Užička legenda košarke i košarkaškog trenerstva Boban Janković rođen je u Užicu 1948. godine. Košarku je počeo da trenira 1961. godine, u klubu koji se tada zvao „Sevojno“. Imao je 13 godina i uzor da se bavi košarkom bio mu je brat Miodrag, koji je sa 16 godina bio perspektivan košarkaš i već bio na primećen od velikih klubova. Treniralo se u Sokolani i na šljaci nekadašnje „Andrije Đurović“, današnje Osnovne škole „Kralj Petar drugi“. Tada je počela da trenira dosta dečaka danas poznatih Užičana Subotić, Nebojša Krčevinac, Dragan Nešović, kasnije Dušan Ilić, Miki Stefanović i drugi, a pristigli su generaciju brata Miodraga, gde su bili Novak Popović, Novak Vujić, Slobodan Radojević, Drago Antić. Sa njima je počeo da trenira Žiko Ristićević – Žiko Zub i Radomir Antić, koji je posle prešao na fudbal i postao poznati fubalski trener.
To je bilo vreme kada su se Užički mladi bavili mnogim sportovima u Sokolani koja je bila jedna od retkih dvorana gde se mogla zimi igrati košarka u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Igrale su se mnoge utakmice i baš u to vreme, kada je Blek bio početnik, igrao se zimski košarkaški turnir gde je došlo najboljih osam klubova. I noću I dan su provodili na šljaci kod „Andrije Đurović“ gde su su na ogradu namontirali lampione sa sajlama i igrali košarku do dva sata posle ponoći.
Veliki preokret u užičkoj košarci je, po Blekovom sećanju, napravio je Veljko Novaković. koji je bio reprezentativac Jugoslavije pedesetih godina, igrao je u „Proleteru“ i „Partizanu“. Završio je prava i dobio je posao u Sevojnu, pa je tako došao u Užice. On je uveo neke stvari, koje su ličile na profesionalizam. Disciplina i dolasci na treninzi su bili prioritet, išao po gradu i gledao ko je visok i pozivao na treninge. On je praktično sa ulice pokupio Blekovog brata Miodraga, Draga Antića, Culu Kovačevića, Ivana Brkovića i još puno visokih talentovanih Užičana. Sa njima je šest meseci, od novembra do aprila, radio u staroj sali „Andrije Đurović“, gde nije bilo koša pa su vežbali su samo driblinge i dodavanja. Posle, kada je bilo lepo vreme, izlazili su napolje i radili sa koševima. Kasnije je taj trener otišao sa službom u Sarajevu, a za trenera je došao Čančo Vasiljević. Nakon toga, Cula Kovačević je prestao da igra, ali je došao Miki Pavićević, koji je igrao jednu sezonu u drugoj srpskoj ligi.
Ušli su u Prvu ligu i u Jedinstvenu ligu, ali su brzo i ispali. Njihova su putovanja bila komplikovana, trajala su i preko 12 sati. Putovali su sa tri automobile najčešće makadamom… A onda je došlo vreme da idu na studije i mnogi užički košarkaši su otišli u Beograd među njima i Blek. Iz Beograda su dolazili da igraju utakmice u gradovima gde su zakazali. Blek bio u formi i pripremljen, jer je bio na DIF-u, dok drugi nisu bili baš u tako dobrom stanju. Međutim, tada se klub dosta reorganizovao i osnovan je ženski klub, koji je ušao u prvu ligu. Tu su igrale Biljana Petrović, Mira Janković, Mira Maksimović i druge, i one su bile bile na studijama u Beogradu. Onda su trener Luka Stančić iz Valjeva i predsednik kluba Backović, dogovorili da u Beogradu nađu salu koju će plaćati, a Luka da drži treninge i svojim igračima i KK Sevojno. I tako do 1969. godine, kada su ispali u niži rang.
