Najzad je zvanično otvorena nova pozorišna zgrada na Trgu.
“Crvena vrpca je presečena. Predsednik Skupštine opštine Petar Antonijević rekao je da izgradnja pozorišnog dela društvenog doma na Trgu partizana u Titovom Užicu predstavlja najveći kulturni događaj u istoriji ovoga grada”. “U svetle mermerne holove i u modernu salu, koja ima 600 udobnih fotelja, užčka je publika koja se raduje i divi”. Pisalo je u „Vestima“.
Glumac Branko Pleša je rekao tada: “nije moje da ocenjujem arhitektonsko ostvarenje, ali kao čovek iz pozorišta žalim što pozornici nije posvećeno dovoljno pažnje, što nepostoje bolji uslovi za postavljanje dekora i za osvetljavanje. Inače, ulaz, aula i sala veoma su lepi skoro neproporcijalno raskošni prema pozornici. Prostor foajea će najverovatnije biti korišćen za kamerne koncerte. Uzgred izražavam sumnju u jagnjeće kožice na zidovima”.
U užičkim bioskopima su igrali filmovi: “Ljubav na pesku”, “Ket Balou”, “Kazanova 70”, “Zatočenik iz Alkatraza”, “Usamljena truba”, “Ja, Kuba”, “Taj ludi, ludi svet”, “Najlepši sport za muževe”, “Blago Sjera Madre”, “Šejn”, „Za šaku dolara „ … U vremenu šezdesetih godina naročito ove 1967. u Užicu su bili najpopularniji špageti veatern filmovi (“vestern na talijanski način”).
Špageti-vestern, pojavio u 1960-ima nakon što je Sergio Leone svojim stilom ostvario velik uspeh na međunarodnom tržištu. Termin su skovali američki filmski kritičari i druge zemlje jer ove vesterne nisu režirali i producirali Amerikanci, već “tuđinci” Italijani… Pojavio se i Pojam „Eurovestern“ koji se koristio i za vesterne koji su snimljeni u Europi, izvan Italije, poput njemačkih Winnetou filmova, Većina ovih filmova bile su međunarodne koprodukcije između Italije, Španije, a katkad i Francuske, Njemačke, Jugoslavije i SAD-a.
“Špageti vesterni” filmovi su izvorno pušteni u distribuciju u Italiji, ali su povremeno imali multijezičke glumce. Filmovi većinom sinkronizovani na engleskom jeziku tako da italijanski nije bio dominatan jezik.Tipičan špageti-vestern imao je italijanskog režisera, italijansko-špansku filmsku ekipu, italijanske, španske, njemačke i američke, neretko i Jugoslovenske glumce.
Najpoznatiji američki glumac u špageti vesternima je bio Klint Instvud u tri filmova Serđa Leona. Preko 600 europskih vesterna je snimljeno između 1960. i 1980. Godine.Najpoznatiji su oni koje je režirao Leone a muziku uradio Enriko Morkone: trilogija o dolarima: Za šaku dolara (1964), Za dola više (1965) i Dobar, loš, zao (1966) su bili najpopularniji filmovi gledani u bioskopu „Partizan“. Često su ih navodili kao jedane od najboljih vesterna uopšte. Reko bih da su to najkreativniji vesterni…
Na kraju druge decenije 20. vestern gotovo i da ne postoji, ili je sveden na nivo eksperimentalnih projekata. Slično je i sa trilerima, ipak Evropske kinematografije poput španske ili skandinavskih zemalja, nasuprot tom trendu, poslednjih godina doživljavaju procvat baš zahvaljući trilerima. Dokaz da skoro neograničena materijalna sredstva kojima Holivud raspolaže ne mogu zameniti nedostatak kreativnost. Potraga za nekim novim Hičkokom već predugo traje. Problem je što se u “fabrici snova” možda više ne snimaju najbolji filmovi, ali se, nažalost, i dalje kroji sudbina filmske umetnosti. Filmovi koje možemo zvati umetničkim delima nestaju, nema sumnje da će ovi 4D, 5D, preživeti i mutirati u još grotesknije verzije.
Ovoga marta Istoriski arhiv i katastar su preseljeni u zgradu Opštine. Takođe je preseljeno u prostorije više Trga štamparsko preduzeće “Dimitrije Tucović” iz Dečanske ulicenekad do staroga hotela “Zlatibor”.
