Да њега није било, много тога се не би знало о Србији друге половине 19. века. Он је један од многих странаца који су своју љубав према Србији преточили у дела о њој и за њу. Звучим старомодно, али ово је заиста потпуно тачно. Јер, Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији.
Рођен је у Будимпешти, 2. августа 1829. године, као син јеврејског фабриканта. Студирао је уметност на Бечком универзитету. Прво се бавио музиком, а онда сликарством и постао добар цртач. Највише је сликао акварелом и тушем. Од 1858. године путовао је по јужнословенским крајевима – Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији. Посебно је пажљиво бележио археолошке и географске податке и правио добре илустрације архитектонских остатака, цркава, људи итд. Путујући, постао је етнолог јужних Словена. Европи су његови радови били занимљиви јер су приказивали мало познато подручје, да би касније његов рад интелигентног аматера био превазиђен напретком научне етнологије. После путовања по Србији Каниц је објавио два дела мањег обима: Римски налази у Србији (нем. Die römischen Funde in Serbien), објављено у Бечу 1861. године и неколико година касније – Српски византијски споменици (нем. Serbiens byzantinische Monumente, Беч, 1864). Једно од његових најзначајнијих дела и врхунац археолошких истраживања је Римска студија (нем. Römische Studien in Serbien) у којој је истакао залагање да се спречи уништавање културног блага. У Лајпцигу је 1969. године штампано изузетно обимно дело, Историјско-етнографске студије са путовања 1859-1868 (нем. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Леипзиг, Фриес, 1868. XXIV+744) у коме је на преко 700 страна, са многобројним илустрацијама, представио Србију, њен народ и историју. У својим делима описивао је објекте трослојно: прво је описивао локацију, затим историјски аспект, док је трећи део садржао податке о тренутном стању. У Србији је најпознатија књига Србија, земља и становништво од римског доба до краја XИX века (нем. Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, 1904). Каниц је сарађивао са српским научницима тога доба, Јанком Шафариком, Јованом Гавриловићем и другима, од којих је добијао податке о томе где се могу наћи остаци римске културе и о српским манастирима.
Био је краљевски угарски саветник и витез аустријског ордена Фрање Јосифа, носилац медаље за науку и уметност, носилац српског Таковског ордена и ордена Светог Саве и почасни члан Краљевске саксонске академије наука. Преминуо је у Бечу, 8. јануара 1904. године
Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило. Нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века. Посебно можемо да му будемо захвални ми Ужичани, да није написао много тога, не би знали из историје нашега краја, нити би знали како су Ужице и овај крај изгледали у другој половини 19. века.
Истраживач – историчар уметности по вокацији, археолог по сензибилитету, проћиће овим крајем и упознавши ужички крај, оставити нам, средином 19. века, не само цртеж нешто касније минираног града, већ и описе остатака римских белега, затечених на терену. Не зна се зашто се Феликс Каниц заинтересовао за тада прилично неприступачну Србију – у његовим књигама нема ни речи о томе. О њему су познати само основни биографски подаци које сам навео. Бележио је своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.
Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије “од Милоша до Александра” како је навео, “од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”. У томе су му помогли овдашњи научници Јанко Шафарик и Јован Гавриловић, упућујући га на места где се налазе остаци римске културе и причајући му о средњовековним манастирима. Тај свој први боравак описао је у књигама “Римски налази у Србији” и “Српски византијски споменици”, објавивши их у Бечу 1861, односно 1864. године. Били су то први каталози, пописи сачуваних споменика Србије, с тада најновијим и најважнијим подацима о њима.
Допуњавао их је приликом сваког следећег боравка у Србији. Књига “Римска студија у Србији”, написана 32 године након већ поменутих “Римских налаза”, иначе круна његових археолошких истраживања, резултат је Каницових настојања да сваког пута забележи могућу насталу промену на терену. Новој књизи је, осим допуна и још тачнијег описа античког наслеђа, додао и географску карту с местима на којима се налазио и најмањи остатак римске културе.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њено културно наслеђе. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с “оне стране” Дунава. Поверовали су му, због очигледне непристрасности и објективности. Каниц је поштовао правило које је једном приликом овако најавио: “Стога ће у мом приказу људи и земље поред светлих страница бити и тамних слика, али оне у свом крајњем утиску неће дати ни искључиво ружичасту, ни искључиво суморну слику, какву обично дају површни или пристрасни посматрачи српских прилика.”
