Odkako znam za sebe kada bih pogledao kroz prozor kuće danas iz stana u Omladinskoj ulici pogled bi mi se zaustavio na Bioktošu, tamo gde je tv repetitor. Surom grebenu kojim Zabučje dodiruje nebo i oblake. Tu su šezdesetih godina soko i njegova sokolica imali gnezdo i nadmetali se u veštini lova. Inače sokolovi ne prave gnezdo, oni se useljavaju u gnezda drugih ptica, najčešće gavranova. Plemenite ptice su bile i tada zakonom zaštičene, svejedno odakle su doletale, da li iz klisure Đetinje, ili sa severa od Jelove Gore. Ipak jedan sivi užički soko je bio taj koji je osvojio presto na Bioktošu i ljubomorno čuvao svoje nebo i svoje lovište od drugih sokolova. Hranio se isključivo pticama, najčešće golubovima, patkama, vrapcima i sl. U obrušavanju razvijao je brzinu do 380 km/h.
Užički golubari su poštovali sokolove iako je on prirodni neprijatelj golubova, naročito taj par na prestolu Bioktoša, za razliku od ne baš plemenitih jastrebova koji su bili spremni i u kavez i u kokošinjac kad se ostrve.
Užički golubari imaju svoj svet, svoje priče o golubovima visokoletačima i svoju zaljubljenosti i zagledanosti uvek u nebo nad Užicem. U užičkoj golubarkoj prošlosti pre Drugog sv. rata bilo je drugačije, nisu su se cenili letači, njihova plemenita ljubav je bila okrenuta prema prevrtačima. Toj čudnoj akrobatici u letu golubova koja im je donosila uzbuđenje.
Ja sam golubare i golubarstvo upoznao ovoga marta 1967. godine kod komšije Đere tadašnje Slobodine golmanske „Crne Pantere“. Pored opštih imena golubova visokoletača – arpi, tekiri, mavjani, bozovi, darčani Đerini su imali i ljudsaka imena, najčešće po poznatim fudbalerima. Kako su ih Đera i njegovi prijatelji tadašnji užički golubari Španac, Mišo Joja, Đaja, Pavle, Mire, Điki, Zoran, Roga, Mileka, Dejo, Miđo Vule, Katanac, Šiljo i drugi razlikovali u letu nikada mi neće biti jasno. Uglavnom sam tu naučio da nije dovoljno imati golubove, da nije dovoljno ni gajenje da ih je više. Da je najvažnije imati najbolje golubove u svojoj vrsti. Da bi golubar za dobrog goluba išli na kraj sveta ne pitajući za cenu.
Sa golubovima se Užicu živelo i umiralo, Na Dovarju tamo gde je grob Batu Sodi, vratio se golub iz visokog leta i tu okamenio. A meni se i danas dogodi da to što je te davne 1967. prešlo sa užičkih golubara na mene, da gledam Bioktoš sa strahom od plemića sivoga sokola, da se neki od bogastva vrednih golubova ne nađe na njegovoj trpezi. A ima u meni i neke posebne nežnosti prma pticama narošito prema golubovima i vrapcima. Mislim da je i to ostalo od golubara.
Počela je izgradnja bloka “Zlatibor”. Glavni Investitori radova bila su preduzeća: Valjaonica, “Sloga”, “Stan” “24 septembar”. Planirano je da se u prvom potezu izgradi 160 stanova, ekspres restoran, prizemlje je bilo planirano za lokale i društvene prostorije Valjaonice bakra. Da bi se sve ovo izgradilo potrebno je bilo porušiti sve objekte od glavne Ulice do Dečanske gde je bilo smešteno 23 poslovne prostorije i 20 stanova. Taj deo grada je bio prepoznatljiv deo centra Užica u kome je najznačajniji bio hotel “Zlatibor” ili nekadašnja Janjićeva kafana. Arhitekta Stanko Mandć je planiranirao da se navedeni objekti završe do kraja 1968. godine.
Zgrada gimnazije je postala opasna u njoj je tada učilo 2000 ulenika Gimnazije, Ekonomske i škole učenika u privredi. U celoj zgradi međuspratna konstrukcija je bila na drvenim gredama, koje su služile viđe od 70 godina, trule i oslabile, pa je svakodnevno pretila opasnost da dođe do katastrofe. Zato je odlušeno da se otvori žiro račun na koji su svi raspoloženi mogli da daju priloge za sanaciju ove stare znamenitosti Užica.
Bilo je i komunalnih problema. Grad je od 1941. godine četiri puta imao veći broj stanovnika, a pijačni prostor je bio četiri puta manji. T. Užice nije imalo mrtvačnicu, niti kola za prevoz posmrtnih ostataka… Javno Kupatilo je napravilo ogroman gubitak.
Jedna od najstarijih radnih organizacija u Užicu Krojačko-abadžiska zadruga promenila je firmu treći put. dotadašnji naziv Krojačko preduzeće “Kadinjača” je promenjeno u “Preduzeće za izradu konfekcija Kadinajča”.
