Jugosloveni su tada za godinu dana pili u proseku 66 litara alkoholnih pića po stanovniku. Užičani, kada su pročitali taj podatak u „Večernjim novostima“ su se složili da su sigurno dali tome veliki doprinos, naročito za novogodišnje praznike.
Za novogodišnji doček čitave noći je Užice vrio od pesme, veselja, razdraganih ljudi. Zaposednute su bile sve moguće sale u gradu… Najuporniji su bili oni kod „Zlatibora“ gde su postavili „rekord“: dočekali su podne. Vesela grupa boema izdržala je za kafanskim stolom puna 24 časa… I dok je dosta Užičana Novu godinu dočekao u kafani, više ih je to učinilo u porodičnom krugu, u krugu prijatelja. U mnogim stanovima se ostalo do jutra Bile su okićene jelke, počev od onih najmanjih do onih velikih na javnim mestima. Najmanje je bilo onih koji su noć između 1966. i 1967. godine proveli u – krevetu.
„Vesti“ su zabeležile da je dan uoči novogodišnje noći bio dan juriša na trgovine. Deci su deljeni pokloni. sva mesta u užičkim kafanama bila su rasprodata već na nekoliko dana pre praznika.
U Gradskoj kafani najomiljenija konobarica je tada bila Caja Nedeljković (majka Stanka nekada vlasnika kafića “Art”). Tada je odgovorila na pitanje šta bi u ovoj novoj 1967. želela: “Da mi sin bude zdrav i da dobro uči. Da “Sloboda” i dalje pobeđuje i da gosti ’Gradske’ budu zadovoljni mojim radom i mojih kolega“.
Obren Čolić zvani popularno “Miki” tek je bio otvorio frizerski salon, na Slanuši, koji je na isto pitanje prkidajući rad na frizuri jedne Užičanke odgovorio slično: “Želim da “Sloboda” u nastavku prvenstva ima više sreće na zelenom polju i da bude jedan od glavnih konkurenata “Proleteru” za ulazak u prvu ligu. Pored ovoga želim da “Sloboda” eliminiše “Crvenu Zvezdu” iz daljeg takmičenja za Kup.
Užiški fudbaleri Milovan Đorić i Miroslav Pavlović su od 9. Januara ove 1967. prešli u “Crvenu zvezdu”. Prvi put u zvezdinom dresu su nastupili u tradicionalnom turniru “Kopa karnevale” u Vijaretu. Samo od 1967. do 1969. godine iz užičke “Slobode” je 28 kvalitetnih igrača prešlo u druge klubove, većim delom prvoligaške, Miroslav Pavlović pavik, Milovan Đorić Petar, Krivokuća, Radomir Antiić, Rešad Kunovec, a četvorica nekadašnjih fudbalera “Slobode” igrala su u državnoj reprezentaciji, jedan od njih i u najboljoj selekciji Evrope.
Mile Nikolić je otvorio u Bosanskoj ulici prvu posleratnu graversku radnju, gravirao je posvete na poklonima i druge gravure na svim metalima.
Na smom početku ove godine na jugoslovenskoj privrednoj karti je upisano 4 kapitalna privreda objekta: Pruga Sarajevo – Ploče, međunarodni areodrum “Split”, hidrocentrala “Senj” i već ponos užičkoga kraja hidrocentrala “Bajna Bašta”. Dinar je postao konvertibilan zahvaljujući usponu privrede i ogromnoj spoljnotrgovinskoj razmeni.
Radnički savet Valjaonice Bakra, nagradio je generalnog direktora Vlajka Brkovi}a sa 50.000 novih konvertibilnih dinara. Vlajko je već 15 godina radio u Valjaonici a sedam je bio na rukovodećim mestima. Od tada je Valjaonica beležila uspeh za uspehom. U toku 1966. godišnji plan je ispunjen pre roka. Fizički obim proizvodnje ostvaren je za 37. 500 tona, 1500 tona više od plana, plate su bile veće od 10.000 dinara.
I ove godine je svake subote u gornjoj sali “Gradske” svirao orkestar Miloša Broćića. I u Domu JNA su održavane iganke, takođe i u hotelu “Zlatibor” je svako veče svirala muzika osim ponedeljka”. Ponedeljkom nisu radili ni berberi… Ovoga januara su u Užicu prikazivani filmovi, u Domu: “Brod ludaka”, “Plaža želja”, “Prorok i vrlina”, “Sto paklenih dana”, “Odiseja u tenku”. U bioskopu “Partizan: “Grom i pakao”, “Kleopatra”, “Gospodar Havaja” .
