Ту код раскрнице код Народног Музеја, где улица Николе Пашића дели Доварје и Беглук од дела Ужица зв. “Липа”, ужичка главна улица Димитрија Туцовића креће узбрдицом и простире се до на врх ужишког брда Доварје, ту где почиње део града зван Крчагово, некадашња највећа месна заједница у Титовој Југославији, она се улива у улицу такође главну, Милоша Обреновића. Доварје започиње код солитера зв. “Шаруља” и заузима простор до подбрежја испод гробља истоименог назива. Кад се стигне ту на пола главне улице, која припада узбрдици Доварја, код некадашње Ћитове ковачнице и Доварјашке чесме или новије некадашњег рок кафеа “Пикадилија”, десно се одваја Железничка улица. Следећа улица која се одваја је Ристе Тешића. У тој улици у старом Ужицу била је Ристина кућа, кућа првог српског еколога. Трећа улица се на Доварју одваја и иде до капеле гробља. Четврта која се заједно одваја на рскрсници код споменика зове се Бањичка и раздваја део Ужица Доварје од Крчагова. Улице Железничка и Ристе Тешића се спајају изнад Беглука, на коме се налази Градски стадион истоименог имена. Беглук је прибрежеје Доварја и заузима простор где је данас кафана “Ћира”, све до простора где је бензинска пумпа до кеја Ђетиње. Највећи део овог дела Ужица чине Железничка, ул. Ристе Тешића и равница прибрежја Беглука све до „Севап сити“ солитера и пешачког прелаза преко магистрале и Ђетиње, који води до Хале спортова у Великом парку.
“А, тамо у Беглуку, у том истом тренутку, уз бучан тутањ и пуну пару, окићен заставицама, цвећем, песмом, музиком и безбројним радосним узвицима окупљеног света, улазио је из кланца први воз, не прекидајући свој дуги сигнал. Један старији човек, сав знојав, трчећи задихано у правцу станице, бацио је капу увис и раздрагано викао: “Ура, људи!… Везаше једном и Ужице за Јевропу! Из основа се мењао читав живот прибрежног Беглука. Уместо жабљих вечерњих хорова, чаршију ће потрести појединачни, рески врисци локомотива које долазе и одлазе…”
Уча Верго, откуца знак навода и престаде да пише. Био је презадовољан до сада, тако, у једном даху, никада није нешто написао. Имао је осећај као да све гледа на филмском платну. Да ли због слатка од златних дуња или воде с проте Гаврила чесме, да ли због фотографија Лазића, прође му мисао. Устаде и изађе на дворишну капију. Преко пута у дворишту школе, поред бисте партизанског командата, хероја са Кадињаче, Душана Јерковића, играли су се мали Ужичани. Тихо рече сам себи: “биће и они задовољни”. Гледао је мале прваке још неколико тренутака, а онда се окрену и врати преко улице у своје двориште у хлад крушке, жељно удишући мирис цвећа, Ужицу познате “Верговића баште”.
Врх брда, гробље и површина около је познато ужичко брдо, Доварје. Ово брдо је све до 1947. године било голо, није било растиња, осим воћњака са леве стране. Тада је почело пошумљавање. Први који су населили ово најпознатије ужичко брдо били су Танкосићи. У годинама после Првога светскога рата на Доварју ретке су биле куће, а најпознатија је била куђа баба Анке, ту где се састаје улица од Завода за запошљавање и оне што иде паралено са ове стране Доварја. Она је имала сина хармоникаша, официра и ћерку учитељицу, који су спадали у једну од најобразованијих породица овога дела града. Имање им је било где је данас градски стадион у Беглуку, па преко Ђетиње.
Унук баба Анкин, Видан Ђенић познати ужишки спортиста атлетичар, кошаркаш, рукометаш завршио Учитељску школу и постао један од најпознатијих креманских учитеља. Касније када је завршио за социолога, упознали су га сви ужички пијанци, јер је радио у саветовалишту за алкохоличаре. У претпоследњој згради, са десне стране улице уз Доварје, била је Неђова кафана, где су се одржавале “гусларске вечери” и у коју су долазили многи Ужичани, и они који нису живели на Доварју. У последњој згради била је трговинска радња Здравка Сретеновића.
