U slatkim ali i gorkim šezdesetima Užicu su strane bit ploče bile retke, kupovane su isključivo u Srbiji u komisionima u centru Beograda. Kako su putovanja u inostranstvo, posebno u Englesku ili SAD, bila komplikovana i skupa, na muzički ukus grada uticalo je nekoliko diskofila koji su preko prijatelja koji su često išli u inostranstvo nabavljali prvenstveno singlice. To su bili najviše sportisti – košarkaši i šahisti – koji su često putovali na takmičenja u inostranstvo. Dobavljači su bile i Užičanke i Užičani koji su radili u JAT-u, kao i zaposleni u tadašnjim spoljnotrgovinskim kompanijama, poput Intertrade-a, General Ekport-a i drugih kao što je bila Valjaonica bakra.
Pored stotinak gramofona, Radio Luksemburg je bio glavni izvor bita tj.rokenrola, emitujući muziku na srednjem talasu u kasnim satima, kao i emisija Nikole Karaklajića ” Sastanak u devet i pet” na Radio Beogradu 2. Njan repertoar je takođe zavisio od priliva inostranih ploča pa je u slučaju kašnjenja sa isporukom, u nekoliko emisija svirala ista muzika. Sećam se da u mom razredu u OŠ. „Dušan Jerković“ kod kuće sam nas 8 imalo gramofon, a ja jedini imao magnetofon koji je moj otac Vlajko nabavio kada je uz muziku spremao sletske vežbe, pa sam sa radija snimao muziku sa Radio Luksemburga.
Užice se tih godina posle izgradnje Trga probudio od posleratnog sivila, širio se i razvijalo, postajalo urbano.
Često su se na Trgu mogla videti volovska kola kojima su dovožene stvari novih stanara koji su se doseljavali. Viđali smo i zalutala stada ovaca koja su se na trgu izgubila zajedno sa vlasnicima tražeći nekadašnje patrijahalno Užice. Ipak živelo se u ritmu pesama Đorđa Marjanovića, “Mala Šeila” Ivanke Pavlović i “Čudna devojka” Zlatnih dečaka, u kojima je pevao Boba Stefanović.
Televizija je šezdesetih godina doživela veliki uspon. Broj TV pretplatnika tokom 1957. godine kretao se oko skromnih 4.000 ljudi. Deceniju kasnije, taj broj je porastao na 777.000.
Najgledanije emisije u tih deset godina bili su večernji dnevnici, igrane serije komedije, emitovanje fudbalskih utakmica i muzički šou-programi. Koncept zabavnih emisija bio je zasnovan na popularnim šlagerima, ali rockeri su ubrzo došli u svoje. Prvi električni bend koji se pojavio na malim ekranima bila je beogradske „Iskra“, koje su pratile Ivanku Pavlović.
Ove 1967 u Beogradu su počeli da duvaju neki novi vetrovi otvaranjem prve jugoslovenske diskoteke “At Laza Sugar” 1967. godine. Otvorena je u podrumu u kuće Jevrema Grujića, srpskog ministra i političara iz 19. veka, koja je naslonjene na Atelje 212. Godinama će biti centralno mesto gde su se sakupljali rokeri i svi koja su tražili nove trendove, popularnost i gradski život. Mi smo u Užicu nešto kasnije počeli da razmičljamo o otvaranju prve užičke diskoteke. – Otvorimo disko! – predloženo je Omladinskoj organizaciji… Prva diskoteka u T. Užicu je počela da radi 1972. godine u zgradi Narodnog pozorišta i to je bio znak da je Užice načelno završilo sa urbaniiacijom. Užicu su postojali osnovni sadržaji koji su činili urbane gradove one mnogo veće od Užica. Te 1967. Hit su bile igranke na „Ferijalnom“, za devojke je bilo besplatno, mogle doći same, sa prijateljicom ili sestrom, igrati i lepo se provoditi. Nije je morao pratiti dečko ili brat. Bila je to prava revolucija koja je najavila neko sasvim novo Užice.
Maj je u Užicu počeo raznim manifestacijama. Proslavljen je Prvi maj, partiznskim maršom brastva jedinstva “Kadinjača 67.“. Stigla je i štafeta.
