помаже, имају то што су заслужили дангубу, болести које изазивају алкохол и цигаре и кратак животни век. Успут већина остане без жене. Жена и алкохол не иду заједно, уколико и она не пије. Углавном се све своди на једну мудрост, то је умереност у свему, и у женама и у алкохолу, као и у времену које се проводи у кафани.
Много сам се разочарао када сам схватио пре неку годину да је већина времена које сам провео у кафани било најпре губљење времена и сопствено заглупљивање. Сит сам кафана као и глупости. На жалост, у кафану могу да престанем да идем, нарочито због тога што су нестале оне у које сам волео да идем, а глупост ме свакодневно прогања, преживљава у свим могућим условима, нарочито у овом времену у коме живимо. Нико није толико мудар да може да ликвидира људску глупост, разлика између мене и већине је што то знам, они то не знају. Сетио сам се како да искористим то време које сам у животу губио по ужичким кафанама, могу веома занимљиво писати о томе. Могу да кренем од самог кафанског почетка, оног о којем сам слушао од најстаријих Ужичана, да би се полако приближавао времену у коме сам и ја боемисао у кафанама и доживео да полако нестају.
Време је да прича о кафанама у пар наставака уђе у портал ужичког незаборава Ужичанствено. То кафанско доба пред нашим очима изумире и зар ту прошлост, која се пред нашим очима брише, није дужан хроничар као што сам ја да забележи на један забаван начин, проткан фотографијама. Можда ми познија поколења, за тај део историје нашега ужичког јавнога живота, буду захвална? Знам да ће бити међу вама, читаоцима, и пакосника који ће се злурадо осмехнути и искоментарисати: – Види ти Ковача, тешко га заболела прошлост кафана у којима је младост провео…
Можда у мојој намери да напишем о прошлости ужичких кафана, које су изумирле заједно са животом који се развијао у њима, има нечега и од тога сентименталнога осећања али, има и нечега јачега од тога што може определити једнога хроничара да тргне из заборава кафане. У ствари те наше кафане пре рата, а и после током деценија, биле су једини израз нашега јавнога живота, забаве, боемштине, ужичког шеретлука. Сетити се тих кафана значи дати драгоцен прилог тога живота у прошлости Ужица. „Ој, Ужице, мали Цариграде, кроз тебе се проћи не могаше“ – од сокака пуних цвећа и кафана.
Прве кафане у Ужицу настале су из турских дућанчића, у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. Међу тим дућанчићима било је, пространијих са разастртим клупама около целог дућана, где су се збирале балије. У таквој кафани обично је у једном ћошку био и берберин те би ту, уз кахву, балије бријале главу док би остали водили велику и крупну политику. У те кафане у прво доба нису смели нити су хтели залазити хришћани, нити се ту могло добити ништа друго сем кафа, ратлука и изворске воде.
У почетку настајања српског друштва, нове државе, кнежевине Србије, куће у којима су живели наши преци нису биле тако приступачне. То је трајало до пред крај прошлога века и касније у неким срединама. Оне су, под утицајем турскога харемског живота, а можда и из потребе да буду поштеђене посета турских господара, постале једна врста породичнога скровишта. Високи зидови, и тарабе који су кућу одвајали од сокака, скривали су за собом тих, миран и патријархалан живот, обезбеђен од спољних утицаја. Само о слави, Васкрсу и Божићу су се спољна врата широм отварала. Сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојенога нарочитим капиџицима, тако да се култ “комшилука” био попео на степен најближега сродства. Сав остали живот, ван породичнога, кретао се кроз чаршију и кроз кафане.