Од друге половине двадесетих година Доварје се пуни становништвом. Сви су се познавали, дружили и поштовали. Идући из Крчагова, са леве стране улице била је кућа Божа Радаковића, па Ушендића кафана, столарска радионица Шојића, кућа Крунића, Радишића кућа мајке Мишка Тодоровића, на углу Железничке улице, где је била ковачница Михајла Ћитића, а у новије време кафић “Пикадили”. На десној страни, преко пута, била је само једна кућа, неке Милке Капетанице, коју је већина предратних Ужичана – Доварјаша запантила по томе што је сама себи наметнула обавезу да одржава целу улицу према Доварју од данашњег музеја, и радила то са највећим задовољством. Чак није дозвољавала да јој неко помаже, него је сама мела, свакодневно, метлом, и коловоз и тротоар. Изнад њене повеће куће у којој је живела сама, налазило се неколико стабала шљива, које је деци дозвољавала да беру, али да не ломе гране.
Доварје је пошумљено тек после другог светског рата. Ту где се данас се налазе солитери и део атлеска стаза, било је имање Благоја Спасојевића, пореклом из Беле Реке, који је ту на почетку данашње Железничке улице подигао кућу са добром баштом и воћњаком. Пре тога је то земљиште било мочварно и обрасло шибљем. Благоје је имао брата близанца Радоја, који је “остао” на Зејтинлику. Био је то вредан човек. Пре него је купио имање на Доварју, надничио је код познатих баштована у Турици, обрађивао њихова имања а ноћу ноћивао на Житном пијацу, чувајући њихове тезге на којима су продавали зелениш. Након тога је ступио у жандармерију 7 година. По тадашњим прописима морао је да буде 8 година у жандармерији да би стекао право да се ожени. После седам година завођења реда на сеоским вашерима, где су честе свађе претварале у тучу на којима није само употребљаване песнице, мотке и ножеви, већ и ватрено оружје, Благоје је напустио жандармерију и отворио кафану у Ади. Са кафаном је добро радио, јер су ту пролазили сељаци из Збојштице, Дрежника, Равни, Сирогојна, када су долазили или се враћали са пијаца у Ужицу. Када је стигао први воз 1912. запослио се на железници. Умро је 1944. године. Његова жена Христина је из породице Бошковић, чија је кућа “на бој”, била ту где је данас јавна гаража. Њен отац је био писар код познатог ужичког адвоката Ђерасимовића, познатог и по свом боемлуку. Његове куће су биле где је данас ужички музеј. Христина је завршила Домаћу радничку школу и била позната као једна од најбољих ужичких шнајдерки. Код ње су долазиле и “јавне женскиње” из ужичких јавних кућа, кафане “Три кључа” на царинском мосту и хотела “Орјент”, преко пута железничке станице у Беглуку. Христина их се сећала као изузетно лепих жена.
Најпознатије дете Благоја и Христине је Станица, која је добила име као осмо женско дете, због народног верованаја да то име утиче на усуд да престане рађање женске деце. Станица – Цана се удала за учитеља Ненада Митровића, једну од првих звезди ужичког фудбала у кога се заљубила у Београду за време зимског распуста, када је видела његову слику у новинама и прочитала да популарни голман БСК, а да је завршио учитељску школу у Ужицу. После дугог дописивања, венчали су се Ужицу 1944. године.
Учитељ Митровић је службовао у Љубишу а пошто је био “Слободин” голман, слали су џип по њега да би долазио на тренинге и утакмице. Он је био тај који је организовао прве ноћне фудбалске утакмице уз лучеве и бакље у ужишком крају, које су држали дечаци поред аут линије. Фудбалског занесењака, голмана без премца, упамтило је фудбалско Ужице. Упамћен је и као духовити актер на чаршијској ерској шега сцени. Тако је и омиљени голман, уосталом као и сваки прави Ужичанин, имао надимак Американац, а тако су га назвали јер се виртоузно поигравао таквом улогом кад би фудбалска дружина одлучила да прави комедију и весеље.