Није се устручавао да исприча Европи и о опаким осветама у Србији, о честом непоштовању закона, о уништавању културног и споменичког блага, али с искључивом намером да опомене, не да оптужује. Писао је и да подучи и обавести читаоца и да га забави. Његови текстови о неком насељу, манастиру, грађевини, или било ком другом објекту, почињу описом места на коме се налази, настављају се причом о настанку и завршавају се описом његовог тренутног изгледа. Ево, на пример, како им је приказао манастир Жичу:
“Ту лежи Жича у којој су крунисана шесторица српских краљева. Она лежи на питомој пољани, усред лепушкастих села, богатих њива, усред зеленилом олисталих гора, али не као остали манастири скривени у мрачним дубинама горским, већ на једном лепом брежуљку близу воде Ибра. Манастир је основао, по предању, краљ Стефан Првовенчани, са својим сином Радославом у тринаестом веку, и посветио га светим апостолима Петру и Павлу, а цркву је саградио почетком тог века св. Сава, који је, као први архиепископ, овде и столовао. До пре једно двадесет година црква је још била порушена, кубе и сводови су били тако оштећени да су неки делови попадали, а неки, опет, били склони паду. Али се у то доба још могла разазнати, на том некадашњем дивном здању, како је црква била зидана.”
Каниц је писао занимљивим и живим стилом, прилагођеним укусу тадашњих читалаца. Такође, трудио се и да темом заинтересује што шире читатељство, нарочито оно “нестручно”. Није скривао лични утисак о месту које описује, није сматрао да ће му због те приватности читаоци мање веровати.
Много података из 19 века о Ужицу и његовој околи на малом броју страница је дао “Срећко” Феликс Каниц, на нашу срећу, исто и о целој тадашњој Србији. И да Ужице има тврђаву, и да је турска ношња била модерна међу варошким Србима, и о новим пословним потезима, лепоти природе, римском наслеђу… Необично богата је његова грађа – географска, етнографска, културно-историска, економско статистичка, археолошка, уметничко историјска из старијег и новијег времена. Поред географско историјских тренутака, Каниц је свуда са несумљивом љубављу, проучавао народни дух и интелегентно откривао национална блага која тек чекају национално коришћење и пун развој. Ужицу је доделио прво место у српским градовима. А све је то написано и насликано, рекло би се, филмским језиком и брзином на малом броју страница. Његови ликовни радови и дан-данас често су једини сведоци и трагови истраживачима српске народне ношње, обичаја, грађевина, делова градова, људи. Каниц је оставио стотине цртежа, скица и акварела и сви су изванредни, а пре свега драгоцени, који га допуњује описом онога што је оловком немогуће исказати.
Најпознатије дело о Србији Феликса Каница је „Историјско-етнографске студије са путовања 1859–1868” објављено у Лајпцигу 1869. године. На преко седам стотина страна великог формата с многобројним илустрацијама Феликс Каниц је заокружио своје деценијско бављење ондашњом Србијом. Свако поглавље књиге је целина, један опис области, једно окружје. Књига је пресек стања, права слика ствари свих области тадашње Србије. Проучаваоци Каница нарочито су у њој истицали настојање да Србију опише погледом неутралног посматрача, да га ништа не одвуче у пристрасност или да га већ створене заблуде не наведу на погрешне закључке.
Кад је 1904. године завршавао коректуру првог тома новог издања ове књиге, Каниц је изненада преминуо. Дело је у три тома, последњи је објављен 1913. године пред рат, поново дочекано с највећим похвалама и занимањем. У њему је била Србија која се мења и која напредује: Каниц описује развој насеља из године у годину, бележи промене у друштвеним односима Србије, истражује њену модернизацију и пажљиво прати и испитује прихватање нових европских струјања у разним областима живота, наговештавајући ново доба. Према Каницу, Србија друге половине 19. века покушавала је да ухвати корак с новим европским токовима, све се више окретала великим западним узорима настојећи да их прилагоди свом окружењу. Феликс Каниц, Европљанин, томе се радовао.
