Oktobar 1969.
Ovoga oktobra se desio jedan nesvakidašnji događaj na Zlatiborskom putu. U SUP je javljeno: “Na Zlatiborkom putu se dogodila saobraćajna nesreća. Na putu je jedan autobus i oko njega više lica koja kukaju, a jedno dete se nalazi ispod točkova autobusa”. Milicioneri Srboljub Petrović i Milija Maksimović su odmah otišli na lice mesta… Zaključili su da nije u pitanju saobraćajna nesreća već tuča između užičkih i čačanskiha cigana.
Tog dana je 60 cigana iz Čačka došlo autobusom u Užice po devojku ćerku Mića Spasojevića. Sve je bilo u redu dok nisu pošli natarag. Zbog uzetih – ukradenih stvari i jednog nakinđurenog pevca (običaj kod cigana da uzmu pevca) došlo je do svađe koja se pretvorila u opštu tuču, u kjoj se nije znalo ko koga i čim udara. Najdeblji kraj je izvukao Srćko Mitrović iz Čačka, koji je izboden nožem, teško povređen završio u užičkoj bolnici. Pored njega je još povređeno 20 cigana. Zaraćene svadbare milicija je uspla da smiri kada je došlo pojačanje, čulo je se: “Ne po glavi druže plavi”… Užički ciganin Milutin Vasović je imao pištolj ali i dozvolu za isti ali su morali da mu ga oduzmu.
-“Bio je pijan ko truba i za vreme tuče pucao u pravcu autobusa i onih koji su se tukli, Vasović je bio toliko pijan da nije znao kuda je pištolj okrenuo, ni u kom pravcu je pucao. Ovo je čista sreća, da nekoliko njih nije ubijeno”. Rekao je jedan od prisutnih.
Ali tog dana se nije sve završilo za milicajce. kada su došli u stanicu dežurni im je rekao da je Zvala domaćica Grozda Đurović, sa Gornje Pore je zamolila da joj pronađu magare koje joj je u toku noći nestalo iz bašte. Pošto su se grohotom nasmejali svi u stanici, milicioneri su krenuli prema Gornjoj Pori pored puta su ugledali magare i obavestili Grozdu gde će ga naći vezanog. Sa ovog događaja ostala je da podseća i fotografija.
Jednoga avgustovskog jutra zamenik direktora u Ok “Dušan Jerković” i odbornik u Skupštini opštine Tihomir Đurđić sede u svoga folciku na Dovarju upali, auto radi, ali ne ide. Kada je izašao iz kola imao je šta da vidi; Svi točkovi ukradeni a kola na klocnama.
Nekoliko dana kasnije u ulici Miloša Markovića milicija je uspela da iznenadi lopove. Kada su pretresli stanove Č.M. LM. i M.D ( napisao sam samo incijale jer su to kasnije bili uzorni građani) našli su pravi magacin auto delova. Glavni organizator ovih krađa bio je tehničar u elektrodistribuciji Č.M. kome su pomagali dva maloletnika. Bio je odmah uhapšen.
Tačno u ponoć milicioneri su čuli glasove iz pravca Skupštine opštine. Počli su prema njima i došli na krov zgrade videli su tri maloletnika koji su jeli lubenice. Kada su ih priveli u SUP prepoznali su svoje stare poznanike. Priznali su da su krali lubenice na Zelenom pijacu, donosili ih u svoje skrovište na krovu Opštine i jeli.
U Gradskoj kavani do tada je svirao orkestar “Ere” subotom i nedeljom. Poslovođa Nikola Lazić je doneo odluku da od 4. oktobra u Gradskoj bude stalna muzika koja će svirati tri puta nedeljno po potrebi i više.
