Elektrificirana je pruga Beograd – Bar. Prošla je prva elektrolokomotiva i dokazala da sve radi. Hidro elektrabna “Bajna Bašta” je uvećala proizvodnju struje za 8 odsto, do 15. maja 1977. je proizvela 917 miliona kilovat časova električne energije, i tako prebacili plan za 26 odsto.
Užičani su u to vreme imali veliko poverenje u banke u toku 1976. godine Osnovna banka Titovo Užice imala 49.531 šediša ovoga juna 1977. taj broj je porastao na 76 103.
Po oslobođenju Beograda u oktobru 1944, uspostavljeni su elementi civilne zaštite na području prestonice, koju su činile sanitetske ekipe i vatrogasne jedinice. Organizacija i funkcionisanje civilne zaštite prvi put su razrađeni 1955, u Zakonu o narodnoj odbrani. Vremenom, njen značaj i uloga su rasli, naročito u okviru doktrine Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ), koja je usvojena 1969. godine. Ove 1977. Civilna zaštita je bila snažan i operativan sistem, organizovan od lokalnih samouprava i radnih organizacija, preko republika i pokrajina do nivoa savezne države. Ničeg nije manjkalo: ni kadrova, ni finansija, ni obučenih jedinica, ni materijalno-tehničkih sredstava… A oda je počelo. Vežba službe osmatranja, javljanja, obaveštavanja i uzbunjivanja regiona Titovo Užice” nazvana “Planšeta 77”. Svi smo vodili zamišljeni rat. Po svim preduzećima, školama i institucijama se dežuralo, govorilo ono kao 1941. “Pazi petokolonaš vreba”. Onda je izmišljeno poturanje paklenih mašina. Kao neko dođe kod dežurnog zagovori ga i ostavi kartonsku kutiju koja glumi paklenu mašinu. Grad je bio pun žena i muškaraca u smešnim plavim uniformama koja su više ličila na radnička odela bila je to Civilna zaštita. U celom regionu se ratovalo sa zamišljenim agresorom. Nadležni su bili tako ozbiljni kao da se sve stvarno događa. Pisali su i govorili: “Stepen naše spretnosti za odbranu i zaštitu zavisiće prvenstveno i od naše organizovanosti, pripremljenosti i efikasnosti da budemo blagovremeno – informisani i uzbunjeni o opasnostima koje nam prete”. Centar za obaveštavanje i uzbunjivanje je radio punom parom. Po novinama i na radiju se najčešće moglo čuti: “Visok stepen spremnosti i obučenosti”, “Zadatak je izvršen”, “Ispit uspešno Položen”, “Sve je funkcionisalo besprekorno”, “Ozbiljno i odgovorno” i slično. Na kraju smo pobedili sve neprijatelje i onda je rešeno da smo spremni da dočekamo agresora. Na Trgu su organizovane vežbe spasavanja Civilne, bila je to više vratolomija nego vežba što svedoči priložena fotografija kou je sačuvao Branislav Mlađenović, jedan od učesnika vežbe.
Užičani koji su stanovali u naselju “Stari grad” i Terazija su odlučili da raspišu samodoprinos i rekonstruišu i asvaltiraju neke ulice ovom delu grada. U Krčagovu je najveći problem snadbevanje. Tada je ova užička mesna zajednica imala blizu 8.000 stanovnika, koji su mogli da kupuju u samo pet prehranbenih radnji. U Soliterima koji su nikli nisu bile predviđene prodavnice a u jednom za koji se govorilo da je “Prvog Partizana” godinama su zjapile prazne prostorije za koje trgovačke kuće nisu bile zainteresovane jer nisu namenski projektovane za prodavnice. Krčagovci su se žalili da za jedan metar platna, kilo mesa ili za čaku esera moraju da šipče preko Dovarja što im je smetalo naročito zimi.
