Приближимо се мом времену, интернет је био потпуно непозната реч, шетачи су у лаганом темпу, углавном ведро расположени, необавезно причали о догађајима дана или актуелним темама. Корзо је имао правила утврђена дугогодишњим ритуалом. За правила корзоа сазнао сам од Пега и Луна, тада познатих ужичких мангупа, који су мене, клинца који још није напунио 15 година, први прихватили. Ту у затовореним вратима гвожђаре “Избор”, где је Вукас радио, преко пута одузете – национализоване Ђерића куће, у којој је била највећа државна берберница у граду, а данас позната градска пицерија. Све ми је изгледало хаотично и помало безвезе, та потреба шетње у свој дужини корзоа. Река људи састављена од лица која ништа не значе.
Корзо сам схватио у једном моменту када сам срео једно право, дуго несвесно чекано, безбројним корацима заслужено биће. И као да се ништа није догодило, исто је наставити да тече у тој реци људи, који ми нису значили ништа. Није прошло ни пола часа, до следећег мимоилажења, то предивно лице је убрзало рад мога срца и изазвало болан, али мио осећај. Та чаролија, која је деценијама одржавла корзо, једноставна, првенствено је неочекивана, нарочито ако сте пропустили омиљено лице, или ако је пропустила она вас… Ако се окренете, опасно је, даћете јој дознања да вам је исувише стало! Окрене ли се она, даће вам до знања да је предалеко отишла у својој симпатији, стална дилема. Срећа, осећај среће је уствари деценијама одржавала ужички корзо… Све док се луди не заборавише и замандалише се у себе саме, у тим телевизијским кавезима својих домова. Све због удобности урбанизације. И Ужице је постало превелико и пренасељено да би се ту догодила могућност да се двоје загледаних сусретну још једанпут у пролазу. Они који би се једноставно зграбили не чекајући ништа, ни мила осећања, ни лупање срца, његове поруке, сматрајући секс за судбину, никада не би дозволили себи да упознају прави дар љубави. Ту су не баш сретни, одвучени материјалним, том матицом ужурбаних улица.
У то време, на самом почетку седамдесетих, сам ишао у гимназију, водио нешто као дневник, уствари записивао шта се догађало око мене. Тако могу да опишем једно ужичко суботње јулско вече:
– Откако је срушен стари дрвени мост, који је напрвљен на месту бетонског Александровог, који је дигнут у ваздух на самом крају Другог св. рата, љубавни парови су се теже решавали да увече иду у традиционални Велики парк. Полако са првим мраком су кретали према плажи. Корзо се полако пунио… Стичем утисак да сви грађани Ужица шетају; Париз – Робна кућа и натраг. Скрене се до биоскопа или пред градску Кавану на “лагано пићенце”, па опет на познату маршуту… Сметају само аутомобилске сирене, шетачи су се брзо збијали по тротоарима, а што је корзо био пунији, све су чешће и аутомобилске сирене. Куповали Ужичани кола која треба показати чаршији, наравно набоље време је било када је суботњи корзо. Времена се мењају, крајем педесетих показивале су се веспе и мотори, а крајем шездесетих на корзоу аутомомобили и лепе девојке. Патријахално Ужице полако одлази у прошлост, сексуална револуција је на помолу, има хипика и у Ужицу.