Наравно нас у Ужичанственом занима Ужице, ужички крај, те на следећим страницама нека нам га престави сам научник својом речју и цртежима, као и цртржима и фотографијама архиве Ужичанственог:
– Најзад смо се испели на гребен, који заједно са неколико других брда, високих 500-700м, чини ивицу котла, у коме се на висини од 430 м, налази Ужице. Пут му се приближава спуштајући се оштро изломљеним кривинама; ускоро разазнајемо његов град на високом, усамљеном кршовитом брду; минарета и куполе су се све јасније оцртавали, светлуцава Ђетиња је била на видику, па се онда указао и бели црквени торањ; најзад су се распознавале и појединачне куће, окружене зеленилом. Дивна вечерња румен залила је цео призор пред нама, сједињујући његове расуте делове у хармоничну целину. Био сам очаран овом сликом у веома романтичном Ужицу и доделио сам му прво место међу српским градовима.
Ужице, седиште моравске епархије, коју је 1224. основао свети Сава, и цела његова околина, која је носила назив према Рујну од кога данас постоје само рушевине југозападно од Врутака, одликовали су се одраније високом културом. О томе сведочи не само Јеванђеље штампано у његовом манастиру (трећа књига, глава 16.), већ и остаци некрополе са саркофазима и надгробним каменовима из средњовековне Србије. Да је Ужице на почетку првог турског надирања већ било јако утврђено, говори предање да је кнез Лазар свога противника Николу Алтомановића држао затвореног у тамошњем граду, који су српски цареви користили као државни затвор; о томе сведочи саопштење Хаџи – Калфе да је султан Мехмед II, приликом похода на Босну, заузео Ужице тек пошто је попалио куће “испод утврђеног града”. Један свештеник кога су послали становници незадовољни старешином, прича Хаџи – Калфа, саветовао је султану да посаду истера надимљавањем. Тако је учињено и она се предала. Опустошено утврђење је после двадесет година обновљено, а са превоја у равницу пресељена је варош почела толико да напредује, да ју је овај наш муслимански путописац због тога, због њеног рајског положаја и лепих вртова, упоређивао са Меком.
Тврђава је порушена 1867.године, са положајем око кога у облика слова С тече Ђетиња. Она је била веома необичан пример утврђивања у средњовековној Србији. Њен доњи део је био ослоњен на стрму кречњачку стену, имао је облик троугла нагнутог према југу, чији су се дуги зидови спајали у јакој кули која се уздизала на самој обали Ђетиње, висока ужа страна имала је као круну округлу кулу, која је са средњим делом тврђаве, на истуреној стени окренутој вароши, била повезана наткривеним ходником. Тај део је чинио неправилан четвороугао са многим малим кулама и огромном главном кулом која је бранила прилаз од вароши. Овде се налазио један дубок бунар, до кога се спуштало степениште са 156 степеника, а вода се извлачила горе посебним механичким уређајем. Потпуно издвојено, доступно једино каменитом стазом, лежало је на стеновитом стубу највише утврђење са четири угаоне куле и једном вишом осматрачницом у средишту, која су, рекло би се према лошем стилу градње, накнадно подигли Турци, вероватно на остацима неког античког кастела (Оно је уцртано на једном плану Ужица из 1737. године у бечком Ратном архиву).
Према изворима из овога времена, јаку ужичку тврђаву је у аустриско-турском рату 1688. године заузео савезник Аустријанаца Апеја, а 1690, заједно са оближњом варошицом “Нисилитза” (Ивањица) капетан Занилацки; значајну улогу она игра поново тек у августу 1737. године. После пролазног брзог продора Аустријанаца према Јагодини, одвијала се око Ужица једна војна акција, коју данас просто не можемо схватити, а која је била од огромног значаја за исход рата.
