O zavičajnom piscu i njegovom predivnom romanu „Zolj“

1016
Miodrag Vergović
Miodrag Vergović

Miodrag Vergović je rođen Užicu 1893, a u svom gradu je i umro 1967. Posle niže gimnazije u Užicu, učiteljsku školu završio je u Aleksincu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu; jedan od 1300 kaplara-đaka. Ranjen je 1915. i zarobljen u bolnici u Prištini. Posle rata bio je učitelj u raznim selima, a zatim u Užicu. Drugi svetski rat je proveo u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj.
Pored učiteljskog poziva bavio se književnim radom i novinarstvom. Bio je dugo dopisnik Politike. Napisao je više pripovedaka i dva romana: „I đaci ratuju“ i „Zolj“. Prvi sa tematikom iz Prvog svetskog rata, a drugi je uglavnom slika života starog Užica na početku 20. veka.
Daću nekoliko odabranih pasusa iz romana „Zolj“, koji je objavljen u izdanju „Vesti“ 1966. godine, a ima i u biblioteci, koji toplo preporučujem. Izabrane pasuse ove užičke idile pisac je poneo iz svoga užičkog detinjstva:

Deo Glavne ulice koji se zvao "Miloša Velikog"
Deo Glavne ulice koji se zvao “Miloša Velikog”

„Zdesna, od glavne ulice, celom njenom širinom, zagustiše čaršiske krave. Tako je ovde od davnina. Najverovatnije da je držanje krava isto toliko staro koliko i sama čaršija. Veći deo imućnih kuća i tek po koja sirotinjska drže po kravu, dve radi poboljšanja domaće ishrane i prihoda od prodatog mleka. Njihovim potrebama oko ispaše izašla je opština u susret. Sve zbog sebe sredili imućniji ljudi – opštinari. Organizovali združenu ispašu na prostranim opštinskim utrinama Krčagova, Kapetanovine, Karaule i Livadka.“

Opštinska livada u Krčagovu gde su napasane krave
Opštinska livada u Krčagovu gde su napasane krave

(…) „Jutros rano, po čobanskom rasporedu, poranio čika Rade Cupkalo. Zajmio krave redom. Sa udaljenijom Donjom čaršijom već završio. Krave iz tog kraja sabio u buljuk, pa krenuo dalje uz ulicu, da i ostale usput pribere. One starije, naviknute odranije na red jutarneg polaska, priključile su se same iz otvorenih kapija. Svrstale se pod Cuplačovu toljagu i združeno, u buljuku, odmicale glavnom ulicom.“
(…) „Stojka moli čuvara za svoju kravu koja je imala malo tele: „Pustite je radi muže pred ručak. Sama će ona otud. Zašto bi šegrt džaba dolazio, kad ona poznaje bolje čaršiju od njega.“
(…) „A kada zaokrenu sa pijace i uđe u podužu ulicu, odakle se moglo još vidljivo pratiti, Šareni buljuk zatalasa se ulicom put Krčagova.“