Стара Пожега – Јасна Лаловић Ђурић
Те 1869. године у вароши је завладала епидемија шарлаха, а одмах потом појавиле су се и велике богиње, школа је затворена, и питање среског лекара поново је постало актуелно. Након вишегодишњих молби среске власти, министарство је коначно донело одлуку: и Пожега ће имати лекара.
Адолф Фемен био је први пожешки лекар. У нашу је варош на лекарску дужност дошао 13. новембра исте године, са места среског лекара у Трстенику. Са годишњом платом од 500 талира, по брдовитом терену и хладном и ружном времену, обилазио је сва села пожешког среза. који је тада бројао преко 13.000 становника.
Као један од ретко образованих људи. он је врло брзо стекао углед и поштовање чаршијана. Укључио се у рад Пожешке читаонице, како у њеној управи, тако и у предавањима о разним здравственим темама. Али сигурно да је у тим говорима било мало и политике чим се замерио једном општинском практиканту, Михаилу Костићу, од кога је убрзо добио и тужбу за “несавесно лечење”. А у тужби је писало да се на Костићев позив није одмах одазвао, јер је по селима лечио стоку!
Било како било, срећа је кратко трајала и дугогодишња потреба за лекаром убрзо је поново постала жеља. Изнурен и иначе болешљив, Фемен је врло брзо потрошио своје здравље у хладној и магловитој варошици (која је, признаћете, само за здраве и јаке), и након 15 месеци умро. Варош је опет остала без свог лекара и неће га добити дуго. Опет су завладали тифус, дифтерија и велике богиње, доласком војника и венеричне болести, а окружни физикус Стефан Тренчини, већ у годинама и стар, био је презаузет проблемима у округу.
Власт је поново молила и позивала се на претходну одлуку министарства, али узалуд. У међувремену се појавио један приватни “лекар” без дипломе, Коста Никшић, али је након провере кажњен, а вероватно и протеран из вароши. На срећу становништва, у недостатку лекара било је бар видара, “способних у видању пушчаних рана, намештању уганулих и сасвим сломљених удова тела човечијег”, који су “бољи и искуснији у поменутим боловима спосмоћи човеку и овог извидати нежели доктори који су науке докторске слушали.”
А када су средином седамдесетих година почеле припреме за Српско-турски рат, у пожешкој варошици је отворена резервна болница. Доласком доктора Јохана Милера на њено чело, проблем здравствене заштите становништва је само привремено решен. Наступила су поново тешка, ратна времена и питање лекара биће одложено све до смиривања ситуације и стицања државне независности.