Ko je tada svraćao u kancelariju Muzeja mogao je zateći skoro uvek Dragoljuba Slovića, nagnutog nad debelom knjigom inventara, kako strpljivo i uporno ucrtava muzejske eksponate i upisuje podatke o njima. Dragoljub se od 1956 godine bavio ovim neobičnim i nepoznatim poslom. Kada je završio drugi razred gimnazije gde je bio najbolji crtač, čuo je da u muzeju traže nekoga ko ume da crta i ponudio je svoje usluge. Posle kratke provere su ga odmah prihvatili.
Predsednik Skupštine opštine Užice Petar Antonijević je 21. januara na upotrebu predao novu zgradu Doma Zdravlja, koja je dve godine rađena na mestu gde je bila jedna od najčuvenijih užičkih kafana“Top”. Bio je veoma hladan dan, govor je održao upravnik Doma zdravlja dr Radivoje Stanimirović koji je rekao da će u novom Domu raditi 45 lekara od kojih su 6 specijalisti i 67 medicinskih sestara i drugoga osoblja.
U najstarijoj užičkoj osnovnoj školi tada “Andrija Đurović” (pre rata Kralja Petra II) je tada bio direktor Branko Kovačević koji je rekao da su nastavnici i roditelji rešili da promene podove, prozore, električneinstalacije, da uvedu vodovod i kanalizaciju i parno grejanje. Prozori na prizemlju škole su bili ugra|eni još 1884. godine, pod u hodniku je bio iskrpljen plehom, instalacija je bila toliko loša da nastavnik nije smeo da uključi ni jedno nastavno sredstvo kome je potrebna struja. Vode je bilo samo u nastavničkoj kancelariji a wc je bio u dvorištu, U svakoj prostoriji je bila peć na drva i ugalj.
“Raketa” je podnela zahtev da podigne cene za 30% “zbog povećanih materijalnih troškova”. “
Sloga” se dogovorila da sa Beogradskom pivarom da zato što troše velike količine njihovog piva da se jedna vrsta svetlog piva nazove “Zlatibor”. Kako su rekli razlog je bio popularisanje Zlatibora na kome “Sloga” ima veći broj svojih kapaciteta. U ovo vreme je nastala i ona fora: Šta znači skraćenica BIP? – To svi znaju šta me pitaš, Beogradska industrija pive… – Nemaš ti pojma, BIP? – Budalo idi pišaj…
Zemljoradnička zadruga “Čajetina” otvorila je meseru u ulici Miloa Velikog (nalazila se ispod gimnazije gde je Beli dvor) a čačanski “Agrostroj” je otvorio prodavnicu na Lipi gde se ranije nalazilo komunalno odeljenje Opštine i još ranije Zdravstvena stanica.
Užicu je tada bilo samo tri dimničara, dvojica Dule Karadarević i Mitar Nešić su se izdvojili iz preduzeća “Centar” u kome je dimničarska služba oformljena 1962. godine i ovoga januara otvorili prvu privatnu dimničarsku radnju u Užicu. Jedan od stare ekipe je ostao u državnoj službi. U pričama zašto su odžačari nosioci sreće, sem legende, verovanja, ima i logike. Odžak je začepljen, “ne diše”, dim se zadržava unutra, negativna energija se taloži u kući. Odžačar očisti odžak, dim izlazi napolje, što predstavlja čišćenje i olsobađanje doma od lošeg, narodski rečeno zlih sila. Ako tako povežemo stvari, onda je logično da se odžačar smatra za nosioca sreće.
Tako je užički najpoznatiji odžačar Duško Karadarević, postao Dule odžačar, užički donosilac sreće. Generacije Užičana od 1967, kada je Dule osnovao radnju “Dimničar”, koja se bavi mehaničkim i hemijski čišćenjem i zaštitom odžaka, često su ga susretali i hvatali se za dugme. Dule šezdesetih godina, poznati užički gimnastičar sav u mišićima, iako mali rastom, ostavljao je utisak u svojoj crnoj uniformi. Užičani su ga rado sretali, poželeli želju i hvatali se za dugme, kako bi se želja ispunila. Dušan Karadarević i u civilu je bio poseban Užičanin, duhovit, snažne ličnosti, ostavljao je utisak, da su se pričale i pričaju anegdote o njemu.
A ako bi neko upitao zašto se hvatamo za dugme kada sretnemo odžačara, kako je dugme veza između odžačara i ostalih ljudi? Odgovor bi bio da odžačar donosi sreću a dugme predstavlja “magični krug” sreće, neku vrstu amajlije, koju, da bi se ispunila želja, treba protrljati prstima kada vidimo odžačara. Mi u Užicu Dula. Meni je Dule Odžačar uvek donosio sreću, smeh, dobro raspoloženje, jednom rečju radost, a vama?