Због лоших услова и своје нежне природе, Ненад је почео да побољева. У стаситог младог човека уселила се страшна болест тога времена – туберкулоза. Ни тада се није одвајао од своје друге велике љубави – од фудбала, иако болан, долазио је да гледа свој тим. Разумно је чекао свој крај. Умро је оставивши Ужичане и фудбал, оставивши Цану са девојчицом од четири године, после десет година брака 1950. године. Остала је и успомена у сећањима на лепог госпоственог Доварјаша и ван фудбалског терена, у шетњи са дамом црне косе уз Ђетињу. Његов елегантан ход и витку женску фигуру госпоствено и нежно обгрљену његовом руком. Цана учитељица је после смрти мужа радила у Љубишу, Равнима, Мачкату, у Гајевима и 30 година у Биоски. Доживела је да има три праунуке Христину, Јелисавету, а трећој нису дали име Станица, већ Софија…
До куће Спасојевића на Доварју је било још неколико кућа Влатка Терзића опанчара, који је имао радњу уз Доварје преко пута данашњег музеја. До 1937. када је напрвљена Народна банка (данас музеј), тамо где је десна зграда, било је кућа Раца Ђерасимовића, који је држао кафану после рата “Шумадија”, испод Мегдана познати “Труман”, иако је имао у кући кафану и пекару у приземљу. Њих преузима са комплетним инветаром Владимир Јојић у ортаклуку са Милојем Петаковићем пред Први светски рат. У рат су отишли заједно, али се само вратио Јојић. Смрт ортака му је тешко пала, па је Милошеве синове гледао као своју децу. Владе је имао куће и двориште у које се улазило из Железничке улице, данас гледајући баш уз Градски стадион. Са кафаном је наставио да ради све 1937. године када се Ђерасимовића кућа руши и на том месту зида зграда Народне банке (данас Музеј). Био је познат по томе који је дангубним гостима који ништа нису наручивали наплаћивао седење на столицама. Синови његовог ортака Милоша, Цале и Драган, наставиће под Јојићевим утицајем да се баве кафанским послом, држеће Хотел “Златибор”. Један од најстаријих Доварјаша, који није желео да му помињем име у овом тексту, иако ми је несебично помагао, рекао ми је једном приликом: “Ту су живели и били најбогатији у том крају вароши Драган и Цале Петаковић, чији је био Хотел “Златибор”. У Цала је било заљубљено много ужичких девојака, “иако богати нису били надмени, био је то јако фини свет”.
Са десне стране уз Доварје, код Доварјашке чесме (била код Ћитове ковачница), ту су и куће учитеља Радоњића и његове жене Милице. Имали су дванесторо деце од којих је остало њих шесторо: Љубинка, Милорад – Пикула, један од ужишких Белих орлова, Ђурђа, Маргита, Драгослав – Пипо, најпознатији ужички вариоц и Бошко Радоњић, онај исти што је спремао атентат на Тита. Једна од њихових потомака је и Слађа, удата за Миодрага Бановића, власника предузећа “Бонех” и некадашњег сувласника ТВ5” Ужице”. Слађа је једно време била власница познатиих ужичких продавнице здраве хране “Био дућан”. На Доварју је била и кућа учитеља Радомира Алексића.
Ту на Доварју у старој кући где је данашњи солитер Микице архитекте, кога су Ужичани прозвали“Шаруља”, становао је учитељ Јеврем Чакаревић. Свирао је виолину и гусле. Имао је викедицу у Крчагову, где је данас пекарско предузеће “Сретен Гудурић”, која се звала “Соко”. У времену између два рата то је био једини објекат на том месту, које је стварно било за уживање, јер је у близини протицала чиста Ђетиња. Имао је башту у којој је садио лук и буранију, коју су његови ђаци плевили. Учио их је песме о Светом Сави. Јеврем је имао сина Милутина, учитеља у Мачкату и четири ћерке. Милица је била учитељица удата на Косову; Љубица, такође учитељица, познати је учесник Првога светскога рата; Ката професор, удата за Радивоја Маријановића, некадашњег директора Економске школе и четврта сестра – Ружа лекар у ужичкој болници.
Баш код чесме у локалу, где је годинама после Другог рата била столарска радња Обрада Јојића, била је “Јојина кафана”, више које је била фирма “Лабуд”. Једно време је ову кафану држала нека Јела, коју су звали због имена кафане “Јела лабудка”. До ове кафане је била пекара Света Стоића. На самом улазу у Железничку улицу, преко пута чесме, била је кафана “Мали Париз”. Ваљда зато што је била просторно мала, увек је била пуна. Ову кафану је држао Петко Савић. После рата је са њом радио Добривоје Лазић, а после његове смрти његова удовица Грозда.