Да би заштитили започето повлачење са Јужне Мораве и добио утврђено упориште за одбијање непријатеља са босанске границе, слаби војсковођа Зекендорф, поводећи се за лошим саветима, издао је наређење да се заузме Ужице, које су Турци чврсто држали. Дугом низу стратешких грешака додата је још једна. Јер Зекендорф је исцепкао најбољи део својих снага пред једним малим местом, које у средњем веку није било без важности, али у 18. веку више није могло да пружи довољну заштиту једној потученој армији, или да на дуже време задржи победоносно продирање других. На жалост, маршал је тек после личног рекогностицирања Ужица, које је укљештено међу високим брдима и лако се може заобићи, увидео бескорисност његовог заузимања. Пуковник Лентулус, који је 23. септембра опседао тврђаву са шест чета гренадира, два топа и две хаубице, тврдио је да се већ сувише ангажовао и да би због тога било бесмислено прекинути опсаду. Да би ућуткала два топа у тврђави чији домет није био већи од 300 корака, заузета је доминатна узвишица 800 метара високог Мачкатског гаја и на непријатеља отворена паљба из осмофунтовњака. Двадесет шестог септембра Зекендорф је послао у Ужице маршала Филипија и инжињерског капетана Рајхела да руководи опсадом. Истовремено, тамо је упућено 12 батаљона пешадије, 5 пукова коњице, 4 пољска топа и 2 мерзера да појачају опсаду и да спрече помоћ тврђави која би дошла споља. Ни то није било довољно, већ су за тим трупама дошли још принц Валдек и гроф Валис са бригадама „Schulemberg“ и „Lercher“; коњица је остала у источној варошици Пожега. На једном ратном саветовању, коме је преседовао маршал Филипи, донесена је одлука да се почне са бомбардовањем Ужица.
Зекендорф је стигао у логор 28. септембра. Наредио је да се поседну пролази за Ваљево, Нови Пазар и Вишеград, коњица да контролише терен до Дрине и да се убрзано изгради један редут код поменуте изоловане утврде. Потом је са топовима од 26 фунти пришао тврђави на 200 корака и отворио ватру на главну капију. Лентулус, одважан и окретан борац, остао је душа овог напада, који би без великог ангажовања снага успео, да је у целости препуштен њему. Од неколико бегунаца Срба, који су се ужадима спустили из тврђаве, Зекендорф је сазнао да посада има само 200 људи и да је одбрана усесређена на главну капију, изнутра добро забарикадирану. И уместо да се баци на савлађивање отпора на тој капији, Зекендорф је Ужицу, које су браниле свега две каронаде, и даље прилазио као правој тврђави и наставио је радове на регуларном опседању. Јер како би иначе у Бечу могао да оправда толико расипање снага и времена? Он је после повлачења од Ниша морао једним блиставим подвигом, заузимањем „неосвојиве тврђаве“ да разбије сумње освојој способности, које су се јавиле на двору, а зато је мало Ужице као таква тврђава морало „пасти“!
Зато је по други пут извршен „нов распоред снага“ и предузето „опште бомбардовање“. Пошто ватра коју су отвориле гренадирске чете, у службу узети Срби и 6 топова, није постигла жељени учинак, да истера шачицу Турака који су се осећали сигурни у свом каменом гнезду, коначно је донета одлука да се почне с отварањем главне капије. За тај покушај с примамљивим осећањима су придобијена два тесара, које су српски бегунци повели из тврђаве; међутим из тврђаве сручена лавина камења па су морали да се врате необављена посла. Сад је одлучено да се почне са новим бомбардовањем капије. Ову опсаду капије по свим правилима ратне вештине платило је животом 150 војника. Пошто је изгубљено још 60 људи пришло се капији на десетак корака и под непосредном Зекендорфовом командом – какав задатак за врховног команданта армије чији се фронт протезао од Саве до Дрине – довучена је батерија са 6 топова и донесена одлука да се сутра изврши јуриш. Кад су опседнути видели да су озбиљно угрожени, они су у току ноћи почели преговоре. Ујутру су истакли белу заставу и ужадима спустили два официра да потпишу предају. Зекендорф их је примио са свим формалностима и одобрио исте услове под којима се раније предао Ниш.
