Иза старовременских историчара остаде записано, а приповедање које би се из тога могло реконструисати би било: – Римљани су у ужичком крају водили дуго времена са Скордисцима тешке битке, више од једног века. Најбоље римске војсковође трпеле су поразе, а победе су биле само привремене. Гај Порције Катон побеђен је 114. године пре Христа. Марко Мунуције Руф претрпео је у овим планинама велики пораз 109. год. п.н.е. Корнелије Сула[1] успева 97. год. п.н.е. да их покори, његов посао довршава Гај Скрибоније Куријон 73. год. п.н.е.
Али већ 62. плану општи устанак међу Скордисцима и борбе опет отпочеше. 63 п.н.е. Тулије Цицерон бива изабран за конзула; Цицеронов сукоб са Луцијем Сергијем Катилином се заоштрава; покушај Катилиног насилног освајања власти и пораз код Пистоје; Цезар и Марко Крас због своје упетљаности у заверу у Катилинину, избегавају смртну казну 59 п.н.е.
Крас ће стићи на сам врх, биће у првом тријувирату, између Краса, Помпеја великог и Цезара. Следеће 58 п.н.е. Цезар побеђује у галским ратовима против Хелвета и Германа и сенат га поставља за проконзула над Кисалпијском Галијом, Илиријом и Нарборском Галијом. 56 п.н.е. Цезар заузима просторе данашње Француске и Белгије. Тада долази до помирења између Краса и Помпеја Великог на састанку тријумвирата у Луцци. 55 п.н.е Помпеј Велики и Марко Крас зв. Дивес изабрани су за конзуле; Помпеј је добио управу над провинцијом Хиспанијом, а Крас над провинцијом Сиријом. 54 п.н.е Цезар прелази у Британију и намеће власт; Крас је кренуо на Месопотамију, што је названо Римски партски ратови. 53 п.н.е у битци код Царрхае, Марко Крас је поражен и убијен.
Да се вратимо побуњеним Скордисцима и подручју где је данас Ужице. Марко Лициниј Крас, син тријумавара Краса, успео је да тај устанак угуши 29. године пре нове ере. Тек је императору Тиберију пошло за руком да Скордице коначно покори 15. године нове ере. У тим дугим и тешким борби су ратници Капедумљана са лако покретљивим римским легијама, преживели, успеше се, повукоше у беспућа изнад долине реке Диотиос (Ђетиње), највише њих око данашњих Пониква. Остали покуњено дошекаше римске кохорте. Римљани прихватише њихове преставнике и одредише између најцењенијих и најмудријих вође, који ће им одговарати за поштовање закона римске империје.
Пошто би учврстили своју власт у окупираним подручјима, за прфекте или препозите појединих жупа, уместо својих, обично војних лица, Римљани су постављали домаће људе, који чак нису морали да имају остварено грађанско право, али су били спремни да подрже римску управу, па су могли да буду представници градских општина које су поред уског градског подручја, обухватала мање сеоске општине, села и засеоке у широј околини муниципија. Управа свакога таквога града била је у управи градоначелника, тзв. дуовира који су се мењали једном годишње. У прво време они су бирани на општим градским изборима, а касније, тај избор је био искључиво у надлежности општинског већа, познатог као ордо децурионум. Седницама тог већа, које је могло имати највише 100 чланова, што је опет зависило од величине појединих градова, преседавали су дуовири; седницама су присуствовали и виши чиновници градске управе, два аедила именована од стране градоначелника, коптирањем или поседовањем одређеног вишег чиновничког реда и са својим породицама су уживали велики углед и као добри носиоци јавних функција били су међу првим становницима домаћаг порекла, који су могли добити римско грађанско право. У том случају, домородац, као гентилициј узима родовско име номен гентиле цара, у чије је време стеко римско грађанско право
У целој освојеној области Римљани нису одмах могли да успоставе власт, него су је разделили на управу више домаћих кнезова, чије су области, како је време пролазило, спајане са римским царством. Када су се све кнежевине спојиле, онда је то што се данас зовемо ужички крај, пао под администрацију Илирија, коју брзо замењује Далмација. Римска Далмација је заузимала простор све до Рудника. Тако, и нови Капедун са својом околином и места где је Пожега, Чачак, дођоше у састав провинције Далмације.