На врху Доварја, баш када се улази из села Крчагова у Ужице, постојала је стара кафана “Код Ђеда”, коју је држао Анђелко Ђедо Маринковић. Иако је Ђедо нешто касније дао кафану у закуп и отишо да буде болничар у ужичкој болници, кафани је остало “Код Ђеда”. Ову кафану држали су Славко Урошевић, коме је помагала супруга Миленка и најстарија ћерка Зорица која је радила у шанку, кувала кафе и прала чаше. Кафана постаје кафана Ужичана који су живели у околини. Ту су организоване и забаве уз јело и пиће, организована је и лутрија уз хармонику дугметару познатога ужичког хармоникаша Петка. У кафани су се упознавали млади и играли игру звану “шпацир”. “На већи послужавник ставе се бомбоне, чоколаде, колачи и лицидерска срца. Окупе се око послужавника момци и девојке, момак који одабере симпатију, купи јој одређени слаткиш. Ако јој поклони “срце”, то је значило нешто више од обичног симпатисања. Кад почне коло знало се ко треба да га поведе и ко се хвата до коловође. Мој отац Славко је када дође ред на окретне игре, отварао, са познатом дамом из тога краја Штефицом Жунић, која је била удата за официра, али је брзо остала удовица.” Пре доста година сам забележио сећање Зорице, ћерке Славка Урошевића: “У току рата све војске су пролазиле кроз нашу кафану, јер се тим путем ишло у касарну у Крчагову. На самом почетку рата мој отац Славко је одведен у заробљеништво, па је са кафаном наставила да ради мајка Милинка. Од свих војски најгори су били Бугари. Никад нису хтели попијено да плате, кабадахијски су се понашали, па је мајка често морала да зове полицију”. Ту је држао радњу и Драго шустер, а у Железничкој улици је постојао шустер Милун Павловић из Аде, који је само поправљао ципеле и то не само ђонове, “умео је да поправи ципеле и са лица”.
Предратни, а током рата најпознатији, доварјашки клинци Дуле (Душан Богићевић), Риле, Ацо (Ацо Дејовић), Звонко, Таћо, Кречко, Локер, Бота (Жунић, брат Спира Жунића послератног директора “Цвете Дабић”), Видан Сенић, Драган Богдановић, Слободан Јојић Жуња, Митар и Ратко Павловић. Време су највише проводили играјући фудбал, а узори су им били тада популарни ужички фудбалери Шоне и Кебло, који су такође живели на Доварју.
Горе, на врху Доварја, на крају улице Ристе Тешића, све до шездесетих година млади су имали фудбалско игралиште које се звало “Стрм”, а било је нагето, што нимало није сметало ондашњим заљубљеницима игре на два гола. Доварјаши су ту одмеравали вештину са Царињашима, Коштичанима, Росуљашима. Ту је било “вике и дрке” све до касно у ноћ, готово свакодневно, и лети и зими. Одатле се, кроз велики воћњак, силазило ка мосту који је некад био на Ђетињи, где је сад прилаз “Партизановом” објекту укопаном у утробу Забучја. Ту је било Цицварића имање, коме је одузето за изградњу станова и проширење гробља. Они који су долазили из села југоисточно од Ужица пешке, препречавали су преко Цицварића воћњака, а са запрегом или под теретом ишли путем, који је и онда водио поред садашње бензинске пумпе у Беглуку.
Сви предратни “клинци” са Доварја, са којима сам разговарао, запамтили су посебно туче, познате “двоцевне и једноцевне праћке”. Запамтили су такозвано “зврцало”, кад се у каишу или канапу заврти каменица и у погодном тренутку пусти један крај, камен добије убрзање готово као пушчани метак. “Тешко ономе кога погоди, могао је сломити и битну кост, а камоли чеону.“ Памтили су туче између Царињаша и Доварјаша, које су се догађале на Вујића брду и Ади, обично после утакмица и Вашера. Највећа туча се догодила после једнога Првога маја, где је сада мост за фабрику оружја у тунелима, када је било повређених као у правој битци. У тој тучњави је као гост “Доварјаша” учествовао познати “тучарош“ са Теразија Бора Благојевић. У току рата најпознатији ужички табаџија је био шофер Обрад Шојић, а од 1947. поменути Ацо Дејовић.
