Carinski most i Ćuretova užička pesma nastala na njemu

223
Najpoznatiji carinski posleratni trubadur Ćure s gitarom i društvom tog toplog leta, čuči pored drugarice na Carinskom mostu
Najpoznatiji carinski posleratni trubadur Ćure s gitarom i društvom tog toplog leta, čuči pored drugarice na Carinskom mostu

Ovaj most je iznad Gluvaćkog potoka, na glavnoj carinskoj raskrsnici. Nekadašnje omiljeno mesto za okupljanje mladih Carinjaša. Tu su se okupljali, svirali na gitari, pevali, ćućorili sa dvojkama… Bilo je i tučnjava. Carinjaši nisu trpeli da im devojke sa Carine prate momci iz ostalih delova Užica. U letnjim noćima, do kasno u noć, čula se njihova pesma. U sećanjima Carinjaša ostalo je pevanje Jova i Danila Hadžića, Prvoslava Babića, Dragana Tripkovića, Momčila Moma Milinkovića, braće Cvijovića, uz pratnju gitare Stevana Puzovića.

Carinski most 1966. (fotografiju poslao Željko Čolović), betonska verzija
Carinski most 1966. (fotografiju poslao Željko Čolović), betonska verzija

Na Carini se u drugoj polovini pedesetih pojavljuje trubadur, mladi Dragan Đurović Ćure (otac Miša Đurovića Ćureta, klavijaturiste i geometra), kasnije poznati užički tašner, Imao je svoju radnju na Glavnoj na “Lipi”. Ćure spontano komponuje jednu od tada veoma popularnih pesama u Užicu – “Užička Nostalgija”:

Kad te gledam sa staroga grada,
i Đetinju kako te preseca,
Njenim tokom odlaze mi misli
i sećaju kad smo bili deca.
Sećaju me na te srećne dane,
Na ulice snegom zavejane,
Sećaju me na zvezdane noći,
Mesečinom žutom obasjane.
Sećaju me na proleća rana,
Kad sve cveta a behar miriše,
Sećaju me na parkove tvoje
obasjane suncem posle kiše.
Sećaju me na prekrasne noći,
Kad drozd pesmom note piše,
Sećaj me na divno drugarstvo,
Prijatelja kojih više nema.
Nema više ni starih boema,
Ne čuje se gradom serenade,
Al u srcu ostaćeš zauvek,
Oj Užice, moj prelepi sade!

Pre neku godinu, gore na Zabučju,  sreo sam se sa Acom Dejovićem i Draganom Đurovićem Ćuretom. Popili kafu u dvorištu vikendice i pričali priče o starom Užicu… Kakav je to užički duh, dede ne da su me nasmejale, nego sam se kasnije u kolima, dok su me vozili starim zlatiborskim, povremeno glasno nasmejao, onako “ko lud na brašno” kada bih se setio, a vozač me čudno gledao…

Carinski most u novije vreme (foto Branislav Mlađenović)
Carinski most u novije vreme (foto Branislav Mlađenović)

U to vreme pedesetih, kad je Ćure ispevao pesmu, Carinski most je bio izgrađen od drvenih greda i talpi veoma dobro, tako da je mogao da izdrži teža vozila. Tako su preko njega tokom Aprilaskog rata 1941. ušli i nemački tenkovi u Užice, kao i za vreme pada Užičke republike. Drvena konstrukcija je vremenom popustila, pa je s kraja pedesetih godina 20. veka zamenjena armiranim betonom, ogradom od po tri betonska stuba sa obe strane i masivnim metalnim poprečnim cevima, ivičnjacima za pešake, širokim kolovozom, kako izgleda i danas. U međuvremenu oko Carinskog mosta su porušene sve kuće staroga Užica i niklo je poslovno stabeno naselje uz Carinski potok, koji je regulisan.