Objavljeno je da je “Budimkin” novi proizvod čaj od šipuraka, štiti od gripa. Razlikovao se po tome od ostalih što ovaj čaj je sačuvao prirodnu boju, maksimalnu koncentraciju vitamina C i plod mu je bio bez semenki. Mnoga preduzeća u užičkom kraju su umesto skupe vakcine protiv gripa nabavili ovaj čaj. Vreme je pokazalo da to nije bio reklamni štos.
Direktor Komunalno zanatsko – uslužnog preduzeća “Centar”, bio je Radomir Simić. Najpoznatija delatnost ovoga preduzeća je bilo hemisko čišćenje, koje su koristili i stanovnici van Užica. Druga manje poznata delatnost je bila održavanje uređaja u domaćinstvu.
U Gradskoj Kavani šef sale je bio Radiša Janković poznatiji kao Rade Ustaša koji je tada opisao jedan dan u Gradskoj kavani: “Pre podne u Gradsku kavanu najviše navraćaju poslovni ljudi. Tu je blizu banka, pa se nalaze ovde kad idu ili se vraćaju iz banke. Pre podne su ovde oni koji rade drugu smenu pa su slobodni… Ima još vrsta prepodnevnih gostiju, besposlenih koji su našli tu utoščište i koji smetaju ozbiljnim gostima. Mislim da se Gradska kavana mora održati na visini obzirom na karakter kuće i mesta gde se nalazi. Popodne je lakše raditi, tada dolaze staloženiji i ozbiljni gosti i atmosfera je drugačija. Imamo i stalne goste obično su to Novinari, inžinjeri, lekari njima ovakav lokal odgovara i verovatno zbog toga su najčešće ovde. Subotom imamo najviše gostiju, subotom radimo do 2 dok običnim danima radimo do 1 sat po ponoći“.
U Požegi je održano tradicionalno takmčenje amatera pevača, od 30 pevaša u finale je ušlo 10. Pobedio je užičanin Rade Tanasković (poznati užiški profesor) i osvojio novčanu nagradu od 10.000 dinara. Pevao je kompoziciju “Znaćeš“ Arsena Dedi}a. Sem žirija, Tanaskovića je za najboljeg proglasila i publika. Pevače je Pratio orkestar Miloša Broćića. Ipak nije sve bilo kako treba, atmosveru je pokvarila grupa mladih požežana koji su polomili nekoliko stolica.
Jedan od najboljih užičkih đaka Mira Nikolić u osnovnoj (“Andrija Đurović”) i srednjoj školi (Gimnaziji), završila je studije na energetskom odseku Elektro – tehničkog fakulteta i stekla zvanje diplomiranog elektro inžinjera, studije je završila sa prosečnom ocenom 9, prva iz njene generacije. Tada je počela je da predaje u Pkoli učenika u privredi ali je želela da se zaposli u Elektrodistribuciji u Užicu.
U “Partizanu” su prikazivani filmovi: “Tiho Šarlota”, “U ponoć”, “Ludosti Parodijana”, “Žena od slame”, “U pomoć”, “Dudesti parodijana”, “Čovek sa zapada”, “Veličanstveni rogonja”,. U Domu: “Pod okriljem noći” “Čovek iz prerije”, “Susret sa Igorom Ilinskim”, “Razbojnik iz Brimstona”, “Ja sam begunac iz robijašnice”.
Jednu od svojih zapaženijih igara „Sloboda“ je pružila u susretu sa „Crvenom zvezdom“, za kup Maršala tita, koja je igrana 19. februara. Predhodno na dve kup utakmice „Sloboda“ pobedila požeešku „Slogu“ sa 3:2 i „Prištinu sa 5:4. Iako je ovu kup utakmicu izgubila od Zvezde sa 2:1 „Sloboda“ je postigla jedan rekored koji je dugo ostao neoboren. Na ovoj utakmici je bilo prisutno 14 000 gledalaca iz čitavog užičkog kraja. Za ovu utakmicu je prodato ukupno 11.650 ulaznica i ostvareno preko 7. Miliona dinara prihoda, što je bilo više nego je „Sloboda“ ostvarila na svih 8 utakmica koliko je na jesenjem prvenstvu odigrala na gradskom stadionu… Ova utakmica je inače u regularnom vremenu završenea nerešenio 1:1 pa je Zvezda tek u produđetku igre uspela da ostvari plasman u naredno kolo takmičanje. Najverovatnije zbog toga dugo se po Užicu pričalo da je utakmica bila nameštena…
Na kraju jesenjeg prvenstva „Sloboda“ koju je tada trenirao Dragoljub Milošević Bebula, zauzela je četvrto mesto iza „Proletera“, „Voždovačkog“ i „Prištone“. Odlične igre u jesenjem prvenstvu uticale su na promenu ocene o jačini o klubu u upravi i među ljubiteljima fudbala. Njima više nije bio cilj da se klub održi u Drugoj ligi, već su želeli da „Sloboda“ juriša na prvo mesto koje donosi ulazak u Prvu ligu… Možda je „Sloboda“ tada bila tada najbliža Prvoj ligi ali pri kraju jesenjeg prvenstva pokazalo se da je to bila neostvarljiva želja.
