Топличка улица, овај део града десно од Каменог корита стари Ужичани и данас зову Џамија. За време Отоманске окупације на овом месту била је највећа џамија у Ужицу, “Шехова џамија”. Одласком Турака (исламизираних Срба) 1862. из Ужица, џамија је порушена и један део грађевинског материјала ужички трговци Јокановићи су употребили за изградњу своје куће са кафаном. Крајем 20. века, приликом изградње војних стамбених зграда у Топличкој, ископани су темељи џамије-цркве, али Завод за заштиту споменика из Краљева није имао слуха да заштити ово културно добро.
Огромни камиони су засули темеље шодером и ту је направљен паркинг уз војне зграде. Пре изградње комплекса тих стамбених зграда, овај део старог Ужица је порушен. На фотографији се види тај део Ужица, где су биле куће Мацаревића, Пантелића, Спарића, чувеног Пера Бакића народног видара. Ту је била и стаза којом се долазило до игралишта „над продавницом“.
Године 1989. Брана Вујошевић, наставник из Ужица, обавестио је Завичајни музеј да је на градилишту на Росуљама, на делу званом „Џамија“, између улица Церске и Топличке и Носилаца Албанске споменице, нађен необичан велики камени зид који су радници почели да руше. Екипа ужичког Музеја прегледала је зид и одмах обуставила даље радове рушења. Нажалост, део зида био је уништен током радова који су вршени годину дана раније. На овом месту кад су почели радови, иако је то његова обавеза, извођач радова није обавестио ни ужички Музеј, ни Завод за заштиту споменика културе из Краљева. Тек након изласка археолога из Музеја долазе стручњаци из Краљева.
У разговору Телевизије 5 са кустосом из Народног музеја, Зораном Јанчићем, забележено је: „Део града на коме је откривен зид зове се Џамија, а по предању ту је била 1800. године црква Ружица, која је касније претворена у Шехову џамију. О тој грађевини писали су и Миладин Радовић у Самоуком рукопису и др Раде Познановић у Ужичком зборнику из 1980. године у тексту „Записи и сећања о старом Ужицу и последњим ужичким џамијама“.
„Радовић пише за Шехову џамију да је ’била у свом вејеку три пита црква, а три пута џамија’, да је по легендама Шехова џамија некада била црква Ружица. Црква Ружица потиче из доба Немањића и ремек је дело старе технике зидарства. Још увек у Београду, на Калимегдану, постоји црква истог имена посвећена рођењу Богородице. Постојала је и још једна у Пећи, али ни она се више не користи. На нашу велику жалост, не зна се коме је била посвећена ужичка Ружица.“
Зоран Јанчић је нагласио да је Миладин Радовић још као дечак улазио у Шехову џамију и пео се „уз тулбе“.
Судбина Цркве Ружице, или Шехове џамије 1876. године, нашла се у рукама тадашњег председника ужичке општине Илије Јокановића. По његовом наређењу, овај историјски споменик је срушен. Од њеног тесаног камена и сиге сазидана је нова кућа Илије Јокановића на Слануши. Она је имала механу у приземљу, а налазила се где је данас ГКЦ, делу града на Слануши који је потпуно променио изглед.
Кустос Јанчић је истакао да су до 1970. године биле видљиве камене плоче које су потицале из пода цркве Ружице, које су покривене асвалтом када је уређена раскрсница на Слануши.
„Зид на који се наишло по свој прилици је можда подзид, али необичано масиван и чврсто зидан од камена Тесаника. То су две врсте камена – ружичасти сијент и тамно сиви камен. Зид је био дебљине око 140 сантиметара, био је висок 3, а дуг око 6 метара.“ истакао је Јанчић.
На фотографији које је Јанчић урадио 1998. године види се основа минарета који има храстове потпорнике и они су били баш тамо где и зидови цркве Ружице.
„Познато је да су средњовековне цркве у Србији у доба њене потпуне државне самосталности правиле на доминатним местима, као што је она на Росуљама, и та чиненица потврђује наше мишљење да је на том месту била црква Ружица. Међутим, и поред тога што наш народ држи до своје традиције, он је остао без једног свог веома вредног споменика, који је нестао пред налетом ’савремене архитектуре’. То је без сумње, поступак који заслужује сваку осуду, а о последицама по нашу културну баштину да не говоримо. Очигледно је да је све друго прече“. Завршио је Јанчић.
Тако су те 1998. нестали последњи трагови од средњовековне цркве Ружице.