Subotom kad je pazarni dan i nova Zelena pijaca na Lipi postaje tesna. Ulica Slobodana Sekulića bila je puna automobila. Zakrčili je motorizovani proizvođači od Požege, Čačka , Trstenika, Kruševca. Ni kupci nisu skromniji. U kupovinu dolaze automobilima. Na staroj pijaci očaj. Nema ništa od prometa kuka Tošo Nikolić, poslovođa u prodavnici ribe. Loše je bilo i kod berbera, u prodavnici mesa, hleba. Poslovođe sležu ramenima a prodavci se dosađuju. I oni koji koji su prodavali robu na tezgama raskomotili se, dobili više prostora ali šta vredi kad nije bilo mušterija.
Lipa je nekada bila trgovinski centar grada, njegov najživlji deo. Kasnije centar se pomerio prema zapadu. “Lipa” izgubi svoj sjaj. Nova Zelena pijaca ponovo joj je vratila stari ugled. Restoran “Pariz” ponovo pun, krcat gostima, bolje počele da rade prodavnice, pekare. Jovo, tadašnji poslovo|a “Mesara” je prezadovoljan pokazivao je hrpe para: -“9000 dinara to mi je pazar od subote” U prodavnici Gudurića Radojko Savić jedva je uspevao da usluži mušterije pečenjem. Čulo je se i ovo: -“Ero, odseci mi nešto od buta. Ohohoo, vidi kako je. Ih, što niste bli` i Beogradu!”
Radojko odseče but i nasmeši se. Kaže, mnogo voli Beograđane kad mu dođu s’jeseni i zimi, vidi but pun mesa i odmah njega traže, a tu je najlošije meso. I prokomentarisa: “Ni sva jagnjad nisu ista. Najbolje pečenje od jagnjeta iz Drežnika, Stapara, Ravni, onih koji se napasju na belokamenici.
Pruga Beograd – Bar se polako približavala Užicu. Smimljeni su i klinci koji su se igrali na novosagrađenom koloseku barske pruge. U Adi su počele pripreme za izgradnju teretne stanice. Jedan deo kuća koje se tu nalazile su srušene, kada su rešeni imovinsko pravni odnosi sa platoa za stanicu. Prokopavano je i novo korito Đetinje koja je posle toga tekla desno od dotadašnjeg toka, pored samog puta za ljubanje. Predhodno je Đetinja pravila krivinu kod Biser vode i tekla skoro po sredini krčagovske ravnice, otrilike gde je bila ograda “Prvog Partizana” na mestu de je skrenuta bio je veliki dudinjak gde su svi voleli da svrate ako ne da jedu dudove ono da se napiju hladne vode sa izvora. Izvor je ipak spašen i ako je napravljen nasip visune 6 metara i kasnije sada se nalazio pored Arsine perionice u zanatskom delu u Adi. Mesto dudova tu je bila Bobanova kafana ADDA, Zlatova vulkanizerska radnja, Prešova automehaničarska radionica, Milanova autoelektričarka radionica a dole niže Bobanov divlji auto otpad…
Bila je subota 18. oktobar G.P “Zlatibor” je proslavio 20 godina postojanja. Tog dana na Trgu u svečanoj sali bioskopa “Partizaan” koje to preduzeće izgradilo odražana je proslava. Govorio je generalni direktor preduzeća Stojan Lazović: “Počelo je stvaranjem “Užgrapa” preteče Gp.“Zlatibora” i prvim radovima na opravkama oštećenih objekata u toku rata i prvih novogradnji. Kasnije je to bilo preduzeće “Šargan” koje je 1950. počelo izgradnju Valjaonice bakra. Posle Valjaonici nije bilo teško da ubedi investitore u izvođačke mogućnosti “Zlatibora” koji je pod novim imenom objedinio slična užička preduzeća”.
Najzad se želja Užičana ispunila. Na kvalifikacionom meču u Bačkoj Topoli koji je održan 18 i 19 ovog meseca, košarkašice Sevojna su zauzele drugo mesto i postali prvoligaši – članovi savezne lige.
U vremenu šezdesetih godina Tada u lovištima Šumskog gazdinstva u Jelovoj gori i Tari su uzgajane srne, razmnožile su se po okolnim selima. Srne su počele da se pojavljuju na periferiji Užica, na opšte iznenađenje prema Zabučju i Sinjevcu.