Турска посада је отворила капију ужичке „неосвојиве тврђаве“ и 23. октобра 1737. године напустила Ужице, чије је заузимање царска војска платила 220 мртвих и рањених, међу њима и 30 Срба. Маршал је додао још неколико топова, снадбео је муницијом и храном и предао је на чување капетану фон Шенку са 200 војника. Можда је баш он израдио оне планове и цртеже опсаде Ужица, који се налазе у бечком Ратном архиву.
„Заузимање Ужица је био последњи привидан успех Зекендорфова похода. Потрошио је много драгоценог времена на бескорисно опседање ужичког орловског гнезда. Турци су добили на времену да организују лаке коничке одреде, који су армију у повлачењу према Сави упорно нападали, да би у ваљевским брдима уграбили и целу комору. Клонула духом, не испунивши ни најскрмније наде, које су се јавиле после успешно започетог похода, царска армија је стигла на боровиту низију око Шапца. У Бечком двору су дозволили опсаду Ужица да би обезбедили освојени део Србије. Видели смо, међутим, да је она донела плодове само Турцима, а нељубазан пријем његових храбрих бранилаца на босанском тлу, о коме прича турски хроничар оног времена Омер – евендија, може се објаснити једино самовољом турских везира. На путу ка Сребрници, камо је посада захтевала да буде одведена, њу је заједно са пратњом од 130 немачких коњаника и два коњичка капетана, заробио храбри четобаша Мехмед и одвео у турски логор. Велики везир је дао пратњи два дана за одмор, даривао њене официре чохом за нове униформе и сваког коњаника дукатом. Међутим ужички команданти Хаџи Исамил и наиб Мустафа убијени су по његовом наређењу пред царском војском: отуда, значи, упорност коју су турски команданти и слабих тврђава показали у оном рату. Убрзо после тога Мухамед је са 6000 људи узалуд покушавао да отме тврђаву од Аустријанаца; он је опустошио варош и околна села, убијао је све што му је пало под руку, а многе жене и децу одвео је у везиров логор, где је одушевљено дочекан. Тек после Зекендорфова повлачења Ужице је глађу принуђено на предају. После тога Турци су приступили обнављање куле на тврђави.
На почетку устанка Срби су 1805. Безуспешно опседали ужички град. Међутим, договорили су се са Турци и даље задржи тврђаву, а да у вароши муслимани и Срби имају своје одвојене судове. Године 1807. Карађорђе је, пошто је из свог шанца на Крушчици отпочео бомбардовање и разорио једну џамију, после кртког отпора Турака, освојио Ужице. Ту се касније кнез Милош истакао и био рањен. Године 1812. мајор Грамберг о Ужицу је записао: „ Има кренелиране зидове са 5 фланкираних кула и 13 топова. Њиме доминира оближње брдо, па сам препоручио да се оно утврди, што је прихваћено. Варош која је имала 12000 становника претворена је у пепео.
Године 1813. У Ужицу је заповедник био Милош; оставши без довољно муниције и подршке, он је напустио његове шанчеве. Турци су га узели без борбе и, ослањајући се на тврђаву, без милости су се светили раји. Неки виђенији Срби су 1814. избегли смрт тако што су смело искочили кроз прозор високих кула ужичког града. Године 1915. Срби су опет чврсто опколили тврђаву. Из Босне у помоћ су јој похитали Ђул-бег и син му Зенаил-бег, на челу трупа од неколико хиљада људи, с великом количином животних намирница. Међутим, њих је храбри Лазар Мутап са 3000 Срба дочекао и потукао код Јужног Љубања. Кад су на Малом Забучју опсадници Ужица истакли на моткама 130 одсечених турских глава, међу њима и главу Ђул – Бега – што се добро видело са града – измучена посада се предала.