Неки претерују, направе круг колима, па паркирају на Тргу, па два круга пешке, па два круга колима, па ако ухвате неку “рибу”, правац у шумарке на Белој Земљи или у мотел “Златиборска ноћ”. На Тргу ових јулских дана је опасно, почели су да лепе поотпале плочице, које отпадају најчешће на главе суботњих ноћобдија. Старији парови довољни сами себи, седе на клупама и љубакају се у веома мрачном Малом Парку. Посматрају према лепој и добро осветљеној тераси Паласа, у коме се окупљају ужички боеми, познате градске бекрије, ужички политичари, дружећи се свако за себе до касно у ноћ. Ту су се преселили традиционални гости из баште хотела “Златибор”, јер се прави блок “Златибор”. На месту мога детињства и прошлих дана корзоа, уместо те лепе баште и сале, из које допира музика, сада је ружна грађевинска ограда излепљена дроњавим плакатама… И онима из Малога парка, а и онима у башти “Паласа”, ове угодне јулске вечери је квари раскопана, па затрпана улица испред Паласа, на којој сваки аутомобил који је прошао, диже облаке прашине која пада и по једнима и по другима. Уз тротоар у Малом парку и уз тротоар главне улице стоји велики веома лепо урађен пано, на коме су се рекламирале игранке на тераси Феријалног дома, на којима су свирали “Вихори” четвртком, суботом и недељом… Тај пано стоји и дуго времена пошто су Вихори престали да свирају на Феријалном…
Сећам се, као да је јуче било, времена с краја шездесетих, све до осамдесетих, када је за мене ужички корзо био веома важно догађање. Лети око седам, зими око осам, Ужичани су у великом броју ишли ка Главној на корзо. Ипак, нешто се променило између корзоа шездесетих и седамдесетих година. Седамдесетих година се за ово вечерње окупљање Ужичана појавио назив “штрафта”. Да упоредим “корзо” и “штрафту” у ове две деценије двадесетог века. Шездесетих година у Ужицу се излазило на корзо, нешто другачије него седамдесетих. Ученцима је било забрањено да на улици буду после 8 часова. Строги професори су то контролисали. Родитељи су их подржавали. Контрола, поштовање на висини, једном речју ми градски млади смо зазирали од ауторитета. Већ око средине седамдесетих није било тако. Шездесетих су се градски момци скупљали код Малог Парка, на оградици, као и у близини гвожђаре “Избор”. И поред сталног дежурног милиционера, ту на огрди Парчића, седели су на школским књигама, патикама и свему што су имали при руци. Чекали су веома стрпљиво да прођу “оне” које су им убрзавале рад срца, правећи се важни. Пушили су на ред нишку “Мораву” без филтера, скривајући цигарету прстима руке. Мораву су куповали на комад у трафици преко пута, код трафиканта који се много љутио кад би га звали “Јутарњи цвркут”. Није им падало на памет да се после корзоа сјате у неку од кафана. Ако би неко кријући ушао у кафану хотела “Златибор”, “Париз”, “Палас” или неку забаченију кафану, био би окарактерисан као мангуп.
Сећам се, девојкама су прилазили са страхом и просто нису знали о чему да причају са њима. Кад су разговарали момци са села, за разлику од нас градких, обично су разговарали о школи. Ми смо имали тему рок музика и плоче. Питали би нашто безвезе као: – “Где су ти књиге?”, чак иако је била недеља. И једни и други, који су имали пара, ишли су са девојкама на рингишпил, који се вртео на сточној пијаци у Међају. То је била главна забава. Главна фора је била уплести ланце од две корпе и после одмотавања ланаца девојку завитлати што даље од себе у ваздух… Неки су свраћали у посластичарницае на Главној улици – “Зору”, “Наду”, “Код Микија”, у “Јадран” или “Опатију”, сладили сладоледом, колачима, најпре баклавама, шампитама и лепим речима. Те речи су заљубљени по цео дан бирали из књига и туђих споменара, да би их једно другом рекли.
И пушење и посета кафанама били су најстрожије забрањивани наредбама директора школа. Ако би некога “ћапили”, следило би смањење оцена из владања за “тежак прекршај школске дисциплине и владања”. Касније су ужички млади преко омладинске организације успели да се изборе, на “фазон”, да им се призна академска зрелост и нашли су се у кафани. Али тамо нису умели да се понашају, па су трпли од градских мангупа и шерета. Ишли су у у “Париз” и “Златибор” да слушају певачице, пили чудну мешавину коју су звали “малина са содом” и пушили Мораву, пазећи да им много не пожуте прсти. Девојке су пронашле и цигарете, звале су се “Ментол филтер”, касније “Филтер Београд” и терале момке да мешавину ружице и малине и соде замене “Вермутом” или “Крушковцем”. Отуда су излазили ошамућени од силног дима, кафанске гужве, једног пића, за више нису имали… Девојке које су имали рођаке или момке чланове Дома ЈНА биле су насрећније. Тамо су игранке биле “најлуђе”. Остајало се до један. “Јуре, Шефкија и другови” су свирали хитове у стилу “Гондола, гондола”, “Моја мала девојчица”. Они који нису имали везу да уђу у Дом или гимназијску салу на игранке, пружали су прве кораке танга, или рокенрола покушавајући да играју твист, иако за то није било довољно простора.