Ацо је био идол младим Доварјашима, не само најјачи, већ и прави лепотан. “Можда најлепши момак у Ужицу, у оно време без запослења, Ацо Дејовић, један од жестоких момака, који је “делио” ужичку чаршију са такође популарним “Пацуром”. Овај у центру, а Ацо на Доварју и периферији.”
Сви Доварјаши су морали да се купају и науче да пливају на брани у Великом Парку. Тешко онима који нису послушали ову његову неписану наредбу. Такође је издавао и рибарске дозволе – одређивао где ко сме да лови и попут некаког ужичког Робина Худа, богатијим је најчешће ускраћивао дозволе, а сиромашнима био наклоњен. Ацо је свирао гитару што му је међу младима донело још већу популарност. Владало је правило да ни један Доварјаш није смео да пређе сам мост на Царини са девојком из тог дела вароши, а једини је томе пркосио Ацо Дејовић”. Тврдио је Видан Ђенић.
На Доварју, улици “Железничкој” назив није мењала ниједна нова власт, највероватније што су у њој становале, куповали куће или градили сопствене бројне ужичке железничарске породице: Вуловићи, Цветићи, Витићи, Доганџићи, Бућићи, Суботићи, Андрићи. З66имске дане деца са Доварја, због великих мразева, проводили најчеће у кући, играјући се доконо или гледајући кроз рупице на залеђеним прозорима према железничкој станици, на локомотиве које су пиштале и испуштале облаке паре, или у правцу Забучја покривеног снегом, чезнући за сунцем које је брзо нестајало “као да га је неко отимао и скривао иза Забучја”.
Тад је становништво Доварја већином било сиромашно и хранило се оскудно. Душан Богдановић – Дуле, Доварјаш, једном приликом рече у Бобициниом кафићу “Слануши” 2002 године: “Ја сам имао богатог деду по мајци у Пожеги, па би се често на трпези нашло нешто слађе, укусније и масније. За време рата смо се преселили у кућу Витомира Ковачевића на кеју, деде Ковача што држи ТВ5. Кућа се и данас налази на кеју код железничког моста на Ђетињи. Сећам се да сам свакодневно са порцијом одлазио до “Соколане”, где су били бугарски војници, и ту чекао да они обедују и уделе оно што им је преостајало или наменило да се баци. А ода смо то доносили “кући”. На овај израз чика Витомир је реаговао анегдотом “Изађе домаћин из куће неким послом, а за њим крене и пас. Он се окрене и викне му “марш кући”, а кад се човек враћа, враћа се у кућу. Дакле, пас се враћа кући, а човек у кућу, у томе је разлика. Ко иде кући, а ко у кућу? Ми смо храну по чика Витомировом доносили у кућу”.
Иначе, Дуле је рођен 1933. године у кући “Пешића до Симовића” у Видовданској, у Клисури, када се крене од куће Прохорова, та кућа и данас постоји… “Ту је породица Богдановић живела две године, па се преселила на Доварје које сматра “својим правим родним огњиштем”. Сада као пензионер станује у “конзерви”, на Алексића мосту. Тада, када смо седели код Бобице, је прокоментарисао:
„Једном ми се придружио неки гост и питао ме јесам ли из Ужица. Одговорих:
– Јесам.
– Сви ви тако кажете, Зашто?
– Не знам шта кажу други, ја сам рођен у Клисури, одрастао сам на Доварју, станујем код Алексића моста, долазим на шљивовицу у ову кафаницу на Слануши, па да ли сам из Ужица – изгледа да јесам…“
Пред рат су Доварјаши гледали композиције са возовима који су транспортовали мобилисану војску, из којих се чула сетна песма “Нежност пуста”, праћена виолином.
Шта да кажем још о Доварјашима? Сви који су ту живели су заљубљеници у овај део Ужица. Догађало се да неки Доварјаши нису по двадесет година силазили у ужичку чаршију, даље од Хотела “Париз”. Волели су да праве прегледе који су остали записани по школским свескама у доварјашким кућама. Ево неких од њих, које је сачувао Видан Ђенић:
– “У Железничкој улици је било укупно 75 породица са укупно 127. деце. Углавном све “суви” железничар. У улици Ристе Тешића њих 32 са 64 деце; у Омладинској 7 породица са 20 деце; и Љубише Веснића 8 породица са 19 деце. Укупно 163 породице са 287. деце.
