Сигурно не претерујем, једна од најлепших железничких траса на свету пролазила је кроз Ужице, поред Рајских отока, Скакаваца, Мокре Горе, долинама на падинама Таре, Златибора, Шаргана… Педесет година ћирина пруга уског колосека, ширине 0,76 метра, до 1974. саобраћала је од Београда до Сарајева, па све до Дубровника. Отварала је Ужичанима “Јевропу”, свет, који је неким Ужичанима био мали и тих далеких шездесетих, седамдесетих година 20. века.
Одрастaо сам поред дела ћирине пруге у Омладинској улици, низ Ђетињу, код железничког моста, у Беглуку, Великом парку, све до извора Бисер воде доле уз пругу испод дела Доварја према Крчагову. Ту у дворишту наспрем моста, уз Ђетињу, Колнице, у Међају, Плаже, бројне тунеле све до Врутака докле се ишло ћиром на уживање и пецање уз бистре прелепе Ђетиње. Творац је био издашан када је даво лепоту кањону и долинама уз Ђетињу. Било је ћири бу ћири ба, нека буде најлепаша мала река и предивна природа уз њу. Волели смо пурњавог ћиру, највише места уз Ђетињу и његову пругу.
Моја породица је доста путовала ћиром, ишли смо педесетих у Београд код родбине, у Аренђеловац преко Лајковца, код деде и бабе, маминих Савића. У Сарајево код татиних пријатеља. На море, у прелепи Дубровник. Кад сам се осамосталио крајем шездесетих и постао диско џокеј, касније музички уредник у ужичком Клубу омладине, два пута месечно сам ишао да купим плоче у Београд. Покушаћу да опишем тај пут ћиром који је до Београда некад трајао због чекања на укршатња са специјалним возовима, поправкама пруге због одрона и до 10 сати. Није било то тешко поднети, путници у возу су били као нека велика многобројна породица… Ако би некоме нешто зафалило, хране нашло би се оно позанто печено пиле и кувана јаја, пића свих враста, таблета против болова, цигарета, све би се то делило. Ако је била велика гужва, седело се на смену. Ћира је био воз пријатељства, сусрета, љубави на први поглед, авантура. Било је покварењака и џепароша, али су били реткост.
Композицију би вукла парна локоматива звана популарно Ћиро. Била су два директна воза за Београд, један ујутро, други увече. Ћирина композиција је изгледала скромно, али је имао три класе. Прва класа је имала купее са плишаним седиштима, Друга класа је имала седишта у скају, а трећа класа обично није имала купее, сви путници би седели на дрвеним клупама рађеним од летви, које су биле лакиране дебелим слојем лака. Обично су биле од светлог јасеновог дрвета у једном неподељеном вагону.
На станице у Беглуку појавио би се један железничар у униформи који је носио неку врсту чекића на металној шипки, ударао би њиме сваки точак, ослушкивао звук, као да је неки врхунски музичар, да би у тој резонанци познао да није точак напукао. А онда би ћиро пустио два пута облак паре да подеси притисак. Тада би се појавио отправник у плавој униформи са црвеном шапком на глави, он би дунуо јако у пиштаљку и махнуо палицом и воз би кренуо за Београд, тако и ја у њему у другој скајаној класи…
Кад бих стигао на железничку станицу у БГ, увек задивљен њеним изгледом и оним сатом на главном улазу, попречио бих Балканском до улице Кнеза Михаила, у коме су били комисиони, где бих купио фармерке или нешто друго од Левиса, плоче са популарним рок хитовима. Затим би ишао до америчке читаонице да купим музичке новине, а и ту су продавли плоче. Ту близу је био експрес ресторан “Загреб”, где бих ручао. Затим бих ишао у Македонску улицу у Југотон и ПГП, да потражим нашу музику и лиценцна издања. Некада бих се спутио када ми остане више времена до Скадарлије и омиљене ми кафане “Код два Јелена”, попио кафу, и још понешто. Обично у касно поподне у станичној самоуслузи купио бих једну флашу албанског коњака, који је у то време био јефтин, а добар као француски. Тај коњак је био моја тајна да што пре стигнем у Ужице. Кад се упознам са сапутницима у купеу, отворио бих коњак и пакло луксузних цигарета, уз причу понекад и песму много брже бих стизао у Ужице. Сутрадан би обично била субота и суботња грозница у јединој ужикој дискотеци ОК. Рекао бих: “Радничка, школска, поред школска и предшколска омладино, добродошли у дискотеку омладинског клуба” и уз најновије светске хитове почела би игранка грознице суботње вечери.
Једнога тужнога дана отправник је дао знак за полазак, “ћира је кренуо на свој послењи пут, на његовим вагонима могло се прочитати исписано кредом “Довиђења добри наш ћиро”, “Добар си био”, “Ништа те неће заменити”, “Добро си нас служио”, када је кренуо некима су потекле сузе… Ужице без ћире никада више није било исто, као да је са њим отишла нека заједничка доброта. Уз његову пругу је пољопривреда била веома развијена, златиборски сељаци су доносили у Ужице, али и у Сарајево и Београд бели мрс, сухомеснате производе, ракију и много тога још. Уз пругу је било доста воћњака , јер када је ћирина парна локомотива ишла поред тих воћњака, њен дим је штитио крошње од велике зиме. Воћари су укапирали ту предност и воћњаке садили уз пругу.
Уз ћирину пругу скоро свака железничка станица је имала липу, под којом су се окупљали становници у договорено време, долазили и пушили, причали приче. По проласку возова намештали су сатове, проласци возова обележавали су ритам живота, који је био доста спор и опуштен.
