Текст Петра Тешића:
Тамно кошчато лице, проређених пожутелих зуба и са косом која страши у неједнаким правеновима. Избледеле, давно попеглане панталоне, изношени сако и кошуља беспрекорно уклопљених боја, ципеле које је пре њега неко већ одбацио. У матичне књиге је уписан као Миломир Станишић. У албумима ужичке боемије, као Мифа Шериф. Виђали смо га како пребира по дворишним отпадима тражећи бачену гвожђурију. Изгледало је као да то није стварни живот већ да својим избором пише живи сценарио. Мученички ореол му није пристајао. Наш филмаџија Бране Ћеловић је у Мифином начину живота препознао ундергроунд животни манир…
Да би сте ушли у чатрљу која је била његов дом, морали сте да се сагнете. Сијалица је разбила потпуну таму и чинила још мучнијом слику грубо истесаног астала прекривеног мушемом на којем је увек било бајатих мрвица хлеба. Из шољице без дршке пушила се кафа и то је било довољно да схватимо да смо оног тренутка кад смо се уселили у конфорне станове и куће и отворили банкарске рачуне зарадили удобан живот, али и склоност да умишљамо. Осећали смо се лоше ако немамо новца за зимовање или зато што на трпези нема ананаса. Егзистенцијалне муке Мифе Шерифа би нестајале кад би класирао ствари које је прикупио, продао их и у папирну кесу убацио хлеб, со и пиво.
Туговао је гледајући промене на Плажи, Великом парку и градским улицама које су доносили дођоши. Шатровачки говор био је начин његовог отпора против кича и навика, које су гушиле суптилност градског начина живота, радовања испољавања жалости. Шерифску звезду Ужица исковали су му романтичари, писци, новинари, сликари и спортисти. Можда би био добар боксер да га нису болели убоји поражених противника.
Чар Рајских отока није био само у купању. Мрачним тунелима старе пруге, јуначили смо се и о слепићима говорили као о троглавим аждајама. Мифа Шериф је увек последњи улазио и, кад бисмо сви жмиркајучи изашли на светлост, кретали смо даље. Из оног тунела у ком смо се саплитали и бауљали колко год пута да смо пролазили кроз њега, није изашао. Кад смо се после неколико километара појавили на Рајским, видели смо га у води увелико забављеним пливањем. Ни данас ми није јасно како је стигао. Знали смо само за пут кроз тунеле. Није нас претекао, нити је ишао иза нас. Какве он то тајне богазе открио, где је убирао купине којима нас је служио, никоме није рекао…
Преци и потомци одређују личност колико и лична батргања на животном путу. Неостварен човек често прибегава хвалисању за успехе који нису његови. Шериф се није дичио прадедовским оредењем, нити је имао децу да им броји петице у ђачким књижицама, води их у балетске школе и кошаркашке тренинге, а нема стопе у Ужица на којој није оставио свој корен.
Увенуо је, без љубави и неге, као самоникла биљка. У албуму ужичке боемије, његова слика је поред испресованог јеремичка.