Још у доба првих дана живота Милошеве кнежевине, у којој је Ужицем владао његова ударна песница сердар Јован Мићић, док су још и Турци становали у вароши, ситнији су се послови свршавали на ћепенку. Комшија трговац прешао би на ћепенак код кошије занатлије, тутнули би џезву са кафом у жар распаљен у мангалу, крај којега би чучао шегрт кога су тада звали „чираче“, мешао кафу комадићем за то нарочито обрезаног штапића, а чорбаџије би, подвијених ногу под собом на ћепенку, шаптале повијених леђа и ослоњених руку на колена. То би били мањи, ситнији послови. Већи и крупнији обављали су се још тада у хановима, који су представљали тада врсту берзе, где је била усресређена сва и увозна и извозна трговина, где се регулисао и курс оне чудне мешавине монета која је тада циркулисала кроз ужичку чаршију.
Маја месеца 1862. године почеле су оне познате зађевице између Срба и Турака које ће изазвати велики пожар и одлазак Турака, тј муслиманског становништва из Ужица. Тада су ханове, где се седело на асурама повијених ногу под собом, почеле да замењују кафане са столовима и столицама. У исто време је прешао и пословни живот у кафане. Ту су се налазили трговци, занатлије, чиновници, ту се куповало и продавало, погађало. Закључивали су се и отплаћивали зајмови. Мењао новац, куповали и продавала имања, ту се ортачило и разортачавало, договаралали бракови, кумства, пријатељства. Ту се водила политика, писала писма, тужбе, жалбе и молбе властима, ту су се сретали људи и упознавали се. Уз сваки такав чин, било трговачки или лични, закључивала се каква погодба или се склопило какво пријатељство, следовао би облигатни “алвалук”… обичај који је још више везао тај свет за кафану. Није чудо што се баш ту појавио први и најславнији ужички боем адвокат Симо Терзић. У доба краља Александра гост се кафеџији најчешће обраћао речима: „Газда брзо сатлук ракије“ или „Газда понеси суви шкембић“.
Што се више развијало по „јевропски“, кафане су све више и више постајале центри живота вароши. Људи су се састајали ради договора, адвокати са клијентима, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојачког оца, дужник је у кафани потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје и, готово сви јавни акти, изузимајући тестамента, обављали су се у кафани. Ту су друштва држала састанке, политичари склапали завере, болесник потражио доктора да га припита за савет.
Наишао је затим партијски живот који је још више везао људе за кафане, и то до тога степена да су кафане већ биле и политички обележене. Било је кафана либералних, напредњачких и радикалних и никад, или врло ретко би приврженик једне партије залазио у кафани друге партије. Партије су у тим кафанама имале и своје клубове, па често и канцеларије. Ту су се држале конференције, зборови, у кафанама су се и дан и ноћ окупљали чланови странака и расправљали своју партијску политику. А за време општинских или скупштинских избора, те кафане су постајале штабови, одакле су излетали политички агитатори, где су се збирали гласачи пре гласања ради инструкција, а после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле и као амбуланте, где се доносио покоји свесни гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се окререпи.
И не само политички, већ и сав ужички духовни живот кретао се у кафанама. Ако је требало провести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима. Касније кад је те састанке требало претворити у конференције, повлачило се у оне “засебне” собе где се већало до дубоко у ноћ. Много иницијатива, која данас имају велики историјски значај, никле су у тим кафанским засебним собама.
За ужичким кафанским столовима оснивали су се ужички листови и политички, забавно-књижевни, организовале су се редакције. Ту је много талентованих Ужичана написало уводни чланак, причу, песму. Еснафи и удружења су своје славе славе славили у кафанама.
У кафанама или и спред њих скупљали су се радници, незапослени зидари, тесари, молери и остали, свако у својој кафани. Онај коме требају радници је ту залазио, погађао се, одабирао и водио раднике на посао.