– Радника са Доварја на железници између два рата, а и касније, било је 77, занатлија ван железнице 70, радника без квалификације 29, земљорадника 4, незпослених 19, са средњом школом, без железничара 103, учитеља 21, попова 1, полицајац 1, факултетлија 36, официра 12, музичара и певача 8, носача 2, чистача обуће 1, пекара 4, укупно 5 идући од Музеја, вуновлачара 1, ковача 1, каменорезаца 1, кафана 6, поличара 3 и инвалида 2.
– У делу садашње улице од Музеја, која припада Доварју, имали су радње Свето Стојић, пекар, Обрад Шојић, столар, Ратомир Николић, опанчар, чији син Татомир је био познати музичар који је обучаво бројне дувачке оркестре, освајаче бројних првих места у Гучи; Богомир Ђурић, трговац, Иван Марсилије, зидар, Фрањо Цоклин, возач, Драго Вулетић, виолиниста, Добросав Ракић, молер, Драги Ристановић и Буде Ушендић кафеџије, Ружа Чакаревић, школски лекар, Леко Лазић, столар, Миленко Савић, опанчар, Марјан Петаковић, трговац, затим Милосав, ковач, један вунар, Благоје Зечевић, пекар…
– Доварјаша који су се активно бавили спортом између два рата а и после, има укупно 31. Најпознатији су: Александар Вуловић Кебло, Витићи, Милан, Марко и Драгољуб, двојица Ћетеновића, Новак Никитовић, Ненад Митровић, Звонко Радишић, Србо Николић, Душан Богдановић.“
Настављена је статистика и после рата:
„- Погинулих у рату 11, једног заклали четници, 8 погинулих у партизанима, 1 у четницима, 2 стрељали Немци, 4 партизани, умрли од последица рата 2, у заробљеништву били 3, од којих се један вратио. Било је 35 удовица, а само су се њих две преудале. Од свих жена само је њих 6 било у радном односу. Од страних држављана била је једна породица Русина, 1 Немац, 1 Словенац. Пре 1941. ниједан Доварјаш није живео у иностранству. После Другог светског рата побегли су: Драган Богдановић, Момчило Петровић, Миодраг Дејовић, Тадија и Мишо Лазић. Из политичких разлога суђено је шесторици, а за крађу десеторици.”
Сећам се, имао сам 11 година, када је популарни доварјаш Тадија Лазић емигрирао у иностранство, прво у логор у Италији, а затим у Америку. Био је један од најбољих ужичких гимнастичара, изгледао је са својом плавкастом коврџавом косом и мужевним лицем, атлетском грађом у левис фармеркма, кожној рокерици модел педесетих година, каубојским чизмицама, као да је изашао из популарног америчког рокенрол филма “Дивљак” са Марлон Брандом у главној улози. Носио је и пркосио комунизму, за оно време поприлично непопуларан, златан ланчић са крстићем и на десној руци масивну златну наруквицу са плочицом. Као спортиста веома је поштовао мога оца Влајка и често навраћао у нашу кућу, па нам је као одличан електричар пред свој одлазак реновирао струју у кући. Крајем осамдесетих се појавио у Ужицу. Такси се зауставио пред нашом кућом, једног летњег поподнева мени однекуд познати господин је ушао у наше двориште, питао ме о деци мога покојног чиче Ђорђа Лазовића и предао ми најке за њих. Распитивао се о нашој породици и о моме оцу. Веома се ражалостио када је чуо да је умро, мене је познао по штакама. Пружио ми је 50 долара и рекао да се негде забавим са друштвом, као да је и он ту, јер жури у Београд на авион. То је био мој последњи сусрет са популарним доварјашем Тадијом Лазићем.
Доврајаш социолог Видан Ђенић је рекао: “Доварјаши су се доселили ‘однекуд’, ниједан није староседелац, прастари Ужичанин. Али су статус правих Ужичана стекли живећи овде и радећи, па с поносом носе, такорећи, ужички почасни назив – ‘Доварјаши’.“