Održana je prva sednica Skupštine opštine u novom sazivu. Odato je priznanje dotadačnjem predsedniku opštine Petru Antonijeviću i za predsednika opštine izabran je Velimir Dogandžić. Nenad Ristanović Staparski užički književnik je napisao onako po erski: „Iza Ječka za predsednika opštine je došao je Pero Antonijević nastavnik po struci a rođen u Ponikovici, jedna autobuska lokalna stanica pre Lunovog sela…
Za vreme njegovog mandata srušena je Sokolana, čuveni Sokolski dom, jer su ga mangupi, i tada su postojali, ubedili da mora da se sruši da se ne bi sama srušila od ’tutnjave’ vozova na pruzi Beograd – Bar, i još su ga ubedili da će dobiti pare da se izgradi ogromna hala sportova u Velikom parku. Od tih dobijenih ’silnih’ para nije mogao da se kupi ni parket za halu, a o tutnjavi vozova nema ni govora. Ovo danas (2009. god) što je ostalo od jedne železnice, lokomotiva sa jedan-dva vagona, je karikatura života i brzih pruga. Velimir Veljo Dogandžić, politički radnik, rodom iz Drejetnja je devetnesti predsednik užičke opštine. U njegovo vreme su se pojavila ogledala na putevima da se na velikim krivinama može videti šta se „kreće“ iza brega, a njegovi Dretanjci proneše glas da njihov čovek vodi računa o njima i da je postavio nekoliko ogledala da se ogledaju pre nego što uđu u čaršiju.
A sada o Dogandžiću onako biografski. Rođen u Užicu 1922. godine, gde je završio Gimnaziju. Biran je za sekretara Sreskog komiteta KPJ Užica, i u periodu 1952-55. Bio je sekretar i potpresednih NO –sreza, potom direktor Opštinskog sekretara Valjaonice bakra. Završio je Fakultet političkih nauka. Za potpresednika SO Užice biran je 1960. Kao predsednik opštine Užice 1969. Zalago se za snadbevanje vodom privrede i građana, za komunalna preduzeća, stambenu izgradnju. Od 1974. do 1982. Bio je sekretar Veća opština Skupštine Srbije, a zatim član Predsedništva stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije i Srbije.
Užički privredni razvoj do 1970. godine je izgledao ovako: Dovršenje valjaonicinog pogona za finalizaciju, početak gradnje Valjaonice aluminijuma, dovršenje pogona za proizvodnju sintera, metalnih prahova i tvrdoga metala. Rekonstrukcija pogona za proizvodnju artikala široke potrošnje u metalnoj industriji, rekonstrukcija i proširenje kapaciteta za hemisku preradu drveta, rekonstrukcija pogona tekstilne industrije, rekonstrukcija grafičke industrije. Proširenje i rekonstrukcija distributivne mreže za distribuciju električne energije… Užice i Sevojno su tada imali oko 33.000 stanovnika, predviđano je da če do 1985. godine imati 65.000 stanovnika.
Dvojica mladih akademskih slikara Božo Kovačević i Rajko Samardžija su slikali užičku plažu, svako je na svoj način zabeležio i ovekovečio umetničku viziju trenutka. Dok su slikali na mostu više ustave oko njih se tiskala masa radoznalih koji su želeli da vide kako nastaje slika.
U bioskopima su prikazivani filmovi: “Tanka crvena linija”, “Šut”, “Roj”, “Užas”“Za šaku dolara”, “Cigansko devojče”, “Grof Monte Kristo”, “Grk Zorba” “Bitka u Ardenima”. “Zašto se borima” I i II deo, filmovi koji su veoma zainteresovali Užičane,
Zašto se borimo je serija od sedam američkih crno-bijelih dokumentarnih filmova koje je od 1942. do 1945. godine, za vreme Drugog svetskog rata, po narudžbi američke vlade režirao Frank Kapra. Filmovi su imali propagandnu svrhu da američkoj javnosti, nakon ulaska u rat, objasne njegove uzroke i nužnost američkog sudjelovanja, opasnost koju su po SAD činile Sile Osovine, kao i borbu tadašnjih Saveznika kojoj su Amerikanci pružali izdašnu materijalnu pomoć. Zašto se borimo se smatra jednom od najuspjelijih i najhvaljenijih ostvarenja propagandnog filma u historiji.
