(…) “А где је Наташа
мучи ме то
а где је Наташа
јој, јој, јој, јој
Побег’о је жути месец
отела га зора
ником није рек’о идем
вратити се мора.”
Сећам се клинке Наташе, одрасла је Ужицу, учила је да свира клавир. Касније је била једна од лепших ужичких девојака. Знам јој оца Војислава, правника, и мајку Љиљану. Студирала је право, заљубила се у Миодрага Мићића Ћола, једног од првих правих ужичких програмера, изданка од чувених Мићића, потомака сердара Јована, ударне песнице књаза Милоша за ужички крај. Ћоле је сувласник ужичког Мултисофта. Велика љубав се завршила браком и крунисана је ћеркицом Анђелом.
Наташа Мићић је рођена 11. августа 1965. Ужичанка, прва жена председник Народне скупштине Србије. Дипломирала је на Правном факултету у Београду. Радила је као приправник у ужичком Општинском суду, била секретар Суда и стручни сарадник. Затим је од је 1997. до 2000 била адвокат. Била је то партнерска адвокатска канцеларија. Бранила је локалне чланове Отпора и АНЕМ-а. Од 1994, онако успут, бавила политиком, учествујући на митинзима, лепећи плакате, агитујући. У то време је основала Ужицу невладине организације: Грађанску радионицу, Центар за људска права и права детета и еколошку “Рајску птицу”.
Наташина политичка каријера као чланице председништва Грађанског савеза Србије била је муњевита. Политички професионалац је постала када је на парламентарним изборима 2000. изабрана на листи грађанског свеза Србије за народног посланика Скупштине Републике Србије. Када је 2001. конституисана Скупштина, изабрана је за потпредседника. За председника Скупштине Народне републике Србије изабрана је у децембру 2001. Године 2003 долази на функцију потпредседнице странке, а убрзо, тачније за годину дана, 2004.године и на место преседнице странке, закључно до краја 2007. године. А на месту преседнице скупштинског Одбора за уставна питања се налазила све до 2004. године. На функцији извршиоца дужности преседника Републике Србије и чланице Врховног Савета одбране Србије и Црне Горе налази се од 2002. године до 2004. године.
Дванаестог марта, 2003. после поднева, хитцима из снајпера “хеклер и кох”, убијен је српски премијер др. Зоран Ђинђић. Страдао је пред улазом у Владу Србије. На предлог владе, в. д. председника Србије Наташа Мићић истог дана доноси одлуку о увођењу ванредног стања. Тај период Наташа је описала: “Увођењем ванредног стања спречен је државни удар, неки извршиоци су ухваћени током акције „Сабља“ и многи злочини су решени, као што је убиство Ивана Стамболића. Била сам тада свесна да је убиство Зорана Ђинђића трагедија за читаво друштво, да се дуго нећемо опоравити и да се дуго неће појавити неко ко ће моћи да надокнади изгубљено време, оно што је заправо покушавао Зоран Ђинђић и што је врло брзо и успевао. Затекао је девастирану, изоловану, задужену земљу. И успео је да постави темеље, иако су многи покушавали да те темеље поткопају.”
Као председник Народне скупштине обављала је дужност в. д. председника Републике Србије, такође је прва жена која је обављала ту дужност. Једном приликом је рекла: “Нажалост, политика ми је на првом месту. Давала сам јој и дајем целу себе”. Никада нико у српској политици као Наташа Мићић није био лансиран тако вертикално и одлетео тако високо да би трајао тако мало. Углавном Наташа је овде Ужицу и у Београду и даље је у политици као заменик председника ЛДП –а. Можда ЛДП-у поново засија жути политички месец, е ту је Наташа.