Милош је за сердара Рујна именовао Јована Мићића, који је најпре боравио у Чајтини, а после у Ариљу. Године 1832. између Срба и Турака је дошло до крвавог сукоба, па је Милош наредио да се Турци иселе у Пожегу. Међутим, већ 1835. већи део се вратио, а да би им се обезбедила боља заштита, сердар Мићић је 1839. као начелник дошао у Ужице, где је саградио себи конак, који сам 1860. због његовог занимљивог чардака скицирао. О овом енергичном човеку причао ми је топлички начелник Петар Божовић, који је рођен у Ужицу и од свог оца више пута слушао да се Мићић, кад се вратио 1833, на мосту на Ђетињи напао већи број Турака, бацио се са свог одличног коња у реку и тако срећно умакао.
Године 1845. је у Ужицу било само 700 Срба; кад сам га 1860. први пут посетио било их је већ 2000 (поред 3700 муслимана, који су тада имали 35 џамија и медреса) Седиште епископије која је постојала већ 1737. И звала се „ужичка“, Милош је преместио у Чачак. У Ужицу су 1860. службовали један прота и један поп.
До 1867. Ужице је било једно од седам утврђених места које је Порта, ослањајући се на више пута помињани хатишериф из 1830. године, држала са војном посадом. У време моје прве посете (1860) управо се радило о некој поправци живописне тврђаве и њених истурених тачака, магацинима је дат облик древних народних амбара, попуњавале су се резерве муниције и целокупно турско становништво вароши је много пажње поклањало тврђави, која у немирном временима треба да му пружи заштиту. На мојим скицама сачуван је за будућност изглед ове необичне тврђаве. На повратку у варош дивио сам се са два лепа камена моста на Ђетињи (Ђулајића и Касапчића мост), која су повезивали делове турске вароши на једној и другој обали реке. Веровало се да су их градили још Римљани, али ипак је прихваћено да припадају средњовековној српској или раној турској епохи (Каниц у свом опису Ужица помиње да је Турчин мост обновио), кад су српски градитељи градили и вишеградски мост на Дрини (Каниц се овде позива на српско порекло Мехмед Паше Соколовића и његове српске неимаре). Обнављање срушених ограда на мостовима, да би прелазак преко њих у мрачним ноћима био безбеднији, Турци су сматрали излишним. Али Срби су их користили и 1867.
Ови и други пропусти, видљиви на сваком кораку, могу се објаснити фаталистичком животном филозофијом Турака. Заиста би човек морао да буде дубоко прожет начелима овог безбрижног погледа не свет, да би у згради која је сваког часа претила да се сруши морао сваки дан спокојно да се предаје тихом уживању у нераду и ситним задовољствима. Жалосно стање некада расконошног конака са дворанама и колонадама од пешчарам у коме је резидирао ужички мудир, и који је у исто време био и турска школа, меџлис и затвор, простор се не да описати.
Из пукотина су израсле биљке пузависе и шириле се као украс по зидовима, па је човек био у искушењу да, противно свакоме искуству, поверује да баш оне држећи делове зидова да се не разиђу свако на своју страну, штите турски подмладак, мудри меџлис (Меџлис је виша локална организациона јединица Исламске заједнице која у правилу обухвата најмање седам џемата који чине једну целину) и затворене осуђенике од ужасне катастрофе! Да неком падне на ум да их уклони, нико не би смео остати у том здању! О томе сам размишљао док ме је последњи ужички мудир Ибрахим-бег и последњи турски судија Али-Хафис водили кроз разне одаје конака.
Нигде нисам видео библиотеку и архив, који су према турским представама о јавним установама, потпуно излишне, западњачке ствари; једино је у судница, са старим ћилимовима, пушкама и дрвеним шкрињама, висило на зидовима и неколико платнених торби са актима. То не значи да није било процеса; близине босанске границе је још од устанка отежавала успостављање мира у југозападном делу Србије, убиства и пљачке су стално били на дневном реду. У Ужицу се све обављало усмено. Турска је била и остала Елдорадо за непријатеље бирократског пискарања.