Када би за време зимског или летњег распуста стигла студентарија “ћиром” из Београда, Броле би свирао најновију ствар, док би неко од новопридошлих демонстрирао “падање”, а остали би унезверених очију гледали само један пар, који би на крају добио аплаузе и звиждуке. Код куће крај огледала, увече увежбавали би ове покрете, да би сутра у школи то извели шепурећи се пред млађима, обично ученицима првих разреда. И тако, они средњошколци из друге половине са корзоа шездесетих, заузети студијима и послом, нису ни приметили шта се за време збило са корзоом и младима на њему… Када је дошла моја генерација, да на корзу будемо “главни”, ми смо се мало померили, уза зид Општине, испред “Победе”, апотеке или Турист – бироа. На овим местима нашао се понеки из шездесетих година, иако је један део њих био доле на коловозу, а већина је имала строге жене и били су код куће. Некима је било лепше у омиљеним кафанама из дана младости, обично су то били они “главни” са фамозних игранки у Дому ЈНА, који ту обавезно сврате после два три круга на “штрафти”.
Загрљени млади парови седамдесетих нису реаговали на оне који у њиховим годинама нису смели ни помислити да јавно на улици, пред пуним корзоом, држе девојку за руку, а камоли да је загрле. Моја генерација је донела музику из “Косе”, хипи покрет и сексуална револуција су стигли у Ужице. Он, са “Кентом” или неком другом лиценцном цигаром у зубима, она са жваком у устима, ишли су сада глатким асвалтом, љубакајући се успут, не мислећи на оне около. Моја генерација већ после половине седамдесетих није памтила покоцкану Главну, ни строге погледе старијих. Није нас било брига што је девојка са Доварја, а дечко са Поре, нисмо запамтили гангове доварјашке или царињашке, који су истовремено били момци девојкама из њиховог краја, да други није имао ту да тражи. Није више било да ако се умеша “омирише песнице”. Све је било брже, пар кругова корзоа, док се друштво не окупи, падне договор. Седај у кола успут, договор може да се промени. Златибор, Тара, Бајна Башта, свеједно. Није више било важно кад ће се вратити, већ да ли ће бити “феноменално”, “фантастично”, “на планини са друштвом из Бегиша”.
Малина са содом и мало Ружице замењена је вискијем или вотком са швепсом. Кокакола са вином “бамбус” је “средила” и малину и ликер.
“Ћаки и кева има да пошизе или кад чују колко сам потрошио”… И ако смо били у социјализму и самоуправљању, потрошачка еуфорија нас је тресла као “земљотрес у Скопљу”. Гласна поздрављање у зору више се нису догађала веома ретко, већ свако јутро. Полако је дан почео да замењује ноћ. Добити посао је била прва награда у животу младих, појавили су се у “Вестима” и у ужичком омладинском листу “Мај” чланци: “Све више младих, све мање посла” или “Беспослица на Тргу партизана”, пропраћени сликама младића који “залудно” седе на степеницама Трга.
У подруму Народног позоришта, Омладинска организација је основала Клуб омладине. Срето Вуковић, потомак из старе ужичке породице, који отако сам га упознао тежи савршенству у свему што ради, направио ди џеј кабину. Ишао по опрему и озвучење и лајт шоу по ЛП плоче на Запад. Велики постери Џими Хендрикса и осталих великана из рок тада поткултуре… Није прошло ни две године, тадашњи председник омладине Роман и референт за култури ОК Гиле, запослили су ме као музичког уредника и ди џеја. Био сам већ био познат као ди џеј у неким крагујевачким омладинским култним местима. Тако сам ушао у сећања многих ужичких генерација, иако више нисам често био на корзоу… Док су Драгиша Степановић Гиле и Првослав Ђокић Пиле радили у ОК, заједно смо направили креативно чудо. ОК је постало култно место ужичких младих са корзоа, проглашени од листа “Рок” за једну од најбољих омладинских дискотека у великој Yуги…
