„Петер Хандке је учинио нешто ужасно“ – рекао је ИСТИНУ!“ (Ди Тагесцајтунг – дневни лист који се штампа у Берлину)
„Сваки народ има своје тамне стране, али Срби имају неки понос који ми се јако свиђа. Срби су поносан народ, али никада нису поносни на непријатан начин.“ Петер Хандке
Године 1995. Хандке је био у најужем избору за добијање Нобелове награде за књижевност. Није је добио, јер је волео и подржавао српски народ и говорио истину о нама Србима. Тада је рекао: „Антисрби су за мене једнако зли и неподношљиви као и антисемити у најгоре доба. Ја нисам просрпски, ја сам са Србима физички, историјски, срцем, у мислима, и ногама и рукама. У томе нема игре ни на тренутак“.
Хандке Аустријанац је на свој књижеван начин рекао да је део српског народа, и мало више од тога. Треба да будемо поносни што је велики миротворац и један од највећих књижевних стваралаца нашега времена наш, па и ужички. Он је човек који је створио поетски космос изграђен од величанствених позоришних комада, који чине само језгро данашње позоришне историје. Петер Хандке је добитник најугледнијих светских награда за књижевна дела. Међу њима је и највећа немачка књижевна награда „Бихнер“, затим награде „Герхард Хаунтман“, „Франц Кафка“, „Виленица“ итд.
Данас у уторак 10. децембра 2019, велики Хандке добио је одавно заслужену Нобелову награду за књижевност. Реко бих да су Срби добили сем Ива Андрића још једног нобеловца, а ипак мало више ми Ужичани.
Милован Мајдов, познати је ужички занатлија – стаклорезац, увек окренут уметности и књижевности, од Ужичана зван нежно „Миле“. Његова радња, ма где се налазила у било ком делу центра Ужица, била је мала галерија слика, од оних које је урамио, до оних које је сам сликао. Својевремено, Миле је написао носталгичну песму о Ужицу у којој је описао Ужице своје младости. У пензији, и ове 2018, чика Миле Мајдов је активан у Клубу 3, у свом трећем добу, иако у подмаклим годинама још увек пише за разне часописе.
Чика Миле је имао сестрића који је живео у Немачкој, игром случаја био је кум Петера Хандкеа. Године 2000 Петер је доста времена провео у Бајиној Башти, проучавао је манастир Рачу, сродио се народом. Пожелео је да посети стрица свога кума о коме му је овај причао да је уметничка душа. Дошли су у Ужице прво у кућу чика Мила Мајдова, Петер је дочекан како ми Ужичани умемо. Хандке се зближио са старим Ужичанином. На растанку Хандке му је поклонио књигу која је те 2000. штампана у Србији. Одушевљен Ужицем и Ужичанима написао је посвету: „За Милована и цело Ужице“ заокруживши да нагласи „цело“. Тако су Ужичани добили књигу и Хандкеа, а да то нису знали, а данас и нобеловца.