U Užicu Osnovan je školski centar za obrazovanje ekonomskih, trgovinskih i ugostiteljskih kadrova. Rešeno je da se uradi rezervoar vode na Dovarju. Da se uredi Uremovački potok, da se nabave table sa nazivima ulica. Da se radi vodovod i kanalizacija u Bosanskoj ulici i na Donjoj Pori, kanalizacija u Gradskoj ulici, izgradi most na Gluvaćkom potoku u Heroja luna ulici i da se popravi održava Trg partizana.
Da se održava Plaža, da se izgrade nove ulice Slanuška i Travnička i put uz Krejino brdo. Da se popravi oštećena Glavna ulica i da se nabavi zelenilo za ozeljenjavanje grada. Da se izgradi strelište na Malom Zabučju. To je odlučeno na samom početku ovoga juna.
Kada su se 2. juna 1968. Godine u Beogradu održavala priredba za članove omladinskih radnih brigada, studenti su želeleli biti tamo. Zbog nevremena događaj je prmešten u manji prostor a posljedice su bile ograničen pristup koji je izazvao nemire i sukobe, početak sedmodnevnih demonstracija u Beogradu. Režim je kroz omladinske radne brigade merio vrednost mladih, uklapale su se u ideološki sistem, odgovarale su prototipu novog čoveka u socijalističkom uređenju. Ta razlika, da brigadiri mogu, a obična omladina ne može, je kap koja je prelila čašu… U ovom varljivom letu 1968. godini, kada je bes širom sveta bio usmeren protiv vladajućeg establišmenta, Jugoslavija je preuzela posebnu ulogu.
Studenti u Beogradu nisu imali nameru da sruše režim, ipak su uspeli potresti njegove temelje. Htjeli su reforme, više obećanog socijalizma. Mlade je na protest podstekao bes zbog društva koje su smatrali licemernim. Protestovali su protiv – kako su rekli – crvene buržoazije, partijske birokratije i njezinih povlastica, borili se za veću jednakost.
Visoka nezaposlenost i propala reforma samoupravljanja – za mnoge je to bilo nesigurno vreme. Iako je u Jugoslaviji bilo dopušteno više sloboda nego u drugim socijalističkim zemljama, nejednakosti među ljudima su bile vidljive. Trebalo je ukloniti nesklad između teorije i prakse. Ove 68. nije bio samo protest protiv represije režima, nego i protiv uslova za njega. Nitko nije želio svrgnuti režim, mladi su mislili da sa kritikom mogu da ispraviti deformaciju sistema. Studente je najviše povredilo to što s njima govorili kao da ih je neko nagovorio na protest. Neki članovi Komunističke partije su ponavljali da su studenti pod kontrolom stranih agenata ili da su ih profesori s Filozofskog fakulteta naveli na to. Ipak, na ulicama su se pojavili transparenti koji nisu imali veze sa studentima i oni nisu znali ko se sve u pozadini umešao u proteste.
Niko studente nije prisilio na proteste, oni su se suprostavili represiji. Demonstracije u Beogradu, su trajale od 2. do 9. Juna. Ugušene SU zahvaljujući Titovim političkim proračunima. On se 9. juna obratio javnosti i iznenada stao na stranu studenata: “Veliki broj, 90 posto studenata, je poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, u kojoj smo vidjeli samo učenike, samo đake u školama, za koje još nije vrijeme da se uključuju u društveni život naše socijalističke zajednice. To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo”, rekao je Tito u govoru koji su prenosile televizijske i radijske stanice.
Na snimcima na TV i u bioskopima videli se student na ulicama kako pevaju himnu SFRJ i vikali: “Druže Tito, mi ti se kunemo”. Nada da će vlastodršci sami promeniti kurs bila je velika. A razočarenje, koje je potom usledilo, još veće.
Vladimir Mijanović, zvani Vlada Revolucija, Trebinjac koji je sa profesorima Kostom Čavoškim, Dragoljubom Mićunovićem, Ljubom Tadićem vodio studentske proteste je zaboravljen; više studenata je poginulo tokom sukoba sa policijom, desetine je bilo ranjeno a stotine uhapšeno. Podršku studentskom protestu pružili su pisci Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković, Mirko Kovač, Matija Bećković, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Borislav Mihajlović, Duško Radović, Desanka Maksimović koja je rekla: -“Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najljepši i najuzvišeniji u svom životu”.
Podršku studentima daju i filmski i pozorišni ljudi: Žika Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Žarko Cvejić, Mira Stupica, Branko Pleša, Stojan Dečermić, Živan Saramandić… Kada se pronela vijest da bi Kapetan Mišino zdanje moglo biti napadnuto tenkovima(!), Dragoljub Mićunović je rekao: – “Ja nisam nikakav heroj, ako dođu tenkovi, ja ću reći studentima: Djeco, bježimo! Ali, najprije hoću da vidim taj tenk kako razara Kapetan Mišino zdanje. Jer, to bi bio trenutak nezabilježen u kulturnoj istoriji bilo kog naroda”.