У времену док су Римљани владали, име Капедуна, иначе келтског насеља крај Дунава, донесоше Капедуњани, чланови племена Скордисци. Они, у лову тумараше овим беспућем и тако стигоше до брзе хладне планинске реке Диотиос (Дјетиње), која пресеца долину заштићену великим брдима, где се настанише. Поче да ниче и мање насеље, нови Капедун. Келти су највише волели да живе поред река, у плодним долинама окруженим шумама. Изградивши осматрачницу на импозантној стени више реке, почеше свакодневни живот у плодној долини и околном простору, где у столетним шумама ловише и велике медеведе, страх и трепет огромних шуметина, који су се спуштали са дивље планине Таре. Уз повремене крваве битке које су водили са римским кохортама, које су покушавале да обзбеде рударске инжињере да би радили свој посао и окупирају Келте, прошао је цео век. До 15. године нове ере, други римски цар, Тиберије, наследник Октавијана Августа, окончао је неизвесност на простору око реке Диотиос.
Ширење Келта, који су дошли из срца Европе, почело је у другом миленијуму пре нове ере и настављено је до трећег века пре наше ере. Келтско царство се постепено проширило на Галију, затим преко Ибериског полуострва у Малу Азију, као и у Велику Британију и Ирску. Традиције су настављене на острвима. Тврђаве су градили на висинама, звали су их Таре, што има засигурно везе са именом планине у ужичком крају. Око тврђава су им била склоништа и гробнице. Расута племена су се скупљала током сезонских религиских празника. Келтска религија је нарочито позната преко облика који је задобила у Ирској. Њу обележава постојање јунака-богова, надљуских бића који су извучени у окриље света између мртвих, након њихове смрти. Узастопне генерације освајача, које су насељавале Ирску, су преко култа величали претке. Јунаци богови постоје у родослову племена и породица, које из тога извлаче јединство. Келска религија у почетку укључује људске жртве, чији је циљ да учине земљу плодном. С временом уместо тога уважава магијска моћ призивања друида, њиховим речима, стиховима песника, разних магијских формула. У тој традицији се појављује и чаробњак Мерлин.
Келска божанства имају две главе, једна је окренута живима, а друга глава мртвима. Гробница је прекривена погребном земљом, или хумком, на коју се понекад ставља статуа. Келтски кнезови – ратници су покопавани са својим бојним колима, заједно са мобилијаром, накитом, оружјем, посуђем и сл, то јест знацима њиховог престижа. Пронађене су келтске статуе на изворима реке Сене, светом месту где се славила богиња исцелитељка Секана. У њиховој митологији, вепар представља духовну величину. Његова слика је придружена друидовој. У Галији, лов и убијање вепра сиболично преставља хватање духовног од стране световног. Луг, највиши бог, дао је своје име граду Лиону, Лугдунум, на латинском. Таранис (галски) или Дагда (ирски) је бог духовног света. Огминс (галски) или Огма (ирски), са насмешеним лицем са десне стране и претећим са леве, бог је ратничке силе и краљевства.
Људи носе панталоне сличне галским, сличне кошуље као данашње са широким рукавима, преко кожне или вунене дугачке прслуке, око врата носе металне огрлице зв. “торк”, која је и религиозни и друштвени симбол. Келтски владар или јунак се заклињао речима: “Заклињем се богу коме се зариче моје племе; осим ако се небо не сруши, ако се не излије море, ако се земља не отвори под нашим ногама”.
Келти празнују Самахан, првог новембра се означава почетак године или почетак тмурног периода; нестају препирке између света живих и света мтрвих. Првог августа Лугнасад славе светлост на њеном врхунцу. Балтен празник растуће ватре, слави се 1. маја и најављује почетак лета. Током ноћи која му предходи, животиње се, да би осигурали њихово здравље и плодност, пуштају кроз дим ватри “које чисте”.
Друиде налазимо у свим келтским земљама; њихова путовања учвршћују заједништво народа. Истовремено свештеници, гатари и учењаци су чувари знања и морала, повезани са храстом са кога беру имелу током обреда. Они искључиво уче усмено, које подразумева велики број текстова које треба научити на памет. Подуга галска песма која је сачувана до данас, Борба громова, изражава веровање Келта у бесмртност душе и наглашава узајамност међу бићима. За Келте, смрт је само прелазак из једног света у други, између којих непрестано долази до размене.
[1]Луције Корнелије Сула Феликс, римски заповедник и државник. Два пута је служио као конзул, а касније се прогласио за диктатора. Учествовао је у Италским ратовима где је награђен венцем од траве.
