Циркус ме одушевљавао од детињства, гледао сам различите циркусе на различитим местима у Ужицу, највише на плацу где је шездесетих био Сточни пијац, између дрвеног моста и воденица. Ту су гостовали различите трупе и доносиле ону праву светску циркуску атмосферу и споља и изнутра. Данас су циркуси превазиђени, нарочито они са шаторима на ливадама, није никаква мудрост то утврдити. Клинци имају приступ стварима о којима деца пре 30-40 година нису могла ни да сањају, па није ни чудо што се слабо одушевљавају вратоломијама на трапезу или шареним кловновима.
Данас у циркусу више уживају бабе и деде него њихови унуци. Много тога ово дигитално доба уништава, иако циркус постоји “од како је гавран поцрнео”. Циркус, један је од давних предака из римских времена тога што данас зовемо забавом. Сигуран сам да од циркуса проистекли улични забављачи, екстремни спортови, дечје играонице, па и данашњи ријалити програми.
Кад сам био дечачић, у Ужицу су гостовали артисти од московског циркуса у коме су признати као државни уметници, па све до најбољих европских артиста, чувеног Cirque du soleil, или. још чувенијег Медитерана са својим гигантским шаторима и посебним спољним садржајима са луна парковима…
Последњи прави циркус који је гостовао у Ужицу, а његова плавобела шатра била је доста мања, скромнија, био је циркус Корона. Гостовао је на пољанчету у Крчагову, атмосфера је била добра, а она увек зависи од људи. А ови „циркузанти“ су били у стању да играју преставу ако продају и једну карту са истим ентузијазмом као кад играју пред пуним гледалиштем.
У циркусу Корони у то време, биће на средини деведесетих, међу артистима било је Руса, Бугара, Украјинаца и наших људи. Сви су живели као породица. Сећам се Валерије Сливе, која је била осма генерација у циркусу. У Мађарској је добила награду за своју дресуру и наступ са псима. Пудлице су живеле с њом, у приколици, за њу девојку од 23 година тај циркуски живот је био једини избор. А публика је уз дубоке уздахе глумела забринутост због пара који је изводио тачку на трапезу, искрено се смејали јефтиним скечевима и бизарним детаљима који се могу видети само у циркусу. Многим уметницима артистима живот у циркусу је и данас једини избор.
Данас у Ужицу изгледа да нема ливаде на којој би могла да се подигне циркуска шатра, а и дошла би са тридесетак година закашњења. О последњој циркуској шатри и програму који је изведен испод ње, остала је поклоњена серија фотографија да сведочи за ужичанствени незаборав.