У прошлости, сав јавни живот Ужица манифестовао у кафани. Кад су их рушили брисали су по једну традицију старога Ужуца. У тим кафанама и кафаницама, и онима у центру и онима у забитим на крају вароши или на друмовима који воде у град, није се развијао само јавни живот, већ упоредо са њим и пороци, који су нагризали живот. Многе трагедије су почеле и завршиле у кафанама. Много младих су разорили своје здравље у кафанама, многи посебни умови у кафанама су се замрачили. Многе полне болештине су се преносиле у кафанама са „црвеном лампом“. Огроман број тешко стечених имања попијено и прокоцкано и срећних породица уништено. Многи злочини су се догађали најчешће у забитим кафанама, одтле је полазила хајдучија и криминал. Ретко ко је писао о ужичким кафанама је то поменуо. Моје је мишљење да и то треба поменути. Наравно сви волимо лепа сећања и она већини остају.
Ужичке кафане су прво добијале имена по именима у вези њихових власника или на месту на коме су, без намера да то буде име кафане. Тако, на пример, кафана “Топ” која је била у близини Артиљериске касарне пуне топова, па су је тако и прозвали “Топ”. или кафана „Табана“ која је некад баш то и била. Други начин на који су прве кафане добијале назив била је каква ознака или предмет који се у бизини њиховој налазио и уочљиво издвајао. Такав је, на пример, наслов “Два багрема”, „Код ораја“. Ту у близини дуго су се држала два усамљена багрема и дуго се времена тај крај означавао тиме: “Тамо код два багрема”. Природно је, та околност наметала и име кафани. После Првог светског рата настала је манија за страним именима, нарочито у центру Ужица. Тако су се појавили називи: Луксор, Палас, Париз, Орјент, Инперијал, Хофман итд. После Другог светског рата нека светска политичка догађања утицала су на називе кафана као: Конго, Порт Саид, Џакарта и сл.
Током мог живота из ужичких кафана ишчезнули су сатлуци, чокањи, малина са содом, печење с пања, многа јела. Још се нешто може појести горе на Доварју у кафани „Бод“ – „Код Дуњца“, коју после његове смрти води његова жена некадашња куварица из легендарне кафане „Брезе“. То је и последња кафана где се може осетити она некадашња душа ужичких старих кафана. Суви шкебић? Може се пронаћи у Народном кувару и код Дуњца, у кафани Бод. Угао до завода за запошљавање… Подсетимо се на Дуњца, газде кафане и вођа навијача ужичке Слободе, држао се провереног фудбалског правила: два бода на домаћем терену (суви шкембић и домаћа џигерица на сто начина) и један бод у гостима. Сећам се, гладовали смо да би после добро клопали код Дуњца…
У мом времену кад сам залазио у „Бод“, Дуњац је важио за градског шмекера. Његови гости су били навијачи, фудбалери и фудбалске судије, новинари и уметници. Тако је једном приликом оперска дива певала „На сред села чађава механа“. Уз суви шкебић бркове је омастио тада популарни новинар Радован Бранков. Сећам се да је Дуњчев најдражи гост био Фиола. У друштву својих пријатеља маше новчаником и по пет сати… Дунца поздравља речима: „Буразеру, остао сам шворц. Дај ми коју кинту. Ови су моји гости и на Златибору“. – „Нема проблема. Све је коректно.“ На опште задовољство, газда Дуњац бодове препушта госту.
Нестали су и они мали сладострасни ћевапи. Завладале су пице, цеђени сокови, скупи коктели и разна пића која се цеде на сламчицу… Традиционалне кафане нестају, конак се још држи, а кад њега не буде, тада ће се избрисати и последњи траг атмосфере старога Ужица и ишчезнуће из памћења наших онај ведри, онај патријархални живот предратног и послератног града, који је, додуше, имао много примитивнога у себи, али је имао и нечега срдачнога, топлог, нечега што генерације васпитава љубављу према роднм граду и родној груди.
До 21. Века ужичке кафане су преживеле све промене, неке су задржале стара имена али су изгубиле обележја прохујалог времена. Остале су места за дружење, склапање послова, за уживање и провод без обзира на њихову величину и место где су радиле.
