Можда би се и ова прича о два ужичка клошара изгубила у времену да није Илија Лазића. Снимио је ову фотографију на стакленој плочи, “ископаној” у старовременској фото лабораторији у подруму ужичког музеја, те 2003. У једном од заборављених сандука, у коме се током Другог светског рата паковала муниција, онома на коме је писало познато из Ужичке републике – “не штеди”. У тих неколико сандука спаковане су стаклене плоче, нађене током рушења фотографске радње Илије Лазића, “Фото студија Вукосава”, на Доњој чаршији, која је била ту уз “Дрвну пијацу”, код Прве основне школе. Чини ми се, све до касних седамдесетих година прошлог века. Негативи на стакленим плочама, величине разгледнице, су због некакве хемиске реакције нагло пропадали од крајева према средини плоча. Емулзија би се једноставно одвојила од стакла и отпала. Отпадали су заувек сегменти, ликови људи, панораме, улице са зградама, са скоро три хиљаде плоча. У музеју тада није постојао скенер, модерна компјутерска техника, па сам са музејским фотографом Домановићем, на своју руку скенирао већи број негатива, који су нам се учинили најзанимљивији. Вратили смо све у музеј, заједно са новонасталим CD дисковима, међу којима је био и овај негатив са два ужичка клошара.
Да се подсетимо. У новембру 1920. Црвена армија у Прекопу потукла је последње делове козачке белогардејске армије Петра Николајевича Врангела. Тиме је грађански рат у Русији завршен. Победила је Црвена армија, а власт су успоставили Совјети, на челу с комунистима. Генерал Врангел се са остацима јединица и са великим бројем избеглих, бродовима преко Црног мора, делом преко Цариграда, упутио према Србији. Неки су бродовима стигли у Херцег Нови, неки застали у Солуну. Већина је из бугарских лука кренула пешке преко Бугарске на запад, према Србији. Многи од њих су се нашли Ужицу. Готово сви избегли Руси одмах су се у српској средини укључили у послове за које су били способни. Било их је веома надарених, високообразованих за грађевинарство и архитектуру. Није било чудо што Срби радо примају Русе. Њихов заштитник био је краљ Александар Карађоређевић, који се школовао у Петрограду и одатле понео потребу да се на неки начин одужи рускоме народу. На свих шест деоница нових путева на Златибор и Вардиште главну стручну снагу су представљали Руси-емигранти: руководећи (деонички) инжињери, њихови помоћници, геометри и техничари. Они су пројектовали објекте, копирали их, вршили компликоване обрачуне, премеравали заузету земљу, водили грађевинске дневнике, правили ситуације. Све је то остало сачувано у списима секције за реконструкцију путева Окружне грађевинске секције у Ужицу, која се налази у Историјском архиву у Ужицу.
Пат и Паташон су два другара, двојица ужичких клошара. Били су руски емигранати, у то време веома популарни становници града поред Ђетиње. Тој двојици, уместо тешко изговорљивих руских имена, Ужичани су прикачили имена јунака тадашњег популарног стрипа, који је излазио у предратној “Политици” – “Авантуре Пата и Паташона”. Ужички Пат и Паташон служили су цео град: уносили угаљ, цепали дрва, одрђавали ужичке баште, радили све теже физичке послове и трпели од оних злобних и плиткоглавих. Када је лепо време, спавали су испод једног лука Александровог моста, а када је лоше у неком склоништу, које су сами направили у Међају. Некад су ишли заједно, али чешће самостално. Нису били просјаци, никада никога нису напали ни узнемиравали, нису правили изгреде. Ако би им неко од Ужичана направио неку милостињу, дуго би се захваљивали. Највише су волели ужички боемски свет, јер су били у души боеми, певали су им руске песме, служали их и пили “ко Руси”. У ствари да би дошли до ракије, вина, пива или мало хране, радили су све те физичке послове. О свом изгледу и одевању нису бринули, што се види и на приложеној фотографији. Илија их је снимио на главној улици испред своје радње, после неког малтретирања од стране злобних, а виде се и последице. Зато су се њих двојица држали заједно, тако су лакше опстајали. Низ улицу се види и један од првих ужичких камиона, који је набавио до тада рабаџија Ране Остојић Вајда.
У току немирних ратних времена, негде 1943, Пат и Паташон су заувек напустили наш град и отишли у нама непознатом смеру, непознате судбине. Можда су нашли неко место са питомијим људима.