U Ferijalnom domu „Mladost“ za upravnika je postavljen Nikola Jocić fukcioner Ferijalnog saveza Jugoslavije (FSJ), koji je došao da sredi probleme na “Ferijalnom”. Jedni su ga hvalili zbog organizovanja “čajanki” a drugi kudili. Tada sekretar Opštinskog komiteta saveza omladine Slobodan Romanoviđ rekao: “Omladina je na kulturno – zabavnom polju veoma aktivna i pokazuje veliko interesovanje. Novi komitet se uglavnom oslanja na Dom ferijalaca i na postojeće orkestre. On nema finasinskih sredstava da bi samostalno organizovao kulturno – zabavni život omladine i velike nade polaže u škole”
.
Posle renoviranja počeo je ponovo da radi restoran na plaži. Prođiren je kapacitet restorana, nabavljena nova oprema, fasada je urađena u pločicama… U večernjim časovima izuzev srede goste je zabavljao orkestar Slavka Buzurovića. Svako veče je počela da svira muzika i u “Zlatiborskoj noći” na Beloj zemlji.
Mladi užičanin pesnik Radomir Andrić prestavljen je čitalačkoj publici Užicu svojom zbirkom pesama “Sunce u vodenici” koja je najavljivala darovitog, maštovitog, nadahnutog pesnika koji sa malo reči kaže mnogo… Objavio je knjige pesama: “Sunce u vodenici”, “Večernja vrana”, “Šumska crkva”, “Smeh hvale”, “Mali vuk na stolnjaku” i mnogi druge. Do penzije je bio urednik Drugog programa Radio Beograda. Andrić u svojim prvim zbirkama peva o detinjstvu i detinjstvu provedenom na selu. Zbirku pesama “Bunari Radosa Modrikanca” posvetio je narodnoj umetnosti i originalnom stvaranju narodne arhitekture. U zbirkama „Hvale se smeje“, „Zore“ i „Neumornost“ pesnik otkriva veze između savremenih promišljanja i narodnih izreka, zapisa i bajki. Ovo su veze sadašnjosti i prošlosti. Jednom prilikom je napisao: „Da bih imao dovoljno istinitih podataka o sebi, morao sam da se rodim prvi. Dogodilo se u zoru 3. marta 1944. godine u selu Zlatibor, Ljubanje. U čast mira, dobio sam jedno i drugo ime, tajnu koja se daje protiv dela i zla svih, ako kažem, to više ne bi bilo čarobno. U školu sam išao sa školskim kolegama i dugovima iz mladosti – zbog toga žalim što nisam kruševački srednjoškolac, čak ni sa nerazumnim krilima … Avgustovsko sunce! Značenje poezije se u velikoj meri razume iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi ispod čistine. Ta pesma je često pevana u mojoj domovini. Zaista su livada i pepeo postojali, ali vode je bilo daleko, u stvari – izvor je bio samo u pesmi. Ljubljenje je selo bez vode i prirodno je da su moji zemljaci prelepo pevali o onome što im nikad nije bilo dovoljno.“
Na Zlatiboru se dovrašavala izgradnja depadansa, servisne stanice, uređivano je jezero, podizao autokamp… Beograđani su polako preticali Užičane u zahtevima za podizanje vila.
U Domu armije su publiku su zabavljali “Elektroni” VIS satavljen od vojnika koji su služil vojni rok u Užicu. Adam Milošev, Vlado Belančić, Ilija Georgijev, Dušan Leđanac i Mahir Paloš uspeli su da ostvare popularnost kod Užičana, kasnije je Mahir Paloš koji je prvu popularnost ostvario u Užicu postao pznati pevač u Jugoslaviji.
Užicu je tada bilo samo dva aranžera izloga, izlozi su bili neukusni i podseđali su na magacine. Pavle Đoković aranžer “Terazija” je to ovako objasnio: “Mi nemamo odrešene ruke. Podređeni smo shvatanju trgovine da je izlog prvi prodavač. Poslovođe prodavnica su zastarelih shvatanja i sugerišu potrošačima: ’Što ima u izlogu ima i u radnji!’, Isto tako na zahtev kupca prodavac vadi predmet iz izloga i tako kvari negov izgled”. Stali su i radovi na izgradnji prodavnice suvenira do knjižare “Pobede”, razlog je bio taj što Direkcija za izgradnju nije poštovala ugovor.