Boban Janković je prešao u OKK „Beograd“, jedan od jačih srpskih klubova, tada su samo beogradski klubovi i „Borac“ iz Čačka iz Srbije bili u toj jugoslovenskoj ligi. U tom klubu bili su reprezentativci Momčilo Pazman i Zoran Marojević, Blaško Tarlać, Grubor, Vlada Đurović, Ivačković. Blek je tu bio jednu sezonu, a u međuvremenu u Užicu su se malo konsolidovale stvari, pa se vratio. Sledeće sezone igrali su kvalifikacije u Podgorice za ulazak u B ligu. dobili smo svih pet utakmica. Zavladala je prava euforija. U Užice su dolazili jaki klubovi, igralo se Sokolani. Sve je tako bilo dok nije došla „Budućnost“ iz Podgorice. Njih su pobedili u Titogradu, ali oni su pbedili u Titovom Užicu. U sledećoj sezoni izborili su se za najveći plasman. Klub se konsolidovao, a trener je bio Rako Subotić, znalo se ko šta radi, kolike su čije ingerencije. I tako dok se nije pojavio Lazar Lečić, koji je u sezoni 72/73 bio trener „Borca“ iz Čačka. Igrali su par utakmica i on je iz „Borca“ otišao u „Olimpiju“ iz Ljubljane, a kada je preuzeo tim odveo je Bleka j i Šehriju Nuhanovića. Blek je igrao jednu sezonu i nije nešto posebno napravio, dok je Šehrija ostao još dve sezone i izborio se u mladu reprezentaciju. Blek se vratio u Užice i igrao još tri sezone i 1978. godine klub je balansirao gore – dole. U međuvremenu je srušena Sokolana, i dok se nije izgradila hala u Velikom parku, kao domaćini smo uglavnom igrali u Čačku. Mišo Subotić i Krčevinac prestali su da igraju. Blek je odigrao još dve sezone.
Nakon toga Janković je završio svoju košarkašku karijeru i prebacio se u trenerske vode. Sa juniorima je počeo da radi 1978. godine i oformio kostur buduće genracije. Sa tim juniorima do 1980. godine su se uključili u viši rang takmičenja. Prve godine bili su među prve četiri ekipe u toj zapadnoj ligi, sledeće godine bili u finalu prvenstva Srbije, kao i naredne godine, koje se igralo u Boru sa Borcem iz Čačka. Blek je bio i pomoćni trener Raku Subotiću. Te godine se vratio Šehrija u prvi tim i bili su odlični. Tada su igrali Aco Pavlović, Oliver Marić, Nikola Jokanović, Raković iz Čajetine, Vidan Bogićević Bimbo, Ilija Apo Mićević…
Međutim, sticajem okolnosti, padaju u najniži rang, u beton ligu. Posle Valjeva došlo je do raspada sistema i sa tih par igrača koji su ostali i juniorima krenuli su ponovo. Lako su prošli dalje i došli do srpske lige. Tada se klub već zvao Prvi partizan i tu su bili Zoran Cvijović, Apo, Slavenko Marić, Bimbo, Jokanović, Željko Kubura, Milan Vitorović. Tu su ostali i drugu sezonu, odigrali su je sa 20 pobeda uzastopno. Vratili su Mićka Uroševića iz Čačka i napravili rekord u saveznim ligama, upali u prvu saveznu ligu.
Sezone 85/86, razočaran nekim potezima iz uprave, ljudima koji nisu bili košarkaši, već ljudi iz Prvog partizana, Boban Janković Blek odlazi iz kluba, ali ga je klub ponovo vratio i sezonu 86/87. Trebali su da uđu u prvu ligu, a tim su poboljšali dolaskom Sretena Đurića, koji je sa sobom doveo i Milana Zečevića, i vratio se Nikola Jokanović iz IMT-a. Tada je Prvi partizan bio jedan od najorganizovanijih klubova u Jugoslaviji. Imali su klupske prostorije od 180 kvadrata, salu za sastanke sa video rekorderima, mali bife, dve kancelarije, autobus u sopstvenom vlasništvu. U osam sezona Janković je klub uveo u prvu ligu, koja je tada bila najača liga u Evropi.
Boban Janković je 1988. godine otvorio školu košarke. Kada je počeo rat Bleka su moblisali 1991. godine, jer je bio rezervni vojni oficir. Boban Janković Blek i u 21 veku znači mnogo za užičku košarku.