Они који нису имали аутомобиле, родитеље директоре, стручњаке, заслужне комунисте, средношколци и они који нису имали запослење, ни новац, свраћали су у Мали парк или у зелениш испред Друштвеног дома, прозван “Кец бар” због ужичких коцкара, да тамо попуше две три цигарете, “огребане” од неког старијег са корзоа. Обавезно после “Дрине” би следио пеперминт, да се дуван не осети. Ако се којим случајем имала хиљадарка у џепу, онда би се свратило до “Туриста” на кокаколу ли швепс. Ту обично није било места, па се седељка заврашавала у кафани “Плажа”, популарном “Крмећаку” уз “Рамо, Рамо”, хит из једног индијског срцепарајућег филма, чију је сопствену копију имао биоскоп “Партизан”. Они који су нашли место на “Туристу”, на тераси или у сали, могли су да слушају, као они из шездесетих, пре “Вихора” на “Феријалном”, “Баба лу” или виде чочек играчицу, која је повремено свраћала из Горњег Милановца и већ припремљена са лепезом у руци, чекала да хармоникаш Милан развуче храмонику изнад главе да би почела свој шоу. Село се полако и сигурно спуштало у Ужице. Омладина “ни тамо ни овамо”, из приградских насеља са сеоским радим навикама, запошљавала се у места ужичке индустрије. Пуних новчаника, она је утицала да се појаве у Ужицу места где ће потрошити своје самоуправљачке зараде. И тако, они који нису волели народњаке, одлазили би на диско вечери у Клуб омладине “да слушају ди џеј Ковача”, који вам ово приповеда. Били су то млади, већином градска омладина, радници, студенти, фине девојчице, понеки “ужички хипик”, све до средине осамдесетих. То је било и најпосећеније место уз гимназијске игранке Феникса, испред кога су се тапкароши преселили испред биоскопа у неким временским периодима, због публике која је остајала испред телевизора, због већ помало застареле технике демодираних ужичких биоскопа.
Корзо је и даље живео и био у пуном сјају. Догађало се да улицом не може да се размимоиђе. Атракција су били и трубачи на уста Браћа Матевски, Златко и Миленко, звани “Маче”, Драган Карајић Чаја, Милисав Лукич Луле, Миле Јовановић Леш, Првослав Виторовић Пуле, Томислав Прокић Томо – звани “Крејзи вилиџ бенд”, који су тренирали у улазу “Победе”, до апотеке за време корзоа, свирајући коло Радована Бабића, које је 1974. године наступио на Гучи. На крају су успели да наступе на Првом програму државене телевизије, у емисији Милована Илића Минимакса… Стари познаници, који се нису видели пет – шест година, завршавали су у “Паласу” уз чашицу разговора. Сећали су се шездесетих, радних акција и друга коме су украли ударничку значку, и који није смео без ње да се врати кући оцу и мајци, и летовања на Рабу, Херцег Новом или на Златибору.
Ових седамдесетих обично се корзо почео разилазити у време кад престане забрана саобраћаја за возила главном улицом. Педесетих и шездесетих је било модерно да се прође колима, мотором или веспом главном улицом, да се види ко је ко. Седамдесетих су се возикали скоројевићи. На улици су остајале мање групе, које су чекале да се да представа у биоскопу или да крену у другу смену у предузећима. Остајали су они који су требали да крену у трећу, или они који су од досаде држали руке у празним џеповима и нису знали на коју страну да крену кући, или да се промувају кроз неку од кафана.
На корзоу, наравно, приказивана је и мода. И оне из шездесетих, као и ове из седамдесетих, носили су сукње са жипонима. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих миниће и вруће панталонице (тако су звани секси шорцеви код девојака). Половином седамдесетих дугачке сукње са цветићима, туфне рађене јарким бојама, лети сличне сукње са блузама без леђа, да покажу снагу сунца из Бечића, чешће из Буљарица или широке панталоне звонцаре без појаса и у њима утегнуту гузу. Тада је почела мода светлоплавих фармерки и кошуља од каменованог тексаса, које су куповали “Мића Шверцер” и “Дуле Мудо” на царинарници у Сежани, одузете од шверцера: “Једва смо пренели из Трста”, говорили су и продавали за четири црвенадаћа, а у Сежани их плаћали један.
Биле су то године дугокосих младића, девојака увијене косе са идијанском траком, музике Стонса, Дип Парпла, Блек Сабата, Џими Хендрикса, Џенис Џоплин… тада прогресиваца. Денс класике рок културе. Године огромне активности комуниста, Титовог пута, вербалног деликта, самоуправљања, краја радних акција, дискотека, суботњих грозница, појаве панка и новог таласа, великих кнцерата, касније клубске свирке, Италије, Француске, Енглеске, безбрижности, слободне љубави, дружења са целим светом, београдских комисиона, године моје младости.
