April 1969.

98
Užičani više nisu zalegali, ulica niz Dovarje je asvaltirana
Užičani više nisu zalegali, ulica niz Dovarje je asvaltirana

Ulica uz Dovarje je postala opasana za pešake i automobile. Veoma često se događalo da ispod točkova vozila ispadne kamena kocka i kao tane profijuče preko glava iznenađenih prolaznika. Čak je i odbornik Skupštine opštine Tihomir Đurčić upoznao načelnika odeljenja za komunalne poslove koji je zvao odgovorne da put poprave, ali je sve ostalo na obećanju. Još mnogo dana su Užičani “zalegali” na Dovarju. Kada je odbačena ideja gradnje tunela ispod Dovarja ulica je asvaltirana a Užičani su odahnuli kad bi krenuli uz ili niz Dovarje.

U Bosanskoj ulici br. 5, pekar iz Arilja Veljko Bojović je otvorio lepo opremljenu pekaru u kojoj su se mogle kupiti: pogče, vekne, okrugli hleb, sve vrste peciva, burek, pečenje čak i domaće kiselo mleko. Prve mušterije su za novu pekaru rekli da je odlična! U blizini restorana Breza jednoga aprilskog jutra osvanula je buregdžiska radnja radnja pod firmom “Fleet”, što bi prevedeno sa engleskog znaćilo „hitar“. Otvorio ju je Rakipi Ćema. Užičani koji su tog dana probali burek su rekli “da mu je burek – ’flit’.” Kako su Šiptari uspevali da otvaraju buregdžinice, poslastičarnice, radnje za izradu kora, ćevabdžinice na najprometnijim mestima u Užicu, većini u gradu nije bilo jasno. Uglavnom u svakoj je bila Titova slika i pokoja parola o značaju bratstva jedinstva.

Niz Rosulje su pičili i posebni trubelaji za troje a nekad i četvoro
Niz Rosulje su pičili i posebni trubelaji za troje a nekad i četvoro

Trombelaj sam prvi put video u Užicu sredinom šezdesetih godina. Trg je bio napravljen, dosta ulica asfaltirano, trotoara betonirano. U vreme sedamdesetih, trombelaj je postao pravi hit među užičkim klincima, sećam se da su ih vozili do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Pravili su ih od dasaka nađenih po podrumima, umesto točkića ta tri lagera koji su se zavisno od podloge da li je asvalt ili beton na daleko čuli i bili najveći neprijatelji popodnevnog odmora. Za osovinu je obično korišćena drška od metle. Zato je retko koja dvorišna metla koja nije zaključavana u šupama imala celu dršku.

Umesto šrafova često su klinci koristili metalne štapiće od deblje armature, koje su zagrevali do usijanja, sa kojima bi učvrstili upravljač za glavnu dasku, a lager za osovinu. Sve se treslo, ali je išlo i dobro čangrljalo na zadovoljstvo ponosnog vlasnika. Naravno, kao i sva vozila, i trombelaj je pravio probleme svojim vlasnicima. Poneki su zbog prekinutog popodnevnog odmora tim nesnošljivim zvukom, koji je proizvodio trumbelaj, vitlali kaišem oko zgrada pokušavli nemoguće, da uhvate nekog od klinaca. Veći problem bio je podmazati zarđale lagere sa svinjskom mašću, da bi se dobro okretali. Baš veliki problem je bio kada ispadne kuglica iz lagera. Klinci su sate provodili tražeći čelični klikerčić od 7 milimetara na ulici, da bi ga vratili u deficitarni lager.

Spiro Žunić direktor preduzeća “Cveta Dabić” (Froteks) je rekao: “Cveta Dabić” prodaje trgovini jedan peškir za 25 dinara i na njemu zaradi svega 0,20 dinara. Taj isti peškir trgovina prodaje za 35 dinara. Iz ovoga se vidi da ’dorađivanje’ peškira košta 10 dinara.

Deo Prvog radnickog saveta Tkačnice 1950.
Deo Prvog radnickog saveta Tkačnice 1950.

Spiro Žunić je bio šezdesetih veoma cenjen čovek u Užicu, dosta se u Užicu pričalo o pravičnom i veoma sposobnom direktoru Tekstilne fabrike. Rođen je u Ljubišu 1920. godine, u tadašnjoj tkačnici završio je bravarski zanat i tu radio do 1941. kada je otišao u partizane. Zarobili su ga Pećančevi četnici, uspeo je da pobegne, ostao je u Užicu do 1944. godine. Posle rata vanredno je studirao i diplomirao na Prvnom fakultetu u Beogradu 1956.

Posle oslobođenja nastavio je da radi u Tkačnici, a 1948. izabran je za direktora preduzeća. Krajem 1953. Napustio je mesto direktora i dve godine radio je u bravarnici fabrike. Ponovo je postavljen za direktora 1955. i na toj dužnosti je ostao do decembra 1979, skoro 30 godina. Za vreme njegovog rukovođenja „Cveta Dabić“ je dobro poslovala. Učinio je mnogo za njen razvoj i modrnizaciju. Pored oprememanja postojećih pogona, u to vreme je izgrađena pedionica u Turici i pogon u Arilju. Fabrika je opremljena novim mašinama, sirovine su nabavljane blagovremeno, kvalitet proizvoda bio na visini. Proizvodi „Cvete Dabić“ prodavani su u zemlji i inostranstvu. Pažnja se poklanjana i radničkom standardu. Tih godine užički Tekstilni zavod bio je jedna od najboljih fabrika ove vrste u zemlji.

Tekstilni zavod "Cveta Dabić", novinski oglas
Tekstilni zavod “Cveta Dabić”, novinski oglas

Užička Štamparija “Dimitrije Tucović” je ispratila svoga prvog penzionera, grafičara Zdravka Miloševića.

Ispod štamparije “Dimitrije Tucović“ i konfekcije “Dese Petronijević” na površini oko 1200 kvadratnih metara Šumsko gazdinstvo je zasadilo 363 Pančićeve omorike, crnog bora, breze, parkovskog cvetnog šiblja a okolo ulice je posađena živa ograda.

Posle trijunfa košarkašica u Italiji trener Rako je ostao u svom Užicu sa svojim košarkašicama.
Posle trijunfa košarkašica u Italiji trener Rako je ostao u svom Užicu sa svojim košarkašicama.

Na poziv italijanskog košarkaškog kluba “Rekoaro” iz Vićence ženska košarkaška ekipa “Sevojna” gostovala je 8 dana u Italiji i učestvovala na propagandnom košarkaškom turniru održanom u Vićenci, Kastel-Franku i Mantovi. Turnir se završio trijufom užičkih košrkašica koje su dobile svih šest najboljih juniorskih italijanskih ekipa. Posle završene utamice ekipi “Sevojna” kao pobedniku urućen je pehar, a kapitenu i svim igračicama po zlatna značka. Posle turnira košarkašice su prisustvovale prijemu kod predsednika Mantove koji je klubu u znak prijateljstva uručio zlatnu medalju mantove. Trener Rako Subotić odbio je ponudu Italijana da trenira juniorsku ekipu Rekoara člana prve italijanske lige, ne želeći da se rastane od Užica i svojih košarkašica. Trijumf na turniru u Italiji izvojevale su košarkašice “Sevojna”: Mirjana Pejić, Svetlana Rakočević, Biljana Rakočević, Ljiljana Backović, Mirjana Maksimović, Branka Jovanović, Milijana Vučković, Dragana Vučković, Milena Jocić, Vera Lazić i Ljiljana Petrović.