Ovoga juna poskupeli su telefoni. Počeo je da radi Klub antialkoholičara. Radio “Titovo Užice” je emitovalo program od 12 do 18 časova nedeljom od 7 do 14… Program se nije mnogo promenio od vremena otvaranja prvog užičkog raija.
U Valjaonici bakra je odlučeno da se snimi prvi propagandni film o Valjaonici bakra i aluminijuma. Odobrena su srestva od 500.000 dinara. Film je trebao da traje 30 minuta. Namena ovoga prvoga propagandnog filma snimanog u užičkom kraju je bila da se prikazuje poslovnim ljudima, diplomatskim i drugim delegacijama, grupama učenika koji su posećivali najveću užičku fabriku.
U Klubu omladine “Dacine balerine” su pokazale šta ih je Daca naučila poslednjih godina. Najzadovoljniji su bili roditelji sada već velikih balerina. Nišata ih nije moglo sprečiti da napreduju, ni loši uslovi rada niti to što je njihova učiteljica stalno putovala na relaciji Beograd – Užice.
Drugi svetski rat i komunistička ideologija marginalizovali su krsne slave. Užicu su bile retke porodice koje su slavile slavu ne krijući svoju tradiciju. Oni koji su slavili slavili su na isti način kao i u predratno vreme. Najpre se serviralo žito sa samo jednom čašom s vodom, u koju bi gost kada uzme žito, stojeći prekrstio se, te odložio kašičicu. Zatim je služeno slatko. Gosti koji su bili uzvanici iz više domaćinstava kojima je bila ista krsna slava, obično bi uzimali po nekoliko zalogaja i odlazili drugim domaćinima. Na slavu se dolazilo između 17 i 20 sati, ne kasnije. Ako je u nekoj kući bilo malo dete, dolazilo se ranije, da bi članovi porodice mogli da odu na počinak ranije. Ako je na slavu dolazila neka rušna žena, na pragu je skidala maramu i vezivala je oko vrata. Posluživalo se na velikom poslužavniku. U sredini su bili kolači, sa jedne strane kobasica i pršuta, sa druge strane pite, a okolo čaše sa vinom i rakijom. Stolice su bile pored zidova, gosti su sedeli u krug, a domaćin i domaćica stajali bliže ulaza, primali goste. Drugi dan “na popravku” takođe se išlo u najboljem odelu ali sa decom. Poslužavnik je nosila jedna od devojaka, iz kuće ili komšiluka, kojoj su se domaćini zahvalili nekim vrednim poklonom. Posluživanje na slavi se smatralo kao posebna čast, pa su se majke hvalile: “Moja ćerka je pozvana kod … da poslužuje na slavi”. Za najbliže iz porodice pripremao se ručak, obično je glavno jelo bilo podvarak sa ćurkom, ne pečenje, a kao predjelo sir, pršuta, kobasice, barena jaja, a onda supa, rinflajš, obavezno gibanica, što masnija, kolači i jedna “astalska torta”.
Krajem ovoga meseca obišao je svoj rodni kraj, užički kraj, general armje i savezni sekretar za narodnu odbranu Nikola Ljubičić. Prvo je posetio Požegu gde je jako nevreme napravilo haos. Posle je otišao na Taru gde je obišao postrojenja novoga vodovoda i gradilište revirzibilne hidroelektrane u Zaovinama, kasnije i dečije odmaralište na Mitrovcu. U Užicu se zadržao u preduzeću “Prvi Partizan” gde se raspitivao kako se sprovodi Zakon o udruženom radu.
U bioskopu “Partizan” ovoga juna su igrali filmovi: “Voli me, Lili!”, “Bilo jednom na divljem zapadu, “Žuto Nebo”, “Pobesnela ovca”, film sa Festa 77 “Izuzetni leševi”, “Četiri musketara” – prvi i drugi deo, “Predskazanje” film sa Festa 77, “Tarzan u Njujorku”, “Lovci na miraz”, “Hari i Valter putuju za Njujork”… Najgledaniji je buo film Četiri musketara snimljen 1974. Godine.