Posle 7 dana borbe i nadmudrivanja sa vlastima studenti su uspjeli da se izbore za uvođenje radničkog „minimalca“, ukidanje mera štednje, pokretanje ekonomskih reformi i masovnog zapošljavanja… Mi u T. Užicu smo studentske proteste pratili sa velikim interesovanjem. U gradu je bilo najsličnije kao što su to opisali u filmu “Varljivo leto 68’ “ Goran Paskaljević i Gordan Mihić, naročito u delu kada opisuje opštinskog sudiju,
uštogljenog čoveka, dogmatskih shavatanja, koji veruje da se omladina može vaspitavati samo „čvrstom rukom“ i koji pati zbog svog buržoaskog porekla (Kada njegov sin konačno i nađe pravu istinsku, veliku ljubav, ona iz određenih, tada društveno aktuelnih zbivanja, biva prekinuta… Mladi su bilinaivni, većina tada je vjerovala da je Tito na strani mladih i da će ukloniti one koji nisu radili za dobrobit države. Mislili su da su oni studenti, pobedili. To je bila puka iluzija rukovodstvo Komunističke partije tada je povuklo uzde i okončalo svoj politički liberalni kurs. Bio je to početak kraja Jugoslavije. A onda su Jedinice SSSR ušle u Čekoslovačku i svi Čekoslovaci koji su bili na letovanju i oni koji su radili neke poslove u Jugoslaviji su ujutru otputovali u svoju zemlju.
Veliki park nekadašni ponos predratnog Užica je bio potpuno zapušten, o njemu se niko nije brinuo na nekadašnjim travnjacima pojavila su se dva fudbalska igralištana kojima nije bilo ni travke, gola zemlja, prašina… Kada se krene kejom uz Đetinju moglo se videti prljavo korito puno otpadaka reke koja je skoro presahla iz koje se smrad osećao na sve strane kad dune vetar niz nju. Te otpateke su bacali i firme i građani sa keja tako im je bilo najlakše i nikoga nije bilo briga što je suša. I o Koštičkom potoku nko nje vodio računa iz naselja uz njega svi su bacali đubre najviše iz prodavnice na okuci, ni to nikoga nije interasovalo.
Većina dvorišta je bila u haosu, terase i prozori na novogradnji još gore više su bili okićeni donjim vešom nego cvećem. Tako grad za koji se do tada govorilo da je jedan od najčistijih u zemlji ove 1968. prestade to da bude. Užični su tada jedino izgleda vodili računa o Trgu, ali i o njemu sve manje. Sve manje je bilo pločica na fasadama zgrada i stubovima. Možda je to bo tihi protest Užičana ipak, je ovo bila burna i varljiva 1968. godina.
Užični su zamerali elektrodistribuciji što je kada je vršilo renoviranje mnogih električnih linija u gradu ukinuli javnu rasvetu kao primer je uzimana Hercegovačka ulica. U dužini 110 metara su povadili drvene bandere na kojima su bile lampe koje su osvetljavale ulicu. Kada supostavili podzemni kabal tada je taj deo ulice ostala u mraku… A Opštini se zameralo zašto voda teče po stepenicama iz izvora na “Popovoj vodi”. A na “Raketu” su se žalili da kada iznutra peru autobuse ne pokupe vodu i neobrišu sedišta pa kada autobus ide uzbrdo i nizbrdo a takvi su svi putevi u užiškom kraju voda prska putnike koji stoje a oni koji sede već su mokri od vlažnih sedišta.
Direktor Istoriskog arhiva je bio Rade Poznanović koji je tada rekao: “Istoriski arhiv traži da se odnosi raščiste, da se sve opštine izjasne da li nas priznaju ili ne. Na savetovanju koje je održano je da dezintegraciju ne treba dozvoliti i zato je preporučen sastanak načelnika odeljenja društvenih službi skupština Opština nakome bi bio usvojen tekst odluke o regulisanju osnovnih odnosa”.
Osnovano je društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama. Za predsednika je izabran dr Božidar Dželebdžijić, za potpresednika Radomir Salević za sekretara Dana Gajić. Rešeno je da se osnuje specijalna osnovna škola za decu ometenu u psihofizičkom razvoju.
Na Zlatiboru je otvoren restoran bašta u samom centru na Vodama. Sagrađen je prema projektu Jovanke Jeftović arhitekte iz Beograda. Tada ovaj restoran nije imao ni jeda ulazna ni izlazna vrtata ni prozore i pre nego dobi oficijalno ime dobi narodno “Promaja” koje mu ostade i dan danas.