Стисну њега Краљевићу Марко.
Стисну ти га, стаде му чукало.
Па ти узе Марко сабљу љуту,
Преломи је на три половине…
Из народне песме, “чукало” народни израз за срце од давнина.
Има једна забуна код Ужичана, а то је да сви мисле да део града који се „Чукаловина“ тако зове по ужичком хармоникашу Милосаву Ивановићу Чукалу. Ипак, овај део Ужица, који припада МЗ Росуље, северозападно од центра уз леву страну Уремовачког потока, од Клисуре на југозападу до имања фамилије Јовановићи – Мамуроваца, и до погона „Електродистрибуције“ тзв. Баждарнице носи име по његовом оцу. После Првог светског рата ово имање је купио Јермија Ивановић Чукало (срце) солунски ратник родом из Гостинице. Кад је купио имање, тај део Ужица се звао Зуковина, била је то пустара зарасла у смреку и дивље растиње. Чукало и његови синови су имање искрчили, култивисали, а потом продали за плацеве, углавном појединцима за стамбену изградњу.
Један од Јеримијиних синова Милисав хармоникаш, који је наследио и очев надимак, имао је своју причу око свог надимка. Да га није наследио од оца и да он не значи „срце“. Говорио је да је био несташан као клинац и да је често чекићем куцао ексере где стигне, а отац Јеремија је говорио: „Биће неки чукало од њега“. Углавном, да ли је наследио или добио надимак Чукало, сада више није ни важно. Сви су мислили, а и сад мисле када је почео да купује плацеве уз Уремовачки поток, уз некадашње старо очево имање, да се тај део Ужица зове по њему.
Чукало се у раној младости окренуо хармоници уз хармоникаша Ратка Лаловића, научио да свира… Убрзо се осамосталио и почео да зарађује. Касније је свирао у дуету са Ћопом, Соканом Божом Шапоњим, Кулапом и другим хармоникашима ужичкога краја.
Када су оркестри почели да уводе озвучење, Чукало је набавио прва појачала, звучне кутије, микрофоне, каблове и другу опрему и изнајмљивао је другима кад њему није била потребна. Убрзо је тога било поприлично, па је у ужичким музичким круговима постао веома познат. Негде у то време је и почео да купује земљиште уз поток…
Било како било око надимка, у сваком случају Милосав Ивановић Чукало је посебан Ужичанин, кога је већина знала. Негов живот је веома посебан ако ничега другог оно само због жена.
Био сам код Чукала једном, било је то у другој полови деведесетих година 20. века. Снимали га за неку од емисија тада веома развијене продукције ТВ5 Ужице. Стигосмо Југом пред велику незавршену кућу. Тражимо га уз помоћ укућана по просторијама пуним хармоникама, појачалима, деловима од иструмената… Нађемо га у једној коју зове „радионица“, поправља хармонику. Представили смо се, хоће да приповеда али ми немамо могућности да га усмеравамо на теме које нам требају. Пуштамо га да прича како жели, поставивши му питање да каже нешто о свом дотадашњем животу.
Каже, радио је у грађевинарству и у пољопривреди у селу, на очевини у Гостиници. Да је рабаџијао и свирао на свадбама. Од своје седамнаесте године, свирао је пуне три деценије. У Крагујевцу је од неког Радомира Рамаћанца учио дугметару. Радио је као армирач 3,5 године… У Ужицу је рабаџијао са коњима у време када је прављен Трг партизана, кад је раскопаван и рушен Житни пијац и одатле возио шут и грађевински материјал.
„Увек сам свирао. Пустим коње у шталу, узмем армонику и свирам сву ноћ на забави. У мојих 69 година живота, тридесет сам искористио за неспавање. У двадесет четири сата нисам спавао ни пола сата, сат и то седећи. Посла је било до гуше, а паре нема ђе да стану у џепове, испадају ми, ђеца купе и кажу ми: ’Чико свирај, ја видим да је мени испало. Трпао сам их у џепове, у њедра, ма ђе оћеш. Пиће, клопа, било је шта ти срце жели.“
Свирао је Чукало по свадбама, испраћајима, по хотелима 13 година. Плаћао је социјално и здравствено и пензионо, па је отишао у пензију. Показао нам је и две дипломе за које је полагао у Београду седамдесете године и постао полуквалификован хармоникаш, а године 1973. квалификован. Затим је купио добар иструмент. Међу првима у Југославији је купио најбољу Далапу и почео да свира по хотелима, са по две певачице и пратећим оркестром од четири музичара, по целој тадашњој Југославији.
„Када сам свирао које ђе, па ми се поквари појачало или хармоника, ја сам то све слао кући и трпо у магацине, нисам имао времена да поправљам. Сад по мало поправљам. А за време 13 и по година свирања по хотелима имао сам кофер и алат и ђе год свирам и станујем имам изнајмљен стан, ја сам помало вежбо и учио поправке. Сад кад сам отишао у пензију ондај помало поправљам старе армонике, новчим их. Тако се забављам. Не може да се пава, тако сам навикао. Радим по целу ноћ. Некад радим по целу ноћ и дан и јопет целу ноћ.“
Када је престао да свира на страни и вратио се у Ужице, почео је да изнајмљује музичке иструменте и опрему. Купио је око 15 хектара земље у селу, коју је изделио бројној деци и првој жени…
Први пут се Чукало оженио у шеснаестој години. Рођен је 1927. године, а негов први син је рођен 1945. У животу није пио ни пушио, само је „љубавио“, како је сам рекао. Женио се и био у вези са са 30 жена током свог живота.
„Тако сам ја у ствари пензионисани музикант по занимању. Ништа ми није лошије него кад ми је било дваес година. И сад волим, могу све, па и љубав.“
Чукала више нема, негово време је прошло. Остала је Чукаловина и бројна сећања на овог посебног Ужичанина.
