Историчар Милан Ђ. Милићевић (1831–1908) је шездесетих година 19. века боравио на Златибору и у Ужицу. Записао је да „не може човек да појми ону лакост са којом се овде одмећу у хајдуке. Ако се ко хоће да освети коме, он се одмеће; ако се боји да му старешина наложи какву полицајну каштигу, он бежи у хајдуке…”. Ужички крај је био савршен за хајдучију, ретко насељена област, села разбацана међу брдима, шумовит терен без путева, близина границе, а и становништво није било од раскида да понекад мало јатакује, пошто су хајдуци били познати као дарежљиви према сеоској сиротињи. Није било без значаја и сазнање да на тај начин ратују са државом, која им је увек неким порезима гулила кожу с леђа.
Тадашња кнежевина Србија, а касније и краљевина, потрошила је деценије да стане на пут хајдучији. Пандури су били у приправности, чешљали терен, постављали заседе, често се дешавало да неки хајдук упадне у замку. Било је и оних лукавих као лија, које нису могли да ухвате, а онда су покушавали да их убију. Ако би га ухватили, суђења су била јавна, да би народу показали шта чека хајдуке и њихове јатаке. Слично је било као и на Дивљем западу, расписиване су потернице и уцењиване хајдучке главе за повелике суме новца. Ретко је било милости када је хајдучија била у питању. Ипак, у случају хајдука Вучка, забележено је да је и то било могуће.
Вратимо се уз помоћ времеплова, архива Удружења Ужичанствено у Ужице деветнаестог века, да сазнамо зашто су се многи из ужичког краја одметали у хајдуке. Тог априла 1867. године хајдук Вучко из засеока Париза, у селу Високој, био је у Окружном затвору у приземљу зграде где се данас налази Градска галерија. Вучко је имао само 20 година. Био је нежењен, до тада неосуђиван, предао се властима када је схватио бесмисленост свога положаја. У свом саслушању јасно је говорио о томе.
На питање зашто је отишао у хајдуке, Вучко „Паризовић“ је рекао: „Одох због сиротиње и голотиње“. У даљем току саслушања он даље говори, да га је на то зло навратио хајдук Новак Лазаревић, који је тада већ „био“ погинуо у Турској. „Нисмо могли без леба живети, него смо ноћу код непознатих људи долазили: понешто су нам хране сами људи давали, а по нешто смо и сами узимали“. Тако је говорио на салушању хајдук, што је остало сачувано у полицијском записнику. Из саслушања се запажа очевидна тежња да се избегне одговорност. Хајдук изјављује да није имао јатака и да се кретао само по турској територији, кад му је то „прометање“ досадило, Вучко је увидео своју тешку ситуацију: „Сад више немам куд. Власти сам дошао, па нек чини са мном што закон доноси.“
У времену кад су хајдучки злочини у ужичком крају могли бити и били превише брутални и завршавали се читавим покољима, саслушање хајдука Вучка делује тако да данас после скоро век и по изазива осећање сажаљења над људским судбинама тога времена. Младић Вучко, из Високог засеока Париза, понављао је разиграно: „Нека власт чини шта хоће.“
Изгледа да је у овом случају и код власти преовладао хумани моменат. Општина села Висока дала је своје уверење, написано и потписано, да је овај младић био доброг владања, да није био ниједном кажњен, да није крао, да није са рђавим друштвом ишао, „нити ма шта рђаво чинио пре него се одметнуо у хајдуке“. А у овом саслушању „Паризовић“ наглашава да није учинио никакав злочин. Судски поступак у овом ретком случају није завршен неком већом казном.
Приложени цртежи су непознатог аутора 19 века.
